Da, zabušavam sa pisanjem, ne održavam obećanje da ću napisati kako sam se provela ovo leto, jesam, kriva sam...
Provela sam lepo leto u Americi i htela da napišem malo više o istoj, sagledano sa one strane koja je dobra i sa one koja nije, ali posle ovoliko vremena koje sam zabušavala i pokušala da sredim utiske, ona mi se sada čini boljom nego što jeste. Razlog tome je samo mesto na koje se vraćaš. Volim moj grad i ljude u njema, ali već poodavno primećujem da je moj grad sve ružniji i ljudi u njemu sve čudniji. Ista stvar je i sa mojom zemljom. A onda se pitam, zašto moram sve da prisvajam. Eto igrom slučaja živim ovde gde živim, gde ljubav treba da bude ucrtana nekim fiktivnim političkim granicama, pa shvatim da želim da volim ono što mi se dopada. Zar nije tako i u međuljudskim odnosima? Volimo one koji nam odgovaraju, ne one koji su nam rod ili komšije... to uopšte ne mora da bude preduslov za ljubav.
I da, moram da kažem da definitivno volim Čikago, o kom ću pisati veoma uskoro, čim prestanem da zabušavam...
