Moje dete je krenulo u prvi razred osnovne škole pre godinu dana. Po mom mišljenju, to je trebalo da bude jedna obrazovno - vaspitna ustanova, koja će u prvih četiri godine naučiti dete osnovama na koje će kasnije temeljiti svoja znanja, naučiti tome da učenje nije strašna stvar, nego normalan proces u odrastanju i sticanju znanja i da će to biti najlepše doba moga deteta. Ono u to vreme treba da stekne osim znanja i prijatelje koje će mu ostati do kraja života.
Ispostavilo se da to baš i ne ide onako kako sam ja zamislila. Učenje se pretvorilo u mučenje, propraćeno sa mnogo suza i sa mnogo grčeva u stomaku, a prijatelje nikako da stekne, jer igre su im grube, a uslovi im prosto ne dozvoljavaju da se normalno druže.
Učitelji u učiteljice su različiti, svi mi to znamo. Ima boljih i lošijih, ima grubljih i blažih, nasmejanijih i natmurenijih, ima onih kojima je stalo do dece, a ima onih koji su tu samo da zarade platu (štrajkujući).
Od svih mogućih kombinacija, nama je zapala učiteljica koja je konstantno natmurena, bolesna, nema kolegijalan duh, zatvorena za bilo koji dečiji problem, nezainteresovana za bilo šta osim da ona odblebeće u tišini tih par rečenica koje je zamislila da kaže za vreme časa. Kod nje se jedva poštuje raspored časova, fizučko je za totalno nepotreban predmet, muzičko i likovno ga slede. U svetu oko nas se evo već druga godina preskače lekcija o saobraćaju, koja je po mom mišljenju jedna od najbitnijih za decu tog uzrasta, a traži se na -20 i snegom do kolena da se ispita (pod obavezno) rastresitost zemljišta (wtf?!).
Iako je prvi razred sa opisnim ocenama, što ja smatram glupošću, al' ajde, ona je rešila da ipak uvede neke ocene uz opravdanje da je to stimulacije radi. Na kraju je stimulisala kompletno odeljenje, neke i po desetak puta, ali moje dete nije. Jer moje dete se oblači TAKO (nisam otkrila kako), jer mom detetu samo eto baš malo fali za tu peticu (koja se nigde ne boduje, da napomenem da je dete imalo sve pozitivne ocene, jedno među četvoro u razredu) i nju uopšte ne zanima problem koji mi je napravila.
Problem je bio sledeće prirode. Detetu je kompletno ubila samopouzdanje koje sam ja gradila sedam godina unazad, jer dete je svesno bilo da je ono jedino obeleženo kao "negativac" i kao "loš". Izgubila je volju da uči i radi, odbijala sa obrazloženjem da nema potrebe jer i ovako nikada neće biti nagrađena sa svoj trud. Svaki dan pred odlazak u školu sam stajala na vratima ne znajući da li da dete vodim kod lekara ili u školu.
Na moje uporno insistiranje kod učiteljice da shvati problem, vrata su mi bila zatvorena sve dok nisam krenula od pedagoga do psihologa pa u krug. Bez obzira na to, ja sam bila toliko tankih živaca, gledajući kako se moje dete menja u negativnom pravcu da sam htela da promenim školu. Učiteljica je otišla na bolovanje, dobili smo odličnu zamenu i dete je ostalo u školi.
Krenula je nova školska godina i novi problemi. Preobimni domaći zadatci, između kojih dobijaju zadatke gradiva koji još nisu prešli. Zabunom učiteljice, sva deca iz razreda su izmaltretirana od roditelja da to ipak urade, da bi ona to odrađeno naknadno odsekla i rekla da to nije bilo, ali ona nije stigla da kaže.
Zatim tekstovi, za koje ona lično nije kriva, koje treba da pročitaju od danas do sutra i nauče da čitaju kao odrasli, koji su više nego jezivi. Tipa, sadržaj je sramotan, poenta priče je čista bruka iako bi poenta trebalo da bude nešto sasvim drugo (reč je o "bajci" Šarenorepa od Grozdane Olujuć)
Sledeći incident je da dobija usmenu jedinicu od učiteljice (koja na časovima šapuće i nikada nikom nije jasna) zato što pitanje nije čula, a da traži da se ponovi pitanje ne dolazi u obzir,
zabranjeno!!
Na kraju se dešava to da su u pozajmljenom kabinetu srušli pano, nebitno ko, i da je učiteljica rešila da to "istera na čistac", ne zato što joj je toga dosta, kao što kaže, nego zato što za lične propuste i greške je mnogo lakše gurnuti dete pred direktora i nastvnicu čiji je kabinet da snosi njenu odgovornost.
Oni su razred koji nikada na vreme nije započeo čas, oni su razred čija učiteljica izlazi i po nekoliko puta za vreme časa, a ponekad se desi da ne izađe. Pitam se gde li ide stalno, kada sam je svaki put za vreme časova kada sam bila u školi srela na hodniku?!
Muka mi je i od škole, i od učiteljice i od svega. Šta mi je činiti, pojma nemam, ali ne mogu dopustiti da moje dete bude kažanjavano za njene propuste, da deci nije dopušteno upravo ono što ona radi...
Deca su agresivna, razvili su obrazac ponašanja gde svakodnevno očekujem da čujem koje dete je povređeno, jer kada se požale na problem, nailaze na zatvorene uši sa dva prsta uz pratnju glasnog "lalalallala". Kažnjeni su za kašnjene na čas, apsurd i ne dopušta po sopstvenom nahođenju da dete ako mora u toalet napusti čas (ima dece gde voda curi na kraju ispod stolice). Generalno, roditelji su očajni, verovatno niko koliko ja, ali jesu i ne možemo joj ništa, jer socijalni status joj čuva mesto u učionici.
