Prolazim danas ispred pošte kad ispred mene iskače moja najbolja školska drugarica sa sve osmehom br. 6. Pada mi u naručje i ljubi me. Ja onako sretno nasmejana postavim pitanje "kako si?" a ona onako sretno nasmejana kaže "ma divno, ne mož' bolje, evo došla da platim račune" i gura mi pod nos kovertu, otvara i pokazuje unutrašnjost.
Unutra 5.000 dinara, kaže ona "ovo je plata, dobijam to na svake tri nedelje" i ja se totalno skenjam. Gledam je, ne znam kako u oči da joj gledam i reko "ženo bre, koje račune ćeš ti sa ovim da platiš", a ona i dalje nasmejana kaže "pa neke, one manje, koje mogu".
Došlo mi je da vrištim, da j.m. svima redom, da pljujem po zemlji, da čupam dlaku po dlaku, nokat po nokat stokama koje prodaju maglu i to zovu politikom. Da im mamu mamicinu, pa da oni jedan dan posle 25 godina staža dobijaju džeparac od kog moraju da plate državni fakultet detetu, gde master košta 250.000 dinara, da se od tog hrane, oblače, jedu i plate račune! Mamu im njihovu hoštaplersku.
Prodali su državnu firmu koja je dobro radila i gde je ona radila i imala sasvim solidnu platu od koje možda nije mogla svake godine na more, ali je bar imala za voće. Prodali su je hohštapleru koji je umesto što kupuje firme i rastura ih, odavno trebao da bude iza rešetaka, a onda je i on zaradio prodavši je nekom drugom hohštapleru koji je sad proglasio stečaj, pa ne mora više ni da plati 3 godine zaostale plate. Gde su plate od pre 7 godina razvukli, pa do sad platili za 2-3 godine, a još imaju 5 neisplaćenih godina, koje nikada neće platiti. Mamu i njima njihovu hohštaplersku. Davali su na kašičicu, ljudi se nadali da će jednog dana dobiti bar deo onog što su odradili.
Njoj plata i nije neka, daju joj mesečno 7 hiljada, a cela je 16. Sramota! Iako skot od nje zahteva da radi dupli posao, da mulja papirima jer on može u zatvoru da završi i zna da ona to zna, ali je on taj koji ima veze i samo ako pisne ona će da završi još i u zatvoru. Samo zato što je htela da nahrani i iškoluje dete.
Na sve to, žena stoji sa novčanikom ispred pošte i kaže da je sačekam da plati račune. Ulazi u poštu i mal ne pada u nesvest. Neko joj je ukrao jaknu i tašnu.
Neka beda je mislila da će se ovajditi, a samo joj je napravio probleme. U tašni joj je bilo sve ono što tom nekom ništa ne znači, ali njoj znači. Naočare, lekarski izveštaji, zdravstvena knjižica, ključ od stana i glupi mobilni telefon koji je ovaj negde zavitlao, jer je zvonio i dalje u narednih dva sata što smo zvale.
Obišle smo sve kontejnere i svo žbunje u okolini, zvali policiju koja ništa ne može da učini (naravno) i nismo našli, ali nam je jasno da je neka amaterska budala koja se ukenjala u sekundi.
Sada na svu muku ona mora da vadi ponovo papire, zakazje kod lekara, vadi knjižicu i plaća nove naočare bez kojih ništa ne vidi da pročita. E pa lepo ne znam koga više da mrzim, ali znam da mrzim sve lopove i one što imaju previše i one što nemaju ništa.
Na žalost nisam uspela ništa da joj pomognem, od mene će dobiti tašnu, ako to uopšte može da je uteši.
