Legal alien

666 the number of the beast

Ova pesma od Iron Maiden mi pade na pamet danas kad sam otvorila naslove.net
Naslovi su sledeći:

Čečenska policije ubila šest pobunjenika
Srušio se most u Kini, poginulo šest osoba
Poginulo šestoro, ranjeno preko 50 ljudi (Hrvatska)

Ptice, svinja... šta je sledeće, ribe, žabe...?

Do ludila me dovode prognoze, mrzim dnevnu štampu koja po svaku cenu običnog čoveka baca ako ne u nesvest, onda bar u dilemu i strah.
Naslov glasi ovako:

Kon: Dva miliona obolelih na jesen

Gde gospodin Predrag Kon sa sigurnošću tvrdi da će biti dva miliona obolelih na jesen i da će od tih 2 miliona bar 200 hiljada biti teži slučajevi koji će ići na hospitalizaciju?!?!
Ok, predviđaju, ali, šta je ono bilo sa "ptičijim gripom" pre godinu - dve. Te širi se, te ne širi se, te prelazi samo sa ptice na pticu, te prelazi sa ptice na svinju, te prelazi na psa, te prelazi na čoveka, sada će sa čoveka na čoveka... mutiraće, gotovi smo... u nedogled.
Kad odjednom "bam" vest o pojedinom slučaju istog gripa ne da se nije proširila, nego, na par meseci jedan oboleo u svetu.
I šta sada? Jel to ptičiji mutirao na svinje? I zašto svinje, obolelo 7 kom. i zaslužilo da po njima dobije grip ime? Zašto ako je ista formula gripe kao španska groznica, ne kažu da je španska groznica?

Elem, koliko vidim, sprema se nešto ružno, čim nas bacaju u "frku" od gripe. Naravno, treba da postoje upozorenja, ali slobodna procena g. Kona "šta će biti" je više nego za strahovanje. Kolika je šansa da baš vi od 6 miliona, zakačite grip koji će ovladati kod 2 miliona stanovnika? Ogroooomna!
Ok, u medicini statistika i nije neki bitan faktor, ako se tebi desi, onda je to 100%, ali plašiti narod ovako, je više nego drsko i besmisleno. I šta sada mi treba da radimo? Ne izlazimo iz kuća, ne pričamo sa nikim, ne šaljemo decu u škole, ne idemo na posao.
A pa da, bravo! Ustvari je divno što ste izgubili posao. Već ste svesni da vam zavod za zapošljavanje neće naći novi, tako da slobodno možete kretanje gde cirkuliše veći broj ljudi izbeći. Sada lepo sedite kod kuće i ne mrdajte. Slušajte vesti i bićete zdravi i srećni, pritom ćete uštedeti u ovoj SEK, koja je zahvatila našu malu zemljicu trećeg sveta - jedinu. Ili, kupujte lekove na tone, pomozite nesrećnim farmaceutskim kućama da zarade milijarde, stala im prodaja.
Nije da mi je svejedno, ali ne želim da upadam u konstantni haos u životu razmišljajući o opasnostima kojima podležemo čim zaključamo bravu sa spoljne strane.

Lud zbunjenog

Ko o čemu, ja o vizama, o tim famoznim šengen vizama po čemu ćemo pamtiti ovu vladu i zaboraviti one vlade koje su nam je uvele. Ajde, ja sam glupa, ništa ne razumem, ceo proces mi nije jasan, pa ako neko shvata...

Ispade problem za vize srpski pasoši izdati Srbima na Kosovu. Ne zato što su Srbi i zato što je, kao, Kosovo još uvek (kao) pod nekom srpskom jurisdikcijom, nego zbog kriminala na Kosovu. Odande ide svo zlo, tako kaže Evropa. Trgovina ljudima, drogom, oružijem... pa bi oni da spreče tako što će Srbima (i svima ostalima sa sprskim pasošem) sa Kosova (nekako niko da spomene i Metohiju) udarati i dalje vize na istovetne pasoše koje imaju svi oni koji su državljani Srbije, građani severnije od KiM-a?!?!
Znači li to, da ćemo mi morati izdavati famozni šengen stanovnicima Kosova kako bi došli u Niš, Beograd, Novi Sad...?

Pa naravno, kako sam samo glupa. Neće imati istovetne pasoše, nego će im Evropa udeliti nove, jer prihvatanjem bezviznog režima mi se odričemo Kosova bezuslovno. Mislim, mi Kosovo odavno nemamo, ali ovo je čista klopka. Nije da se ne radujem da napokon počnemo da putujemo kao i sav ostali "svet", ali me ne raduje klopka u koju upadamo. Neka to bude zbog nekih drugih stvari, to priznavanje, ali ne zbog viza pobogu!

Jasno je meni da prosečan Srbin bolje poznaje Grčku od Kosova, da prosečan Srbin je u istoj bio nebrojeno puta, a na Kosovu možda nikad, ali mi se ne dopada način otimačine. Sumnjala sam i sumnjam da će od ukidanja vize išta biti, ali sada sve manje sumnjam, posle nebrojeno razloga navedenih zašto Kosovo "ne" za bezvizni režim.

"Ne smemo da dopustimo da, na primer, automobil, koji ne kontroliše niko prilikom prelaska kosovko-srpske granice, neometano uđe u Srbiju, odnosno istovremeno i u Evropsku uniju. Šverc i organizovani kriminal na Kosovu cvetaju a bez dodatnih, rigoroznih mera obezbeđenja biće moguće da kriminalci, kao i droga, oružje i tome slično nesmetano uđu na teritoriju "belog šengena", drugim rečima u EU".

Ček, po ovom ispade da mi ne dobijamo samo bezvizni režim, nego smo deo Evrope koja nas toliko neće. A sa druge strane, očekuju da ti srpskom stanovniku Kosova kažeš "ne" viza, Nemac vas ne želi?! Pa to je kao kad Ameri sa Floride ili Ameri koji živi u Meksiku npr. ne bi dali vizu za Ameriku?! Paz' vizu!

I kako oni to misle da iskontrolišu uopšte? Verovaće nam na reč (hahaha)?

Kako oni uopšte kontrolišu Rumuna na primer koji burgija po pola Evrope neprimećeno? Zar samim ukidanjem granica nisu otvorili teritoriju za manipulisanje, šverc svega-svačega i svakog. Pa lepo možeš da preneseš ne drogu, nego čoveka od Grčke do Portugala i da niko ne primeti. U čemu je razlika?

Sećanje

Već danima mi odjekuje izjava premijera Cvetkovića kako ćemo ovu sadašnju vladu pamtiti po ukidanju viza za Evropu. I skoro da bi u pravu. Evo, juče, danas i verovatno sutra u svim novinama naslovi "Srbija na pragu belog Šengena".
Mislim, nije da nije, osim što mi stojimo na pragu odavno, a nikako da zakoračimo. A i kada zakoračimo pitanje je da li ćemo upasti u neku provaliju, ući u raj ili nećemo imati da kupimo ulaznicu?!
Nego, pamtićemo mi njih po mnogo čemu. Na kraju krajeva, ako i uspemo da se oslobodimo stajanja pred ambasadama, što će se ustvari tek znati u novembru, moramo im odati priznanje da su nas uveli, ne samo u Evropu, nego u svet, ali nas nisu vratili tamo gde smo nekad bili.

To da smo mi već odavno deo sveta govore činjenice:
- da smo toliko bogati kad možemo da prodajemo najskuplji gas i benzin
- da skoro na svakog desetog građanina ide po jedan šoping centar
- da pratimo trend taksi pa plaćamo poreze najviše u svetu (na sve i svašta, mobilni je luksuz)
- da smo otpustili radnika i uništili "višak" firmi i fabrika (može nam se)
- da i mi SEK(S) (svetska ekonomska kriza) za trku imamo
- da i nama pucaju berze kao i Njujorška
- da ni nama parade ne nedostaju - prava su najbitnija, osim što nema kako da ih sprovedeš
- da su nam cene više nego u Nemačkoj, a plate niže nego u Etiopiji
- da i mi imamo golf teren (još nam samo fali Kantri Klub)
- da imamo banaka kao u Švajcarskoj
- da nam je korupcija veća nego u Rusiji
- da napokon imamo kredite koje nikada nećemo moći da vratimo i ceo život ćemo raditi za njih (zar nije tako na zapadu?)
- da napokon i mi kupujemo preko interneta, više nema potrebe da izlazimo iz udobnih fotelja
- da su nam bolnice pune bez obzira što se raspadaju
- da napokon donosimo svetske zakone (koji se primenjuju samo prva dva meseca)
- imamo bar jedan put koji liči na auto-put

I još po svašta nečem, nikada se ne zna šta donosi sutra... tako da, premijeru dragi, uložili ste napore za nešto što uopšte od Vas nije zavisilo, sada možete na zasluženi odmor, a nama u amanet ostavite nekog ko će malo graditi fabrike, suzbiti korupciju, sprovoditi zakone koji će biti za sve isti...

Okreni se i pogledaj trag koji za sobom ostavljaš

Čitam danas u novinama da je poginuo muzički kritičar Darko Galvan, najverovatnije u saobraćajnoj nesreći. Ne zna se kuda je išao peške, ni sa kim, ali je nađen mrtav pored puta. Odmah potom uhapsiše nekog "macana" sa dva pasoša i besnim terencem registrovanim na Ameriku, na osnovu svedočenja očevidaca.
E sad, žao mi čoveka, iako nisam previše upućena u njegov rad, čuh za njega i to je sve, ali mi ga žao kao što bi mi bilo žao bilo koga. No, danas sednem u taxi i taksista priča šta se dešava kod nas. Kad ono isto, kao dok čitam vesti o Galvanu.
Ne da više nismo spremni da priđemo i pomognemo, nego nestajemo sa lica mesta kad nešto zabrljamo, pa makar mogli da spasemo nekom život. Noćas u Veterniku neki besni BMW zveknuo taksistu koji se potom okretao po putu, malčice dalje usporio čisto da proveri da li ga je dokrajčio ili ne, pa udri po gasu nestde u vidu lastinog repa. To je bio samo jedan od nekoliko slučajeva koje mi je taksista prepričao za tu kratku vožnju, a koja nije osvanula u novinama.
Šta se dešava sa nama? Em vozimo kao kreteni, nedogovorno i brljivo, em ugrožavamo svoj i tuđ život, em se ne osvrćemo za nikim i uopšte nismo smpremni da pomognemo. Kakvi smo mi to ljudi? Zar smo isti (ili gori) od onih kojih smo se do juče gnušali?

Lepojke

Gledam i ne verujem. Negde u novinama sam videla sliku Miss Srbije za 2009. godinu i malo se iznenadila.



Ajde dobro, možda nije fotogenična, možda su je "uhvatili" u nezgodnom položaju, možda...? Onda prelistah malo po internetu i nađem sve lepojke na jednom mestu. I gle čuda, opet se iznenadim. Sve do jedne od 27 (osim dve) su brinete. Prvo što mi padne na pamet da je moderno biti pametan, bar na prvi pogled. Plavuše više nisu u modi.

http://missyu.com/glasanje.php#devojke

Kad ovako letimično pogledam slabo razlikujem jednu od druge, nekako mi sve kao loše klonirane, ali klonovi - jedne te iste. Druga stvar, osim da Miss treba da ima nešto "specijalno" što je razlikuje od drugih, sam mislila da treba da bude zgodna.




Mislim da nam ne gine ponovo sudbina Marka Kona. I ovaj put sami sebi nismo dali šansu da prođemo u drugi krug.



Ali, o ukusima ne treba raspravljati...

Ovo je za poludeti

U jednom momentu sam primetila da mi template na blogu izgubio slike i ostala samo boja, pa sam rešila to da "doteram". Pomislim, ajde što ne bi stavila neki novi template i krenem u potragu. Nađem isti sajt odakle sam prošli skinula. Nađem novi, na prvi pogled interesantan, kad međutim... Postavim ja njega, ali meni iz nepoznatog razloga se stalno pojavljuje slika koja je nekada na nekom starom template-u bila postavljena (ova slika Njujorka). Gledam u html i ne vidim gde da je izbrišem. Vratim stari izgled, kad ono ništa, zeleno... Onda promenim nekoliko izgleda foruma, ali Njujork uporan kao sam vrag. I šta sada? Da li iko zna kako da uklonim sliku iz zaglavlja?

Mirkati

Već dugo razmišljam da napišem neki post u kojem ću da uporedim čoveka sa životinjom, ali za to mi je potrebno više pretrage po internetu, kako bi mogla da ilustrujem taj post. Ali zato u međuvremenu ću da napišem par reči o nekim divnim, lepim, preslatkim životinjama, koje se meni dopadaju. Za početak sam se (gledajući upravo ko zna koju po redu emisiju o njima na Animal Planet) odlučila da par reči posvetim Mirkatima (Meerkat)

Neki ih zovu Merkati, neki Mirkati. Latinski naziv ove životinjice je Suricata suricatta i oni pripadaju sisarima iz porodice mungosa. Žive u pustinji Kalahari na jugu Afrike, a nedavno su nađeni i u Kaliforniji, u pustinji nedaleko od Palm Springsa.

Hrane se gmizavcima, a ponekad i manjim sisarima. Delimično su otporni na zmiske i škorpionske otrove, tako da mogu i njih koristiti za hranu. U potrazi za "ručkom" su stalno, zato što nemaju masne naslage, tj. zalihe. Polno su zreli kada napune godinu dana. Žive u kolonijama koje najčešće broje 30 članova. Kuće su im jazbine povezane tunelima. Na čelu kolonije je alfa-par koji ima mladunce, a najčešće iz kolonije proteruju ženku koja je pretnja alfa-ženki za poziciju u koloniji. Socijalna struktura Mirkata je veoma složena, jedna od složenijih u životinjskom svetu i kao takve, veoma dobro se štite od grabljivica.








Meni su ove životinjice preslatke, imaju taj divan energični, radoznalo-prestrašeni i bistri pogled.

Da li je Petar Pan napustio Nedođiju?

Petar Pan je napustio svoju Nedođiju ili možda nije?

Majkl Džekson je umro 25. juna. Koliki je bio ekscentrik i čudak, kada ta ekscentričnost i čudovitost živi i posle njegove smrti. Od crnog dečaka, posao je beli čovek, nos mu je bio toliki da bi konfetom mogao da ga briše, nosio je maske bojeći se da se ne zarazi, "pravio" je decu bez da dodirne ženu, delio je sobu sa dečacima, bio je bogat pa zatim u dugovima, prebacivao je svoje par-meseci-staro-dete preko balkona devetog sprata da ga pokaže fanovima... a za kraj, njegova porodica sa kojom je bio u lošim odnosima je rešila na privatnoj ceremoniji da ga sahrani u pozlaćenom sanduku, bez mozga!!





Ne želim da zalazim u detalje i njihove razloge, ali ako su čekali da se obdukcija završi do sada, mogli su sačekati još koji dan da završe i obdukciju mozga pa da ga kao čoveka sahrane. Ali ne, oni su drugačije odlučili. Možda zato sada njegov duh šeta Nedođijom i čeka da se osveti naslednicima



Majkl Džekson se pripremao za koncerte širom Amerike, koji bi ga navodno izvukli iz dugova, a poslednji njegov snimak napravljen je dva dana pre smrti.



I napokon, ostali deo familije Džekson su dobili svojih 5 minuta slave, jedan od najvećih razloga zašto su bili na "ratnoj" nozi sa najslavnijim bratom.
Intervju Larija Kinga sa Majklovim bratom Džeremajnom u kom možemo videti sve lepote i čari Nedođije:







Pitam se, da li njegov mozak ipak traži mir (izdvojeno iz intervjua Larija Kinga)



Naravno, kao ceo njegov život, pa tako i njegova smrt, sada i ovaj snimak izaziva polemisanja šta je istina, a šta ne...

Osim što je bio kralj popa, on je bio intrigantna ličnost, mogao je da bude bilo šta, ali nikako dosadan. Nisam bila njegov fan, ali volela sam poneku njegovu pesmu i divila se ponekom spotu.

Čovek robot

Tako ja zovem Rožera Federera. Antipatičnost koji njegov stameni lik izaziva kod mene je ogromna. Ne volim ljude kojima na izrazu lica ili u očima ne možeš ništa pročitati, a on je takav. Čak se ni ne divim njegovoj igri. Monotona mi je i dosadna. Možda to ima veze i što se toliko dugo "ne skida" sa teniske scene, ali mislim da nije to, jer nikada mi nije bio simpatičan, možda sam samo retko kada uputila reč-dve hvale za njegovu igru.
Ma znam, baš njega briga šta ja mislim, i to je uredu, ali šta mi bi danas da uopšte pogledam meč koji je počeo kada sam završila ručak i završio se kada sam počela da večeram. Pritom, čovek robot je pobedio teškom mukom, ali pobedio.
Nisam baš neki fan Endija Rodika, ali danas sam iz sva srca navijala za njega. Aman, dosta više Federera, dosta više sestara Vilijams, čak i Nadal već polagano ulazi u grupu "dosadnih".
U publici uočih Mekenroa koji je po tradiciji komentator (ne znam za koji tv kanal komentariše), Bjorna Borga koji je došao da gleda finale i vidi hoće li ga Rože prestići u Vimbldonskim titulama - i jeste, a videh i Pita Samprasa, kojeg nije prestigao u titulama na Vimbldonu, ali ga je prestigao u broju osvojenih titula na Grand Slemovima.
Eto, osim što sam ja razočarana što je Rože pobedio, razočarani su i Sampras i Borg.
E nadam se da je sada vreme da Rože okači reket i klin i malo prepusti teren igračima, koji plaču, koji se smeju, koji skaču, koji se raduju...

Ljubav na prvi zalogaj

Prvi put sam je probala pre nešto više od 25 godina i rodila se ljubav na prvi "zalogaj" Kao danas se sećam te male samoposlugice u italijanskom gradiću Linjanu. Sreća da smo tada imali "običaj" da skoro svakog drugog vikenda idemo u Italiju, tako da je od tada dan počinjao i završavao se sa Nutelom.
Više sam se radovala tim "susretima" sa Nutelom, nego kompletnom vikendu, razgledanju, šopingu...



Sećam se ukusa, nekog specifičnog ukusa koji je kod mene podizao raspoloženje do svemirskih visina, koje vremenom, od kada smo počeli da je uvozimo, više nisam osetila. Međutim, pre neku noć sam ustala sa neverovatnom željom da pojedem nešto slatko, pa onako, šunjajući se u mraku da nikog ne probudim sam uzela Nutelu i kašiku, ne kašikicu, nego kašiku. Pravu veliku supenu kašiku, kojom sam "odvadila" popriličnu količinu i kompletnu je stavila u usta. Ukus je bio fantastičan, kao nekada u Italiji. Ne kao Nutela koja svaki dan stoji u mom kredencu, nego ona prava, jedinstvena, fantastična, koja se dozira i kojom se užitak isto tako dozira. Shvatih u istom momentu kako je ona još jedna od ljubavi u mom životu. Naprosto je obožavam.

Za njeno postojanje se zahvaljujem Pietro Ferrero-u, osnivaču Ferrero company-je, koji je ovaj divni ukus osmislio još davne 1940. godine i počeo da proizvodi. Doduše sa nešto malo manje čokolade, zato što je zbog rata bio deficit kakaa.



U početku se Nutela (koja je svoje današnje ime dobila tek 1964. godine) zvala "pasta gianduja". "Gianduja" po karnevalskom liku poznatom u regiji (Piedmont, Italija). Deca su počela da jedu samu kremu zato što pakovanje u foliju, nije bilo dobro rešenje da se nanese na hleb, pa je Pietro počeo da pakuje kremu u staklene tegle i promenuo joj naziv u "Supercrema gianduja".

Public Enemies

Novi film koji ima odličnu ocenu na IMDB (9.0 od 2374 glasača) o Džonu Dilindžeru, pljačkašu banaka iz doba prohibicije u Americi. Ubijen je u Čikagu ispred Biograph theatar-a, a njegovom "hvatanju" FBI može da zahvali ilegalnoj emigrantkinji, rumunskoj prostitutki, Ana Cumpănaş (aka Ana Sage - Lady in Red) čiju ulogu tumači Branka Katić. Samog Džona Dilindžera tumači Johnny Depp. Vodju FBI grupe za "hvatanje" Dilindžera je predvodio Melvin Purvis, a njega tumači Christian Bale.

Mali gradski piknik

Pred odlazak u novosadki zavod za zdravstveno i penziono osiguranje, nauoružajte se:
- flašicama vode/soka/kole - po želji
- časopisima ili knjigama - najbolje ona koju ste već do pola pročitali
- par dana godišnjeg odmora ili višak slobodnog vremena (iz prvog puta sigurno ne stižete na redi)
- mirni tipovi ljudi slobodno mogu da vežbaju brojanje do 10, a oni malo nervozniji pod obavezno pakovanje tableta za smirenje
- nešto za pregristi - sendvič, čokolada... (kako ko voli)
- a nije na odmet da ponesete sa sobom i kamp stoličicu, možda čak i šator
- kafu ko voli, ne mora da ponese, ima neki bućkuriš aparat za nešto slično koje je sasvim dovoljno da gucnete uz koji dim cigarete koju ćete ugasiti u žardinjeru ispred ulaza
- nabavite neke maske koje će vas štiti od zaraza

Sećate se (bar oni koji su me tada čitali) kakva kondicija je potrebna da se izvadi nova zdravstvena knjižica, ali sada, posle svih mogućih renoviranja i aparatura, moraće te da vežbate duplo više. Jeste da nema ni godina kako je šalter sala renovirana, ali već se sve nekako polako raspada. Klupice su još kud i kamo čitave i posle toliko tona koje su "prebacile" preko svojih leđa, dok aparatić za deljenje brojeva na kom radi čovek ili dva, je već do pola raštimovan, pa papirče sa brojom izlazi svako šesto u celini. Aparat je razmontiran i otvoren - za svaki slučaj.

Brojodelilac osim svog posla - udeljivanje brojeva, služi i kao raskrsnica. Tako da ako stanete u red za jednostavnu radnju tipa

Vi: - "zaposleni" ili "nezaposleni"
Brojodelilac: pritisne dume i izađe neki broj koji vam da. Ali pre toga ćete odslušati sve moguće i nemoguće probleme čekača u redu pre vas, kojima traba ustvari da pomogne čika na informacijama. Tako da najjednostavniji posao na svetu - pritiskanje dugmića (koje smo btw. mogli i sami da radimo, ali nije nam za verovati) radi jedan čovek koji sve to zakomplikuje do formule za besmrtnost.

Najbolji mi je onaj deo - pravim se blesav, kada ti napokon uhvatiš nit reda i uglaviš se u onom pravcu u kom ti se čini da je isti taj red krenuo, ali ima rpa Žika, Pera, Mika, koji jednostavno baš u socijalno nisu poneli svoje đozluke, pa gle čuda, nisu vas videli u istom tom redu. Takve stvari retko prećutim i uvek se obratim:

- ja se izvinjavam, jesam li ja to možda nevidljiva?
na njihovo veliko zaprepaštenje i uvek isti odgovor:
- ma ne, ni slučajno, ja samo gledam, ne bi ja vama preko reda (mhm, kako da ne, a ja sam veverica)

Kad napokon dobiješ broj, na kom piše da si 206 na redu, ali su ti na raspolaganju čak 5 šaltera, od kojih doduše rade samo dva, sledi probijanje kroz obruč ljudi koji ne mogu da dočekaju da im na tablama, koje su totalno propale pa se brojke jedva naziru, otkuca njihov broj. Svi oni, pogotovo po ovom kišnom danu, su se sabili u jednu jedinu prostoriju (osim onih što piju bućkuriš, gase cigare ispod skela za renoviranje zgrade u žardinjeru i prave mali piknik ispred ulaza) su se nabili u takvu kolonu da bi svaki korpus pozavideo disciplini ređanja u besprekorne redove - zvane - zauzmi što manje prostora. Još samo da puste neki lightshow i muziku pa disco zabava može da počne.

Ako uspete da probijete obruč, ulećete na svojih 20 kvadratnih santimetara u šalter salu, gde polovina od čekača kašlje, kija i nema papirne maramice, a još veći postotak je poslenji put "video" sapun pre nekoliko dana, o parfemu neću ni da govorim. Onda, bacate pogled ka tabli, naslućujete broj i polako se pridružujete kamperima pred ulazom. Za divno čudo, improvizovana baraka radnika koji renoviraju zgradu ima muziku i za još divnije čudo svira r'n'b, a ne neki grdni narodnjaci, tako da piknik može da počne.
Jeste da baš priroda i nije očaravajuća, pogled još manje očaravajuć, ali bar može malo da se udahne, ako se odmaknete od onih što piju bućkuriš i dime. Naravno, odlično prođete ako ugrabite koju od žardinjera da smestite svoju pozadinu. No u tome mnogo olakšavaju razne daske i daščice sa gradilišta. Ma mi smo čudo od naroda, snađemo se u svakoj situaciji - milina.

Postoji opasnost da ako niste poneli kamp stoličicu na sklapanje, ostanete bez daske na žardinjeri, gde će svoju pozadinu prvi do vas uvaliti kad skoknete da procenite kojom brzinom se dešavaju stvari unutra. Ali bolje i to, nego da vam prođe broj. Nego ništa strašno, jer do tada ste dovršili svoju knjigu, popili ono što ste poneli, pojeli užinu i ugasili koju u žardinjeru, tako da ste sada kao novi i sasvim spremni na fabričko sardiniranje u čekaonici.

Kada napokon otkuca vaš broj, prilazite, tj. probijate se do svog šaltera, predajete knjižicu i uplatnice. Jednostavan posao tipa - bar kod očita, otvori vas u kompjuteru, baci pogled, upiše datum i udari pečat (otprilike traje koliko dugo ovo čitate) se nekim čudom oteže na desetak minuta, ali vam ništa više nije važno - napokon ste stigli na red! Jupi!

Vama sa srećom, ja iz trećeg overih knjižice

Juče, danas, sutra

Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade, ali krace živce, šire puteve, ali uža gledišta. Trošimo više, ali imamo manje, kupujemo više, ali uživamo manje. Imamo vece kuce i manje porodice, više pogodnosti, ali manje vremena.
Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja, ali manje rasuđivanja, više stručnjaka, ali ipak više problema, više medicine, ali manje zdravlja. Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno, smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno ležemo, ustajemo previše umorni,čitamo premalo, gledamo TV previše i molimo se retko.
Umnogostručili smo naše imetke, ali smanjili svoje vrednosti. Govorimo previše, volimo preretko i mrzimo prečesto. Naucili smo kako da preživljavamo, ali ne i da živimo. Dodali smo godine životu, ali ne i život godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag, ali imamo poteskocu da predemo preko ulice da upoznamo novog komšiju. Osvojili smo spoljni prostor, ali ne i unutrašnji.
Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje. Ocistili smo vazduh, ali zagadili dušu. Savladali smo atom, ali ne i svoje predrasude. Pišemo više, ali ucimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naucili smo da žurimo, ali ne i čekati. Gradimo više kompjutera da sadrže više informacija, da proizvode više kopija nego ikad, ali mi komuniciramo sve manje i manje.

Ovo su vremena brze ishrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dve plate, ali više razvoda, luksuznijih kuća, ali uništenih domova. Ovo su dani bržih putovanja, višekratnih pelena, moralnosti koja se može odbaciti, jednodnevnih predstava, preteških tela i tableta koje cine sve od hrane, da utišaju, da ubiju.

Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu, a ništa u skladištu. Vreme kada vam tehnologija može doneti ovo pismo i vreme kada možete odabrati da li ćete ga podeliti s nekim ili samo obrisati.

Zapamtite, provedite nešto vremena sa vašim voljenima, jer oni neće biti tu zauvek. Zapamtite, recite poneku ljubaznu rec onome koji vas gleda sa strahopoštovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i otići.

Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago koje možete dati svojim srcem, a ne košta ni pare. Setite se da kažete: "Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, ali najviše od svega i mislite tako. Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu kada dolaze duboko iz vas. Setite se kako je držati se za ruke i cenite momente, jer jednog dana ta osoba nece biti tu ponovo.

Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena i podelite vaše dragocene misli s drugima.

--------------

Na ovaj lep i poučan tekst sam naišla na ovom blogu i rešila da ga prekopiram ovde...

Ima li gde neka Nojeva arka?

Kiša lije k'o iz kabla - stara uzrečica za kišu koja stalno pada. Na našu nesreću, mora da pada na dole, nikako ne može na gore.
Bilo je i gorih kiša, ali ne sećam se da sam videla tenisko igralište ovako poplavljeno ikad. Čak se ne sećam ovako lošeg jula, što se tiče vremena. U proletnjem februaru nisam mogla da dočekam leto da nešto napokon počnem da radim (mislim na dešavanja van kuće), kad gle čuda, juli, a mi u kućama, jedva noseve promaljamo i to baš kada moramo. Ko je još želeo jesen u julu?! Ja ne.

Od svih godišnjih doba, uvek sam najviše volela leto, zato što smo se oslobađali viška garderobe i "potapali" se u Dunav ili u bazene. Večernje sate smo provodili napolju i uvek nam je bilo dosta neka mala majičica i eventualno farmerice. A ovog jula je nešto drugačije. Svaki dan vučem kišobran sa sobom, iako mi ne smeta da pokisnem, sada ne mogu sebi da dozvolim taj luksuz i zaboravim kišobran. Ne što se ne bi samo pokvasila, nego što bi bila potpuno mokra, kao da sam obučena upala u bazen. Svaki dan sa sobom "vučem" i džemper, zbog neverovatne oscilacije temperature u toku jednog dana.

Leto sam čak više volela i od proleća, u kom obožavam onaj divan miris lipe i tek ozelenelo drveće, prijatne dnevne temperature, gde se noću sasvim lepo spava zbog iste, ali ipak, leto je leto. Pa gde je to leto, kog datuma počinje, da li se nešto promenilo?

Ovakvom letu se baš nisam nadala. Prošla zima mi se baš baš odužila. Hladno, kiša, svega toga mi bilo previše, nekako kao da nikada neće proći... a tako i bi. Kiša i dalje, a kada je toplo, opet smo "morki" od vlage u vazduhu.

Ovi dani meni uopšte ne "liče" na naučnu stavku o globalnom otopljenju i nestajanju pitke vode. Liče mi na potop. Ima li igde neka Nojeva Arka? A možda je i majka Vida pustila glas...





Sve bi ovo bilo super da smo mi kojim slučajem u Engleskoj, ali da imamo i njihov standard

EPP

Ako nešto mrzim dok gledam film, onda su to reklame. Ne mogu da se setim tačno, ali po zakonu u toku jednog sata mogu da se puštaju reklame do 12 minuta (koliko me pamet služi), što je i previše. Naše tv stanice obično to puštaju u dva bloka za sat vremena, tako da jedan blok reklama traje oko 6 dugih minuta.

Ne bi bile tako duge da su reklame dobre i da se ne prikazuju prečesto. Za mene tada uglavnom postaju antireklame, pre nego reklame, ali fakat da bar nazive reklamiranih proizvoda zapamtim, što verovatno ima nekog učinka - nesvesnog, pri kupovini. Najgori mi je onaj "učinak" što obično zaboravim i šta sam gledala, pa ako uspem da zadržim sebe da ne pritisnem dugmence na daljinskom, se iznenadim kako brzo dođe drugi blok reklama, a ja se još nisam setila radnje filma od pre prvog bloka.

Postoje reklame koje vas odbiju, a postoje i one koje vas privuku. Pretražila sam malo po hardu u glavi i setih se jedne od najodbojnijih. Neću puno "prljati" po bogu, ali Pionir reklama koje je promovisala Jelena Karleuša, me je odbila od bilo koje kupovine njihovih proizvoda:



Onda, reklama za Calgonit. Pa svaka budala može da izračuna da je jeftinije kupiti novu "perilicu" nego koristiti Calgonit u potrebnoj količini. O reklamama za izbeljivanje, skidanje fleka, praškovi za sudove i veš, pastama za zube koji naprasno pobele i budu fantastično zdravi ako se samo 3 nedelje peru zubi sa dotičnom pastom, krediti koji pljušte na sve strane i kamate koje nisu ni blizu objašnjene kakvo je realno stanje, banke kao da smo u Švajcarskoj, kupi srećku i svet je tvoj... ne vredi ni govoriti. Osim što su besmislene i dosadne, sve lažu do jednog jedinog "slova"

E sad, nije samo kod nas krizno stanje, svuda je. Ideje kreativaca koji osmišljavaju reklame su očito presahnule. Pitam se, a pitam i vas, kakve veze imaju sise sa automobilom? Nikakve... e pa nije, neke imaju iako ja ne shvatih koje:





E da ne bude da su baš sve reklame dosadne, izdvojiću neke, koje retko ili gotovo uopšte ne vidimo na domaćim tv stanicama, ali mene su nasmejale ili mi je bio užitak da ih pogledam. Naravno, ako bi ih puštali 4 i više puta u toku jednog filma, sigurno bi promenila mišljenje. I evo samo neke od tih:









A ima i dobrih reklama koje nikada nisu ugledale svetlost tv ekrana iz već nekih razloga: