Volim da volim bez granica

Da, zabušavam sa pisanjem, ne održavam obećanje da ću napisati kako sam se provela ovo leto, jesam, kriva sam...

Provela sam lepo leto u Americi i htela da napišem malo više o istoj, sagledano sa one strane koja je dobra i sa one koja nije, ali posle ovoliko vremena koje sam zabušavala i pokušala da sredim utiske, ona mi se sada čini boljom nego što jeste. Razlog tome je samo mesto na koje se vraćaš. Volim moj grad i ljude u njema, ali već poodavno primećujem da je moj grad sve ružniji i ljudi u njemu sve čudniji. Ista stvar je i sa mojom zemljom. A onda se pitam, zašto moram sve da prisvajam. Eto igrom slučaja živim ovde gde živim, gde ljubav treba da bude ucrtana nekim fiktivnim političkim granicama, pa shvatim da želim da volim ono što mi se dopada. Zar nije tako i u međuljudskim odnosima? Volimo one koji nam odgovaraju, ne one koji su nam rod ili komšije... to uopšte ne mora da bude preduslov za ljubav.

I da, moram da kažem da definitivno volim Čikago, o kom ću pisati veoma uskoro, čim prestanem da zabušavam...

Back to reality

Vratila sam se iz, ako mogu reći, jedne civilizovane zemlje, koja je na tapeti naše mržnje. A ako nas neko priupita čemu ta osećanja prema njima, odgovor je uvek identičan "oni su nas bombardovali" i "izigravaju svetskog policajca"

E sad, nije da ove tvrdnje nisu tačne, jesu, ali mislim da je tačnije da mi jednostavno moramo da nađemo cilj svoje mržnje uperen bilo gde, što dalje odavde. Lakše je krivca naći u drugom, pa voziti tu priču, nego priznati da si pogrešio, jer si svestan ili možda nisi, da to ne možeš da ispraviš.

Na žalost, pokušavala sam da saberem utiske sa putovanja gde sam se lepo provela, bila sigurna, spokojna i disala punim plućima (od momenta povratka dišem na škrge), a svi ovi događaji koji su me sačekali su bacili sve ono lepo u zapećak i naterali me da se osetim loše.

O ovom razmišljam već danima da napišem koju reč, a onda me podstakla jedna rečenica iz teksta jedne blogerke koje pratim "Čarolija" i njena konstatacija "Ne zanima me ova zemlja. Odustajem od nje."

Upravo se i ja isto tako osećam. Na žalost, mislim da je vladajući "krem", ne samo ovaj poslednji, nego svi oni u poslednje dve i više decenija, učinili da ljudi upravo tako počinju da se osećaju. Ako ne tako, onda vam preostaje da postanete bezmozgaš, koji ne zna da ispuni formular i razume tekst napisan običnim rečima i na svako pitanje odgovara "Kosovo je Srbija" i "dole vlada, hoćemo da naša stranka vlada i može da krade šakom i kapom"

Kad sagledam malo ko je sve prošao kroz skupštinu, šta je izrečeno, ko je sve vladao, odlučivao o našem sutra, shvatim da ovde verovatno više ne postoji ni jedna jedina osoba koja može svemu ovom stati na rep. Zašto niko nije izašao i rekao "evo, ja ću da budem predsednik (bilo koja funkcija može da se upotrebi), a ako ne uspem da ispunim obećanje za 2 godine, streljajte me kod Kneza Mihajla?"
Nije, jer neće. Lako je obećavati dobru budućnost običnom čoveku, lagati i gledati u oči (to nam je nekako postala uža specijalnost), nego stati na rep svim onima kojima je stalo do velike kuće na Dedinju, Mercedesa, BMW-a, jahte, letovanja na Sejšelima...
A takvih je mnogo. Svi bi negde da se uvale. Pa kako je dragi moji moguće da kuće vrede milione evra u zemlji gde su plate 200 istih? Kako je moguće da samo ako petljaš sa nekom pp možeš da dođeš do istog?

E sad, postoji još jedna stvar, koja datira iz doba Tita. Učili su nas kako smo mi ljudi sa istorijom, kako smo borci za pravdu, kako smo široke duše koje žive u bratstvu i jedinstvu i gde su svi drugovi i drugarice. Ali pljas! Šamar svima koji tako misle, jer ništa od ovog nije ni blizu. Mi ne volimo Cigane (nisam verbalno politički korektna), Mađare i ostale manjine koristomo za plašenje naroda kako će nam doakati, ne volimo Nemca, jer ga se bojimo (bolje je guliti krompir za one na -ić, nego rintati puno radno vreme za Švabu, ne volimo Amere (iako bi svi tako pametni trebalo da znamo da Amer ne postoji, da je Amer i Srbin i Kinez i Rus i Meksikanac... ili ostaju oni Ameri, pravi, koji se više nigde ne pojavljuju, a ponajmanje u našoj lošoj sudbini - Indijanac), ma mi više ne znamo šta i koga da ne volimo, koga da krivimo za našu sudbinu.

Hteli smo demokratiju, pa dobili smo je. Glasaš, a opet pobedi onaj koji bi pobedio i sa manjinom, jer je jasno kao 1+1 da demokratija ne postoji, da je čista demagogija, koja zamazuje oči blesavom da veruje kako i on ima negde moć i negde odlučuje. Demokratijom smo dobili gomilu te bagre, koja živi na našoj grbači, od naših poreza (i onih na luksuz kao porez + na mobilni telefon?!?!?!), a isti taj verovatno ni ne plaća porez za sebe i kolege, nego štekuje za kuću na Dedinju (to je sada IN), a bome ni ne donosi odluke za interes one grupe koja ga je izglasala (kako je tek onima što ga nisu izglasali?)

Kod nas ladno strada čovek samo zato što je došao da bude u sportskom duhu i navija za svoj klub, kod nas čovek koji ima nemačko prezime pokreće prvu tužbu na sudu za diskriminaciju... Zar to ne liči na sve one koje ne volimo? Na Amere i Engleze? Pa to je njihova osobina! Zašto ih onda ne volimo?

Pitam se da smo mi kojim slučajem u poziciji Amerike, šta bi mi radili ovom svetu? Da li bi se zaustavili na ratovanju za naftu ili bi udarili na sve što mrda?

I sada, ako nekom ko odlučuje o sudbini ove zemlje i ovih ljudi ovde nije briga i to pokazuje na svakom koraku, osećam se slobodnom da i ja ispoljim bar putem bloga moje, nadam se, trenutno osećanje. Volela bi da kažem, da volim što sam se vratila i što se odmor završio, da sam se uželela ove zemlje i ovih ljudi (ali nisam, osim moje rodbine i mojih prijatelja), ali ne mogu, moram to negde da "ispljunem"

Nickelback

Potpuno sam pod utiskom, ne mogu da prestanem da razmišljam o koncertu koji se na žalost završio, čini mi se brzinom svetlosti.
Fantastična atmosfera, dobre predgrupe, fantastična scena, odlično ozvučenje, efekti i (nedostaje mi reč za oduševljenje) fenomenalnog nastupa, glasa, svirke... grupe Nickelback.

Čad Kruger je mađioničar, kakav glas (opet sam bez reči)!!!!
Bubnjar Daniel... neverovatno!

Legal alien

666 the number of the beast

Ova pesma od Iron Maiden mi pade na pamet danas kad sam otvorila naslove.net
Naslovi su sledeći:

Čečenska policije ubila šest pobunjenika
Srušio se most u Kini, poginulo šest osoba
Poginulo šestoro, ranjeno preko 50 ljudi (Hrvatska)

Ptice, svinja... šta je sledeće, ribe, žabe...?

Do ludila me dovode prognoze, mrzim dnevnu štampu koja po svaku cenu običnog čoveka baca ako ne u nesvest, onda bar u dilemu i strah.
Naslov glasi ovako:

Kon: Dva miliona obolelih na jesen

Gde gospodin Predrag Kon sa sigurnošću tvrdi da će biti dva miliona obolelih na jesen i da će od tih 2 miliona bar 200 hiljada biti teži slučajevi koji će ići na hospitalizaciju?!?!
Ok, predviđaju, ali, šta je ono bilo sa "ptičijim gripom" pre godinu - dve. Te širi se, te ne širi se, te prelazi samo sa ptice na pticu, te prelazi sa ptice na svinju, te prelazi na psa, te prelazi na čoveka, sada će sa čoveka na čoveka... mutiraće, gotovi smo... u nedogled.
Kad odjednom "bam" vest o pojedinom slučaju istog gripa ne da se nije proširila, nego, na par meseci jedan oboleo u svetu.
I šta sada? Jel to ptičiji mutirao na svinje? I zašto svinje, obolelo 7 kom. i zaslužilo da po njima dobije grip ime? Zašto ako je ista formula gripe kao španska groznica, ne kažu da je španska groznica?

Elem, koliko vidim, sprema se nešto ružno, čim nas bacaju u "frku" od gripe. Naravno, treba da postoje upozorenja, ali slobodna procena g. Kona "šta će biti" je više nego za strahovanje. Kolika je šansa da baš vi od 6 miliona, zakačite grip koji će ovladati kod 2 miliona stanovnika? Ogroooomna!
Ok, u medicini statistika i nije neki bitan faktor, ako se tebi desi, onda je to 100%, ali plašiti narod ovako, je više nego drsko i besmisleno. I šta sada mi treba da radimo? Ne izlazimo iz kuća, ne pričamo sa nikim, ne šaljemo decu u škole, ne idemo na posao.
A pa da, bravo! Ustvari je divno što ste izgubili posao. Već ste svesni da vam zavod za zapošljavanje neće naći novi, tako da slobodno možete kretanje gde cirkuliše veći broj ljudi izbeći. Sada lepo sedite kod kuće i ne mrdajte. Slušajte vesti i bićete zdravi i srećni, pritom ćete uštedeti u ovoj SEK, koja je zahvatila našu malu zemljicu trećeg sveta - jedinu. Ili, kupujte lekove na tone, pomozite nesrećnim farmaceutskim kućama da zarade milijarde, stala im prodaja.
Nije da mi je svejedno, ali ne želim da upadam u konstantni haos u životu razmišljajući o opasnostima kojima podležemo čim zaključamo bravu sa spoljne strane.

Lud zbunjenog

Ko o čemu, ja o vizama, o tim famoznim šengen vizama po čemu ćemo pamtiti ovu vladu i zaboraviti one vlade koje su nam je uvele. Ajde, ja sam glupa, ništa ne razumem, ceo proces mi nije jasan, pa ako neko shvata...

Ispade problem za vize srpski pasoši izdati Srbima na Kosovu. Ne zato što su Srbi i zato što je, kao, Kosovo još uvek (kao) pod nekom srpskom jurisdikcijom, nego zbog kriminala na Kosovu. Odande ide svo zlo, tako kaže Evropa. Trgovina ljudima, drogom, oružijem... pa bi oni da spreče tako što će Srbima (i svima ostalima sa sprskim pasošem) sa Kosova (nekako niko da spomene i Metohiju) udarati i dalje vize na istovetne pasoše koje imaju svi oni koji su državljani Srbije, građani severnije od KiM-a?!?!
Znači li to, da ćemo mi morati izdavati famozni šengen stanovnicima Kosova kako bi došli u Niš, Beograd, Novi Sad...?

Pa naravno, kako sam samo glupa. Neće imati istovetne pasoše, nego će im Evropa udeliti nove, jer prihvatanjem bezviznog režima mi se odričemo Kosova bezuslovno. Mislim, mi Kosovo odavno nemamo, ali ovo je čista klopka. Nije da se ne radujem da napokon počnemo da putujemo kao i sav ostali "svet", ali me ne raduje klopka u koju upadamo. Neka to bude zbog nekih drugih stvari, to priznavanje, ali ne zbog viza pobogu!

Jasno je meni da prosečan Srbin bolje poznaje Grčku od Kosova, da prosečan Srbin je u istoj bio nebrojeno puta, a na Kosovu možda nikad, ali mi se ne dopada način otimačine. Sumnjala sam i sumnjam da će od ukidanja vize išta biti, ali sada sve manje sumnjam, posle nebrojeno razloga navedenih zašto Kosovo "ne" za bezvizni režim.

"Ne smemo da dopustimo da, na primer, automobil, koji ne kontroliše niko prilikom prelaska kosovko-srpske granice, neometano uđe u Srbiju, odnosno istovremeno i u Evropsku uniju. Šverc i organizovani kriminal na Kosovu cvetaju a bez dodatnih, rigoroznih mera obezbeđenja biće moguće da kriminalci, kao i droga, oružje i tome slično nesmetano uđu na teritoriju "belog šengena", drugim rečima u EU".

Ček, po ovom ispade da mi ne dobijamo samo bezvizni režim, nego smo deo Evrope koja nas toliko neće. A sa druge strane, očekuju da ti srpskom stanovniku Kosova kažeš "ne" viza, Nemac vas ne želi?! Pa to je kao kad Ameri sa Floride ili Ameri koji živi u Meksiku npr. ne bi dali vizu za Ameriku?! Paz' vizu!

I kako oni to misle da iskontrolišu uopšte? Verovaće nam na reč (hahaha)?

Kako oni uopšte kontrolišu Rumuna na primer koji burgija po pola Evrope neprimećeno? Zar samim ukidanjem granica nisu otvorili teritoriju za manipulisanje, šverc svega-svačega i svakog. Pa lepo možeš da preneseš ne drogu, nego čoveka od Grčke do Portugala i da niko ne primeti. U čemu je razlika?

Sećanje

Već danima mi odjekuje izjava premijera Cvetkovića kako ćemo ovu sadašnju vladu pamtiti po ukidanju viza za Evropu. I skoro da bi u pravu. Evo, juče, danas i verovatno sutra u svim novinama naslovi "Srbija na pragu belog Šengena".
Mislim, nije da nije, osim što mi stojimo na pragu odavno, a nikako da zakoračimo. A i kada zakoračimo pitanje je da li ćemo upasti u neku provaliju, ući u raj ili nećemo imati da kupimo ulaznicu?!
Nego, pamtićemo mi njih po mnogo čemu. Na kraju krajeva, ako i uspemo da se oslobodimo stajanja pred ambasadama, što će se ustvari tek znati u novembru, moramo im odati priznanje da su nas uveli, ne samo u Evropu, nego u svet, ali nas nisu vratili tamo gde smo nekad bili.

To da smo mi već odavno deo sveta govore činjenice:
- da smo toliko bogati kad možemo da prodajemo najskuplji gas i benzin
- da skoro na svakog desetog građanina ide po jedan šoping centar
- da pratimo trend taksi pa plaćamo poreze najviše u svetu (na sve i svašta, mobilni je luksuz)
- da smo otpustili radnika i uništili "višak" firmi i fabrika (može nam se)
- da i mi SEK(S) (svetska ekonomska kriza) za trku imamo
- da i nama pucaju berze kao i Njujorška
- da ni nama parade ne nedostaju - prava su najbitnija, osim što nema kako da ih sprovedeš
- da su nam cene više nego u Nemačkoj, a plate niže nego u Etiopiji
- da i mi imamo golf teren (još nam samo fali Kantri Klub)
- da imamo banaka kao u Švajcarskoj
- da nam je korupcija veća nego u Rusiji
- da napokon imamo kredite koje nikada nećemo moći da vratimo i ceo život ćemo raditi za njih (zar nije tako na zapadu?)
- da napokon i mi kupujemo preko interneta, više nema potrebe da izlazimo iz udobnih fotelja
- da su nam bolnice pune bez obzira što se raspadaju
- da napokon donosimo svetske zakone (koji se primenjuju samo prva dva meseca)
- imamo bar jedan put koji liči na auto-put

I još po svašta nečem, nikada se ne zna šta donosi sutra... tako da, premijeru dragi, uložili ste napore za nešto što uopšte od Vas nije zavisilo, sada možete na zasluženi odmor, a nama u amanet ostavite nekog ko će malo graditi fabrike, suzbiti korupciju, sprovoditi zakone koji će biti za sve isti...

Okreni se i pogledaj trag koji za sobom ostavljaš

Čitam danas u novinama da je poginuo muzički kritičar Darko Galvan, najverovatnije u saobraćajnoj nesreći. Ne zna se kuda je išao peške, ni sa kim, ali je nađen mrtav pored puta. Odmah potom uhapsiše nekog "macana" sa dva pasoša i besnim terencem registrovanim na Ameriku, na osnovu svedočenja očevidaca.
E sad, žao mi čoveka, iako nisam previše upućena u njegov rad, čuh za njega i to je sve, ali mi ga žao kao što bi mi bilo žao bilo koga. No, danas sednem u taxi i taksista priča šta se dešava kod nas. Kad ono isto, kao dok čitam vesti o Galvanu.
Ne da više nismo spremni da priđemo i pomognemo, nego nestajemo sa lica mesta kad nešto zabrljamo, pa makar mogli da spasemo nekom život. Noćas u Veterniku neki besni BMW zveknuo taksistu koji se potom okretao po putu, malčice dalje usporio čisto da proveri da li ga je dokrajčio ili ne, pa udri po gasu nestde u vidu lastinog repa. To je bio samo jedan od nekoliko slučajeva koje mi je taksista prepričao za tu kratku vožnju, a koja nije osvanula u novinama.
Šta se dešava sa nama? Em vozimo kao kreteni, nedogovorno i brljivo, em ugrožavamo svoj i tuđ život, em se ne osvrćemo za nikim i uopšte nismo smpremni da pomognemo. Kakvi smo mi to ljudi? Zar smo isti (ili gori) od onih kojih smo se do juče gnušali?

Lepojke

Gledam i ne verujem. Negde u novinama sam videla sliku Miss Srbije za 2009. godinu i malo se iznenadila.



Ajde dobro, možda nije fotogenična, možda su je "uhvatili" u nezgodnom položaju, možda...? Onda prelistah malo po internetu i nađem sve lepojke na jednom mestu. I gle čuda, opet se iznenadim. Sve do jedne od 27 (osim dve) su brinete. Prvo što mi padne na pamet da je moderno biti pametan, bar na prvi pogled. Plavuše više nisu u modi.

http://missyu.com/glasanje.php#devojke

Kad ovako letimično pogledam slabo razlikujem jednu od druge, nekako mi sve kao loše klonirane, ali klonovi - jedne te iste. Druga stvar, osim da Miss treba da ima nešto "specijalno" što je razlikuje od drugih, sam mislila da treba da bude zgodna.




Mislim da nam ne gine ponovo sudbina Marka Kona. I ovaj put sami sebi nismo dali šansu da prođemo u drugi krug.



Ali, o ukusima ne treba raspravljati...

Ovo je za poludeti

U jednom momentu sam primetila da mi template na blogu izgubio slike i ostala samo boja, pa sam rešila to da "doteram". Pomislim, ajde što ne bi stavila neki novi template i krenem u potragu. Nađem isti sajt odakle sam prošli skinula. Nađem novi, na prvi pogled interesantan, kad međutim... Postavim ja njega, ali meni iz nepoznatog razloga se stalno pojavljuje slika koja je nekada na nekom starom template-u bila postavljena (ova slika Njujorka). Gledam u html i ne vidim gde da je izbrišem. Vratim stari izgled, kad ono ništa, zeleno... Onda promenim nekoliko izgleda foruma, ali Njujork uporan kao sam vrag. I šta sada? Da li iko zna kako da uklonim sliku iz zaglavlja?

Mirkati

Već dugo razmišljam da napišem neki post u kojem ću da uporedim čoveka sa životinjom, ali za to mi je potrebno više pretrage po internetu, kako bi mogla da ilustrujem taj post. Ali zato u međuvremenu ću da napišem par reči o nekim divnim, lepim, preslatkim životinjama, koje se meni dopadaju. Za početak sam se (gledajući upravo ko zna koju po redu emisiju o njima na Animal Planet) odlučila da par reči posvetim Mirkatima (Meerkat)

Neki ih zovu Merkati, neki Mirkati. Latinski naziv ove životinjice je Suricata suricatta i oni pripadaju sisarima iz porodice mungosa. Žive u pustinji Kalahari na jugu Afrike, a nedavno su nađeni i u Kaliforniji, u pustinji nedaleko od Palm Springsa.

Hrane se gmizavcima, a ponekad i manjim sisarima. Delimično su otporni na zmiske i škorpionske otrove, tako da mogu i njih koristiti za hranu. U potrazi za "ručkom" su stalno, zato što nemaju masne naslage, tj. zalihe. Polno su zreli kada napune godinu dana. Žive u kolonijama koje najčešće broje 30 članova. Kuće su im jazbine povezane tunelima. Na čelu kolonije je alfa-par koji ima mladunce, a najčešće iz kolonije proteruju ženku koja je pretnja alfa-ženki za poziciju u koloniji. Socijalna struktura Mirkata je veoma složena, jedna od složenijih u životinjskom svetu i kao takve, veoma dobro se štite od grabljivica.








Meni su ove životinjice preslatke, imaju taj divan energični, radoznalo-prestrašeni i bistri pogled.

Da li je Petar Pan napustio Nedođiju?

Petar Pan je napustio svoju Nedođiju ili možda nije?

Majkl Džekson je umro 25. juna. Koliki je bio ekscentrik i čudak, kada ta ekscentričnost i čudovitost živi i posle njegove smrti. Od crnog dečaka, posao je beli čovek, nos mu je bio toliki da bi konfetom mogao da ga briše, nosio je maske bojeći se da se ne zarazi, "pravio" je decu bez da dodirne ženu, delio je sobu sa dečacima, bio je bogat pa zatim u dugovima, prebacivao je svoje par-meseci-staro-dete preko balkona devetog sprata da ga pokaže fanovima... a za kraj, njegova porodica sa kojom je bio u lošim odnosima je rešila na privatnoj ceremoniji da ga sahrani u pozlaćenom sanduku, bez mozga!!





Ne želim da zalazim u detalje i njihove razloge, ali ako su čekali da se obdukcija završi do sada, mogli su sačekati još koji dan da završe i obdukciju mozga pa da ga kao čoveka sahrane. Ali ne, oni su drugačije odlučili. Možda zato sada njegov duh šeta Nedođijom i čeka da se osveti naslednicima



Majkl Džekson se pripremao za koncerte širom Amerike, koji bi ga navodno izvukli iz dugova, a poslednji njegov snimak napravljen je dva dana pre smrti.



I napokon, ostali deo familije Džekson su dobili svojih 5 minuta slave, jedan od najvećih razloga zašto su bili na "ratnoj" nozi sa najslavnijim bratom.
Intervju Larija Kinga sa Majklovim bratom Džeremajnom u kom možemo videti sve lepote i čari Nedođije:







Pitam se, da li njegov mozak ipak traži mir (izdvojeno iz intervjua Larija Kinga)



Naravno, kao ceo njegov život, pa tako i njegova smrt, sada i ovaj snimak izaziva polemisanja šta je istina, a šta ne...

Osim što je bio kralj popa, on je bio intrigantna ličnost, mogao je da bude bilo šta, ali nikako dosadan. Nisam bila njegov fan, ali volela sam poneku njegovu pesmu i divila se ponekom spotu.

Čovek robot

Tako ja zovem Rožera Federera. Antipatičnost koji njegov stameni lik izaziva kod mene je ogromna. Ne volim ljude kojima na izrazu lica ili u očima ne možeš ništa pročitati, a on je takav. Čak se ni ne divim njegovoj igri. Monotona mi je i dosadna. Možda to ima veze i što se toliko dugo "ne skida" sa teniske scene, ali mislim da nije to, jer nikada mi nije bio simpatičan, možda sam samo retko kada uputila reč-dve hvale za njegovu igru.
Ma znam, baš njega briga šta ja mislim, i to je uredu, ali šta mi bi danas da uopšte pogledam meč koji je počeo kada sam završila ručak i završio se kada sam počela da večeram. Pritom, čovek robot je pobedio teškom mukom, ali pobedio.
Nisam baš neki fan Endija Rodika, ali danas sam iz sva srca navijala za njega. Aman, dosta više Federera, dosta više sestara Vilijams, čak i Nadal već polagano ulazi u grupu "dosadnih".
U publici uočih Mekenroa koji je po tradiciji komentator (ne znam za koji tv kanal komentariše), Bjorna Borga koji je došao da gleda finale i vidi hoće li ga Rože prestići u Vimbldonskim titulama - i jeste, a videh i Pita Samprasa, kojeg nije prestigao u titulama na Vimbldonu, ali ga je prestigao u broju osvojenih titula na Grand Slemovima.
Eto, osim što sam ja razočarana što je Rože pobedio, razočarani su i Sampras i Borg.
E nadam se da je sada vreme da Rože okači reket i klin i malo prepusti teren igračima, koji plaču, koji se smeju, koji skaču, koji se raduju...

Ljubav na prvi zalogaj

Prvi put sam je probala pre nešto više od 25 godina i rodila se ljubav na prvi "zalogaj" Kao danas se sećam te male samoposlugice u italijanskom gradiću Linjanu. Sreća da smo tada imali "običaj" da skoro svakog drugog vikenda idemo u Italiju, tako da je od tada dan počinjao i završavao se sa Nutelom.
Više sam se radovala tim "susretima" sa Nutelom, nego kompletnom vikendu, razgledanju, šopingu...



Sećam se ukusa, nekog specifičnog ukusa koji je kod mene podizao raspoloženje do svemirskih visina, koje vremenom, od kada smo počeli da je uvozimo, više nisam osetila. Međutim, pre neku noć sam ustala sa neverovatnom željom da pojedem nešto slatko, pa onako, šunjajući se u mraku da nikog ne probudim sam uzela Nutelu i kašiku, ne kašikicu, nego kašiku. Pravu veliku supenu kašiku, kojom sam "odvadila" popriličnu količinu i kompletnu je stavila u usta. Ukus je bio fantastičan, kao nekada u Italiji. Ne kao Nutela koja svaki dan stoji u mom kredencu, nego ona prava, jedinstvena, fantastična, koja se dozira i kojom se užitak isto tako dozira. Shvatih u istom momentu kako je ona još jedna od ljubavi u mom životu. Naprosto je obožavam.

Za njeno postojanje se zahvaljujem Pietro Ferrero-u, osnivaču Ferrero company-je, koji je ovaj divni ukus osmislio još davne 1940. godine i počeo da proizvodi. Doduše sa nešto malo manje čokolade, zato što je zbog rata bio deficit kakaa.



U početku se Nutela (koja je svoje današnje ime dobila tek 1964. godine) zvala "pasta gianduja". "Gianduja" po karnevalskom liku poznatom u regiji (Piedmont, Italija). Deca su počela da jedu samu kremu zato što pakovanje u foliju, nije bilo dobro rešenje da se nanese na hleb, pa je Pietro počeo da pakuje kremu u staklene tegle i promenuo joj naziv u "Supercrema gianduja".

Public Enemies

Novi film koji ima odličnu ocenu na IMDB (9.0 od 2374 glasača) o Džonu Dilindžeru, pljačkašu banaka iz doba prohibicije u Americi. Ubijen je u Čikagu ispred Biograph theatar-a, a njegovom "hvatanju" FBI može da zahvali ilegalnoj emigrantkinji, rumunskoj prostitutki, Ana Cumpănaş (aka Ana Sage - Lady in Red) čiju ulogu tumači Branka Katić. Samog Džona Dilindžera tumači Johnny Depp. Vodju FBI grupe za "hvatanje" Dilindžera je predvodio Melvin Purvis, a njega tumači Christian Bale.

Mali gradski piknik

Pred odlazak u novosadki zavod za zdravstveno i penziono osiguranje, nauoružajte se:
- flašicama vode/soka/kole - po želji
- časopisima ili knjigama - najbolje ona koju ste već do pola pročitali
- par dana godišnjeg odmora ili višak slobodnog vremena (iz prvog puta sigurno ne stižete na redi)
- mirni tipovi ljudi slobodno mogu da vežbaju brojanje do 10, a oni malo nervozniji pod obavezno pakovanje tableta za smirenje
- nešto za pregristi - sendvič, čokolada... (kako ko voli)
- a nije na odmet da ponesete sa sobom i kamp stoličicu, možda čak i šator
- kafu ko voli, ne mora da ponese, ima neki bućkuriš aparat za nešto slično koje je sasvim dovoljno da gucnete uz koji dim cigarete koju ćete ugasiti u žardinjeru ispred ulaza
- nabavite neke maske koje će vas štiti od zaraza

Sećate se (bar oni koji su me tada čitali) kakva kondicija je potrebna da se izvadi nova zdravstvena knjižica, ali sada, posle svih mogućih renoviranja i aparatura, moraće te da vežbate duplo više. Jeste da nema ni godina kako je šalter sala renovirana, ali već se sve nekako polako raspada. Klupice su još kud i kamo čitave i posle toliko tona koje su "prebacile" preko svojih leđa, dok aparatić za deljenje brojeva na kom radi čovek ili dva, je već do pola raštimovan, pa papirče sa brojom izlazi svako šesto u celini. Aparat je razmontiran i otvoren - za svaki slučaj.

Brojodelilac osim svog posla - udeljivanje brojeva, služi i kao raskrsnica. Tako da ako stanete u red za jednostavnu radnju tipa

Vi: - "zaposleni" ili "nezaposleni"
Brojodelilac: pritisne dume i izađe neki broj koji vam da. Ali pre toga ćete odslušati sve moguće i nemoguće probleme čekača u redu pre vas, kojima traba ustvari da pomogne čika na informacijama. Tako da najjednostavniji posao na svetu - pritiskanje dugmića (koje smo btw. mogli i sami da radimo, ali nije nam za verovati) radi jedan čovek koji sve to zakomplikuje do formule za besmrtnost.

Najbolji mi je onaj deo - pravim se blesav, kada ti napokon uhvatiš nit reda i uglaviš se u onom pravcu u kom ti se čini da je isti taj red krenuo, ali ima rpa Žika, Pera, Mika, koji jednostavno baš u socijalno nisu poneli svoje đozluke, pa gle čuda, nisu vas videli u istom tom redu. Takve stvari retko prećutim i uvek se obratim:

- ja se izvinjavam, jesam li ja to možda nevidljiva?
na njihovo veliko zaprepaštenje i uvek isti odgovor:
- ma ne, ni slučajno, ja samo gledam, ne bi ja vama preko reda (mhm, kako da ne, a ja sam veverica)

Kad napokon dobiješ broj, na kom piše da si 206 na redu, ali su ti na raspolaganju čak 5 šaltera, od kojih doduše rade samo dva, sledi probijanje kroz obruč ljudi koji ne mogu da dočekaju da im na tablama, koje su totalno propale pa se brojke jedva naziru, otkuca njihov broj. Svi oni, pogotovo po ovom kišnom danu, su se sabili u jednu jedinu prostoriju (osim onih što piju bućkuriš, gase cigare ispod skela za renoviranje zgrade u žardinjeru i prave mali piknik ispred ulaza) su se nabili u takvu kolonu da bi svaki korpus pozavideo disciplini ređanja u besprekorne redove - zvane - zauzmi što manje prostora. Još samo da puste neki lightshow i muziku pa disco zabava može da počne.

Ako uspete da probijete obruč, ulećete na svojih 20 kvadratnih santimetara u šalter salu, gde polovina od čekača kašlje, kija i nema papirne maramice, a još veći postotak je poslenji put "video" sapun pre nekoliko dana, o parfemu neću ni da govorim. Onda, bacate pogled ka tabli, naslućujete broj i polako se pridružujete kamperima pred ulazom. Za divno čudo, improvizovana baraka radnika koji renoviraju zgradu ima muziku i za još divnije čudo svira r'n'b, a ne neki grdni narodnjaci, tako da piknik može da počne.
Jeste da baš priroda i nije očaravajuća, pogled još manje očaravajuć, ali bar može malo da se udahne, ako se odmaknete od onih što piju bućkuriš i dime. Naravno, odlično prođete ako ugrabite koju od žardinjera da smestite svoju pozadinu. No u tome mnogo olakšavaju razne daske i daščice sa gradilišta. Ma mi smo čudo od naroda, snađemo se u svakoj situaciji - milina.

Postoji opasnost da ako niste poneli kamp stoličicu na sklapanje, ostanete bez daske na žardinjeri, gde će svoju pozadinu prvi do vas uvaliti kad skoknete da procenite kojom brzinom se dešavaju stvari unutra. Ali bolje i to, nego da vam prođe broj. Nego ništa strašno, jer do tada ste dovršili svoju knjigu, popili ono što ste poneli, pojeli užinu i ugasili koju u žardinjeru, tako da ste sada kao novi i sasvim spremni na fabričko sardiniranje u čekaonici.

Kada napokon otkuca vaš broj, prilazite, tj. probijate se do svog šaltera, predajete knjižicu i uplatnice. Jednostavan posao tipa - bar kod očita, otvori vas u kompjuteru, baci pogled, upiše datum i udari pečat (otprilike traje koliko dugo ovo čitate) se nekim čudom oteže na desetak minuta, ali vam ništa više nije važno - napokon ste stigli na red! Jupi!

Vama sa srećom, ja iz trećeg overih knjižice

Juče, danas, sutra

Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade, ali krace živce, šire puteve, ali uža gledišta. Trošimo više, ali imamo manje, kupujemo više, ali uživamo manje. Imamo vece kuce i manje porodice, više pogodnosti, ali manje vremena.
Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja, ali manje rasuđivanja, više stručnjaka, ali ipak više problema, više medicine, ali manje zdravlja. Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno, smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno ležemo, ustajemo previše umorni,čitamo premalo, gledamo TV previše i molimo se retko.
Umnogostručili smo naše imetke, ali smanjili svoje vrednosti. Govorimo previše, volimo preretko i mrzimo prečesto. Naucili smo kako da preživljavamo, ali ne i da živimo. Dodali smo godine životu, ali ne i život godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag, ali imamo poteskocu da predemo preko ulice da upoznamo novog komšiju. Osvojili smo spoljni prostor, ali ne i unutrašnji.
Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje. Ocistili smo vazduh, ali zagadili dušu. Savladali smo atom, ali ne i svoje predrasude. Pišemo više, ali ucimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naucili smo da žurimo, ali ne i čekati. Gradimo više kompjutera da sadrže više informacija, da proizvode više kopija nego ikad, ali mi komuniciramo sve manje i manje.

Ovo su vremena brze ishrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dve plate, ali više razvoda, luksuznijih kuća, ali uništenih domova. Ovo su dani bržih putovanja, višekratnih pelena, moralnosti koja se može odbaciti, jednodnevnih predstava, preteških tela i tableta koje cine sve od hrane, da utišaju, da ubiju.

Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu, a ništa u skladištu. Vreme kada vam tehnologija može doneti ovo pismo i vreme kada možete odabrati da li ćete ga podeliti s nekim ili samo obrisati.

Zapamtite, provedite nešto vremena sa vašim voljenima, jer oni neće biti tu zauvek. Zapamtite, recite poneku ljubaznu rec onome koji vas gleda sa strahopoštovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i otići.

Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago koje možete dati svojim srcem, a ne košta ni pare. Setite se da kažete: "Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, ali najviše od svega i mislite tako. Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu kada dolaze duboko iz vas. Setite se kako je držati se za ruke i cenite momente, jer jednog dana ta osoba nece biti tu ponovo.

Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena i podelite vaše dragocene misli s drugima.

--------------

Na ovaj lep i poučan tekst sam naišla na ovom blogu i rešila da ga prekopiram ovde...

Ima li gde neka Nojeva arka?

Kiša lije k'o iz kabla - stara uzrečica za kišu koja stalno pada. Na našu nesreću, mora da pada na dole, nikako ne može na gore.
Bilo je i gorih kiša, ali ne sećam se da sam videla tenisko igralište ovako poplavljeno ikad. Čak se ne sećam ovako lošeg jula, što se tiče vremena. U proletnjem februaru nisam mogla da dočekam leto da nešto napokon počnem da radim (mislim na dešavanja van kuće), kad gle čuda, juli, a mi u kućama, jedva noseve promaljamo i to baš kada moramo. Ko je još želeo jesen u julu?! Ja ne.

Od svih godišnjih doba, uvek sam najviše volela leto, zato što smo se oslobađali viška garderobe i "potapali" se u Dunav ili u bazene. Večernje sate smo provodili napolju i uvek nam je bilo dosta neka mala majičica i eventualno farmerice. A ovog jula je nešto drugačije. Svaki dan vučem kišobran sa sobom, iako mi ne smeta da pokisnem, sada ne mogu sebi da dozvolim taj luksuz i zaboravim kišobran. Ne što se ne bi samo pokvasila, nego što bi bila potpuno mokra, kao da sam obučena upala u bazen. Svaki dan sa sobom "vučem" i džemper, zbog neverovatne oscilacije temperature u toku jednog dana.

Leto sam čak više volela i od proleća, u kom obožavam onaj divan miris lipe i tek ozelenelo drveće, prijatne dnevne temperature, gde se noću sasvim lepo spava zbog iste, ali ipak, leto je leto. Pa gde je to leto, kog datuma počinje, da li se nešto promenilo?

Ovakvom letu se baš nisam nadala. Prošla zima mi se baš baš odužila. Hladno, kiša, svega toga mi bilo previše, nekako kao da nikada neće proći... a tako i bi. Kiša i dalje, a kada je toplo, opet smo "morki" od vlage u vazduhu.

Ovi dani meni uopšte ne "liče" na naučnu stavku o globalnom otopljenju i nestajanju pitke vode. Liče mi na potop. Ima li igde neka Nojeva Arka? A možda je i majka Vida pustila glas...





Sve bi ovo bilo super da smo mi kojim slučajem u Engleskoj, ali da imamo i njihov standard

EPP

Ako nešto mrzim dok gledam film, onda su to reklame. Ne mogu da se setim tačno, ali po zakonu u toku jednog sata mogu da se puštaju reklame do 12 minuta (koliko me pamet služi), što je i previše. Naše tv stanice obično to puštaju u dva bloka za sat vremena, tako da jedan blok reklama traje oko 6 dugih minuta.

Ne bi bile tako duge da su reklame dobre i da se ne prikazuju prečesto. Za mene tada uglavnom postaju antireklame, pre nego reklame, ali fakat da bar nazive reklamiranih proizvoda zapamtim, što verovatno ima nekog učinka - nesvesnog, pri kupovini. Najgori mi je onaj "učinak" što obično zaboravim i šta sam gledala, pa ako uspem da zadržim sebe da ne pritisnem dugmence na daljinskom, se iznenadim kako brzo dođe drugi blok reklama, a ja se još nisam setila radnje filma od pre prvog bloka.

Postoje reklame koje vas odbiju, a postoje i one koje vas privuku. Pretražila sam malo po hardu u glavi i setih se jedne od najodbojnijih. Neću puno "prljati" po bogu, ali Pionir reklama koje je promovisala Jelena Karleuša, me je odbila od bilo koje kupovine njihovih proizvoda:



Onda, reklama za Calgonit. Pa svaka budala može da izračuna da je jeftinije kupiti novu "perilicu" nego koristiti Calgonit u potrebnoj količini. O reklamama za izbeljivanje, skidanje fleka, praškovi za sudove i veš, pastama za zube koji naprasno pobele i budu fantastično zdravi ako se samo 3 nedelje peru zubi sa dotičnom pastom, krediti koji pljušte na sve strane i kamate koje nisu ni blizu objašnjene kakvo je realno stanje, banke kao da smo u Švajcarskoj, kupi srećku i svet je tvoj... ne vredi ni govoriti. Osim što su besmislene i dosadne, sve lažu do jednog jedinog "slova"

E sad, nije samo kod nas krizno stanje, svuda je. Ideje kreativaca koji osmišljavaju reklame su očito presahnule. Pitam se, a pitam i vas, kakve veze imaju sise sa automobilom? Nikakve... e pa nije, neke imaju iako ja ne shvatih koje:





E da ne bude da su baš sve reklame dosadne, izdvojiću neke, koje retko ili gotovo uopšte ne vidimo na domaćim tv stanicama, ali mene su nasmejale ili mi je bio užitak da ih pogledam. Naravno, ako bi ih puštali 4 i više puta u toku jednog filma, sigurno bi promenila mišljenje. I evo samo neke od tih:









A ima i dobrih reklama koje nikada nisu ugledale svetlost tv ekrana iz već nekih razloga:

Let let bubamaro u široki svet, donesi nam...

Hoćete da putujete, da se odmorite od svakodnevice, da vidite nešto novo, da uživate, da se odmorite, da posetite rodbinu i prijatelje, da odete da završite poslove...?

Razmislite dobro!

Osim što je mogućnost da se baš u avionu zarazite novim (grip voli avione, svi zaraženi putovali avionom, vozove izbegava), kojim po redu životinjskim virusom „H1N1“ (očekujem sledeće godine riblji ili žablji grip), postaje sasvim izvesno da nikako ne možete da omanete Erbasov avion, pa je sasvim već izvesno postalo da očekujete ogromne probleme na putu, tipa loše vreme, pa avion nije mogao da sleti...

Gledam kako da provedem leto, ne plašim se ptičijeg, ups. svinjskog tj. meksičkog gripa jer šansa da se zarazite je za sada veoma mala, a i grip nije ni približno opasan kao što ga predstavljaju, ali nikako na ruti kojoj planiram ne mogu da izbegnem Erbasov avion. Ne bojim se letenja, ne bojim se aviona, ali ovo sada me već zabrinjava i uopšte nisam oduševljena da izazivam sudbinu svesno.

Nesreće se dešavaju, ali...

Da li je moguće da se dešavaju uzastopne katastrofalne nesreće samo jednoj kompaniji?

To ja gledam kao kada bi se na ulicama sudarali isključivo samo npr. Golfovi. Malo mi je neverovatno. A onda VW da izjavu ovakvog tipa:

"Kompanija Erbas je saopštila da će obezbediti punu tehničku podršku za utvrđivanje uzroka nesreće, kao i da je uputila specijalni tim na Komorska ostrva".

Zašto ne obezbede punu tehničku podršku za obezbeđivanje da se ovako nešto ne dešava, nego naprasno počinju da rešavaju problem tako što će u Kini proizvoditi svoje nove avione?!?! (pisala sam već o tome)
Zar Kinezi nisu poznati po jeftinoj radnoj snazi, kopiranju svega i svačega po jeftinijoj ceni koja je uslovljena i pravljenju svega toga od jeftinijeg materjala?

Meni sve ovo ne miriše na dobro. Da li da ostanem u svom dosadnom gradu celo leto i gledam da izbegnem razne vrste (letnjih?!?!) gripa i sačuvam glavu od letenja ili da se upustim u avanturu putovanja.

E sad, povod ovog mog razmišljanja su razni tekstovi iz novina koji se pojavljuju svakodnevno.

1. Grip se u Srbiji širi, otprilike se svakim danom udvostruči broj obolelih
2. Erbas ponovo odneo živote na dno okeana

A sa druge strane, ovde je vreme kao u oktobru, a ne kao da je počelo leto. Šta raditi?



Evo malo statistike:












Prinudno sletela tri "erbasova" aviona, pored Erbasa koji je udario na Surčinu u most i Erbasa koji je pao u Pacifik i to sve u mesecu junu, a zaokružili su jun tako što je poslednji dan pao još jedan avion!

Ne želim da razmišljam, a već razmišljam, kako će biti u julu ili još dalje... u avgustu.

Strah od letenja

Erbas je poslednjih dana doživeo velike krahove i padove. Od aviona koji se sručio u Atlantski okean i kojeg nisu mogli da nađu danima, pa preko aviona koji je na Surčinu udario u most... pa do aviona koji se zapalio iznad Pacifika, aviona kojem je puklo vetrobransko staklo...
Ali pronicljivi Erbas se "bacio" na istok. Upravo je stigao i prvi Erbasov avion koji je napravljen u Kini.

Iskreno, ne bojim se aviona, nije mi sve jedno kad počne da propada ili da leti tamo-vamo pod udarima vetrova, ali uvek sam o avionima razmišljala kao o najsigurnijem transportu. Da li ću više tako razmišljati? Ne!

Znam da su Kinezi vredni, da hoće da rade, ali i da su najjeftiniji. Najjeftiniji su kao radna snaga, sa tim su se pomirili, prihvatili i sada su uglavnom zaposleni, zahvaljujući megalomanskim kompanijama koje su rešile da zarade "još više" tako što će umesto npr. Francuza, zaposliti Kineza.

A šta dobijamo kao rezultat?
Svetsku (uglavnom evropsko - američku) krizu i gomilu poluproizvoda, jer, osim što su oni jeftina radna snaga, prave i vizuelno odlične kopije originala. Jest vala, ali to je super ako kupujete kopije tašni, kaiševa, nakita, satova... a da li je dobro ako ugrade i koju pojeftinjenu kopijicu u avion da smanje troškove, pa svi lepo zarade više. Od kompanija do samih Kineza.

Vodim se logikom da ipak ne sme to tako da se radi, ali negde u podsvesti mi je da možda i može...

Prvi dan leta 2009

Prvi dan leta, dan prelaza iz proleća u leto je danas kao dan prelaza iz jeseni u duboku jesen. Napolju je (po prognozi) 15 stepeni, pada kiša, navukli se oblaci i to oni koji izgledaju kao da se nikad neće razvedriti...
Danas bi dan trebao u odnosu na noć da bude najduži u toku jedne godine, ali to se danas neće desiti. U podne izgleda kao pred sumrak...

Ljudi su obučeni u jakne, a na ulicu danas - nedelja, izlazi samo ko mora. Ova kiša ni najmanje ne liči na letnju kišu. Danas je definitivno ptičije vreme.

Ko drugi... do Hilari

Tekst:

Srbija upozorena u izveštaju o trgovini ljudima

Srbija je zemlja porekla, tranzitna zemlja i krajnje odredište žrtava međunarodne i lokalne trgovine ljudima, ocenjeno u izveštaju Stejt departmenta. Srbija ne ispunjava osnovne standarde za suzbijanje ovog oblika kriminala.
trafiking-1.jpg

U najnovijem izveštaju Stejt departmenta o trgovini ljudima navedeno je da je Srbija zemlja porekla, tranzitna zemlja i krajnje odredište žrtava međunarodne i lokalne trgovine ljudima.

Srbija je odredište za žrtve iz istočne Evrope i centralne Azije, koje u nju stižu preko Kosova i Makedonije, a tranzitna zemlja za žrtve iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije, koje odatle nastavljaju ka Zapadnoj Evropi, navedeno je u izveštaju koji je predstavila američka državna sekretarka Hilari Klinton.

Većinu identifikovanih žrtava prošle godine činile su žene i dece. Više od polovine je maloletno, a trguje se radi seksualne eksploatacije. Decom, uglavnom Romima, se trguje radi seksualne eksploatacije, prinudnog braka ili prosjačenja, navedeno je u dokumentu.

Stejt department je naglasio da Vlada Srbije ulaže znatne napore u borbu protiv trafikinga, ali da, ipak, ne ispunjava u potpunosti osnovne standarde za suzbijanje ovog oblika kriminala.

Prema izveštaju, glavni problem predstavlja izricanje kazni osuđenima i gonjenje njihovih saučesnika iz redova vlasti, a ostalo je i da vlada definiše proceduru identifikacije potencijalnih žrtava.

Takođe, srpske vlasti nisu prosledile američkim ekspertima kompletne podatke.

Stejt department upozorava, da ako se ova pitanja ne reše, Srbija bi u sledećem izveštaju mogla da bude negativno ocenjena.

---------------------------------------

Ajde sada iz početka... šta sa ovim tekstom nije uredu?


Zemlja porekla, tranzitna zemlja i krajnje odredište žrtava međunarodne i lokalne trgovine ljudima!!!

Kako je matematički moguće da nešto čemu je ovde poreklo (znači, ovde je i začeto), a čemu je ovde i kraj (cilj) može biti i medjunarodni tranzit?!?!?!?!?!?!? I gde su ti ljudi, ako im je ovde krajnje odredište, ko plaća za njih?


Srbija je odredište za žrtve iz istočne Evrope i centralne Azije, koje u nju stižu preko Kosova i Makedonije

a tranzitna zemlja za žrtve iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije, koje odatle nastavljaju ka Zapadnoj Evropi, navedeno je u izveštaju koji je predstavila američka državna sekretarka Hilari Klinton.

Znači ovako: Svi oni iz Azije i istočne Evrope prvo stignu na Kosovo i Metohiju, pa se onda prebace u Srbiju da bi išli dalje. Ček polako. Znači ovako. Srbin izmislio human trafficking, pa našao lak put iz Azije preko Srbije u Zapadnu Evropu. Nego gle čuda, Srbin ne da da komšija uzme neki dinar, nego ih "uvozi" i iz Hrvatske i Slovenije pa ih šalje u Zapanu Evropu. A pa da, logično, pošto je lakše nama da dođemo do zapadne Evrope nego jednom Slovencu ili Hrvatu, a još lakše da ilegalno prebacujemo ljude!

Svaka čast, Hilari, ti si genije. Ovog se zaista treba setiti!

TV serije

Nisam zaljubljenik u TV serije. Ne mogu da pratim kada šta ide i svoj ritam tome prilagođavam, previše sam konformista za tako nešto. Ali postoje serije koje naprosto obožavam, a postoje i one koje mi se dopadaju dovoljno da bi ih odgledala od prve do poslednje.
Ako me na pravi pogled serija ne zaniteresuje, uglavnom više ni ne pokušavam. Jednostavno, u njoj nema taj "klik" da me "upali" kako bi je pratila. Ponekad mi je lakše, pogotovo sa onim serijama koje mi se zaista dopadaju, da ih gledam u sopstvenom teriminu na internetu.

U prvu grupu serija, koje obožavam, čak i malo da preteram, ali znam poneke dijaloge napamet, spadaju "Friends" i "Only fools and horses"

U drugu grupu ima nekolicina serija kao što su "What i like about you" (koja mi je baš legla pošto sam sve Friendse odgledala po ko zna koji put i prestali su da se prikazuju), "Sin tetas no hay paraiso" (španska serija koja može da se pogleda direktno ako kliknete na naslov) i kao poslednja "The mentalist" - koja spada u mnoge već viđene serijale razotkrivanja ubistava od grupe istražitelja, ali ova mi se dopala, dok ostale zaista nisam mogla da pratim. Ne znam šta je u njoj tako specifično, da li možda zapažanje Patrick Jane-a (Simon Baker) koja pruža totalno drugačiju perspektivu u gledanje na stvari oko nas ili način rešavanja problema... ne znam.


Postoje i one davno odgledane serije, koje sam obožavala svojevremeno, ali ne bih mogla ponovo da ih gledam. To je naravno "Beverly Hills, 90210" i još jedna tinejdžerska serija "Heartbreak high" (simpatična australiska serija). Kada smo već kod Australije, pratim još jednu u društvu ćerke i ona je obožava "H2O: Just Add Water", a u njoj su glavni likovi, ma ko drugi nego sirene.

Na žalost ne uspeo nastavak Friendsa, "Joey" se meni dopao, a na neki način mi se čini da je zapečatio sudbinu glumcu Matt LeBlanc-u. Od serija mogu još da izdvojim i "The Cosby Show", kojim ne mogu da se pohvalim da sam je propratila od početka do kraja, ali svaki put kada sam je odgledala sam sebe uhvatila da se i pola sata nakon epizode "kezim". Prijala mi je ta ljudskost i toplina kojom je serija zračila.
Još jedna neuspela serija koju sam odgledala i na žalost mi je ostala nedorečena, je "North shore"
Da ne zaboravim da napomenem serije koje sam već izbrisala iz memorije, uglavnom zbog vremena koje je prošlo od njihovog davanja su naravno "Dynasty", "Miami vice", "Slapstick and Old Lace", "The Streets of San Francisco"...

Bes kao karakterna osobina

Spisak stvari koje me nerviraju poslednjih dana se povećao u odnosu na predhodni, čak, kada bolje razmislim, ne znam da li postoji nešto što me ne nervira. Neću nabrajati, to niko ne bi da čita, ali, sve čega možete da se setite se nalazi na tom spisku.

U nekoj trci po centru da nabavim sve što mi je potrebno, sela sam sa poznanicom na sok u jedan od mnogobrojnih kafića. Za 45 minuta koliko smo sedele, prišlo mi je dvanaestoro dece da prosi. Svaku drugu rečenicu su nam prekinuli. Dok sam se ja nervirala, druga majka se smejala iz razloga što sam se ja pravdala zašto nemam sitno. Za kraj je prišao čovek sa fasciklom, gde sam krajičkom oka videla da stoji slika potkrepljena tekstom, verovatno o nekom lečenju i umesto njemu da se pravdam, iako znam da je 99,9% laž to što nosi u ruci, ja sam se na njega izvikala.

Sada mi je malo žao, ali jednostavno je izletelo iz mene, on je bio baksuzni trinaesti koji mi je prekinuo misao u svrhu uzimanja - davanja para. A onda sam se setila jednog teksta koji sam pre nekoliko dana pročitala i koliko sam bila i zbog njega besna.

Romi u Srbiji nemaju ni za lek?

Znam da je tekst napisan iz najbolje namere, nisam ni rastita, ni šovinista, ni nacionalista, delim ljude na dobre i one koji to nisu, ali lako je pametovati iz šovinističke Nemačke, koja se „očistila“.
Ne želim da živim u „očišćenoj“ državi, želim da svi imaju ista prava, ali u ovom naslovu je čist šovinizam. Jer Srbi, Rumuni, Rusini, Hrvati, Madjari i sve manjine koje ovde žive, veliki broj njih nemaju za lek. Nisu Romi nikakav izuzetak, ali su procentualno izuzetak kada se pogleda koliko njih uzme „lopatu“ u ruke, a koliko njih zavisi od dobre volje onih koji prošetaju centrom.

The Expendables

Moram priznati da nikada nisam bila ljubitelj akcionih filmova, iako ima nekolicina koje bi mogla da izdvojim među omiljene, ali ovaj put sam se zaista zainteresovala.
Silvestar Stalone u ulozi režisera, scenariste i glumca će se pojaviti 2010. godine u novoj akciji. Uspeo je da okupi sva veća imena akcionih glumaca, kao što su: Jason Stathama (Revolver, Crank, Transpoter, The Italian Job...), Mickey Rourkea, Jet Lia (Romeo must die, Danny the Dog, The One...), Dolph Lundgrena (Universal Soldier, The Punisher, Red Scorpion, Rocky...), pa čak je na spisku i trenutni guverner Kalifornije, Arnold Schwarzenegger.

Film će naravno začiniti šarmantnom Brittany Murphy (Girl, Interrupted, Sin City, Uptown Girls, Don't Say a Word...)

Ne mogu da dočekam da vidim kako će izgledati akcija sa sve šezdesetogodišnjacima, ali se nadam da će priča biti dobra, a da će akciju, ako ništa više, ovi mladji (oko 40) dići na potreban nivo za dobru zabavu.







A evo i snimak sa snimanja filma

Tiha otimačina

Ako dete navikne od malena da se na njega viče, vremenom će mu to postati normalan način komunikacije. Ako muž ženu tuče svakodnevno, ona će se vremenom „svići“ na takav život, možda će se požaliti drugarici, ali i dalje će nastaviti tako da živi. Ako je odokativno poskupljenje svega i svačega naša svakodnevica, mi ćemo se kolektivno navići na to, pa više nećemo ni primećivati šta je to danas poskupelo, jer u biti znamo da svakako sklapamo kraj sa krajem. Jedno poskupljenje manje više, 3 ili 15% isti očin, već odavno su nam neke stvari nedostupne.

Protiv sumanutih poskupljenja se uglavnom pobune članovi (kao u ime naroda) ne-vladajuće stranke, iz prostog razloga zato što oni nisu ti koji uzimaju šlag sa torte, nego njihovi protivnici koji su im onemogućili da se oslade. Oni (stranački pobunjenici), će rasti u očima javnosti, one iste koja primećuje da tu nešto ne štima, ali će veoma brzo sve biti u zaborav, kada neko od njih „dobije“ neku opštinu, da bi zaćutali.

Tako će sve biti zaboravljeno u najkraćem mogućem roku, kao da problema nikad nije ni bilo. Jedino će ostati zbunjen narod, koji nema da plati danak državi, a poverovao je na momenat nekom.

Evo šta prosta matematika pokazuje:

Uzmimo prosek cene nafte (petrola) u Americi je 3,25$ za galon (od 2,90$ do 3,50$ u zavisnosti od države do države). 1 galon = 3,78 litara. 1 litra benzina = 0,85 centi. 0,85 centi = 57,1 dinar.
U Srbiji litra benzina iznosi 97,2 dinara tj. 1.44$.

E sada, uzmimo da je prosek plata u Americi (otprilike, neka statistika ovo pokazuje) 40.000$ godišnje, što na mesečnom nivou iznosi 3.300$ (zaokruženo). Dok je u Srbiji na današnji dan prosek plate 32.500 dinara = 483$.

Bitan detalj je da od 92,7 dinara, 70 dinara odlazi državi (ili državi u državi), što je ogroman procenat, koji Amerika sebi ne može da dopusti jer bi letele glave.
Svi već znamo da poskupljenja vode ka inflaciji, da ne vode u put napretka i rešavanja problema.

Znam ja da svi vi ovo znate, sada znate i da ja znam, ali u čemu je problem, zašto se niko ne buni protiv toga, zašto se to dozvoljava, zašto nas ucenjuju i dokle će da nam otimaju? Zar ne postoji ni jedan jedini čovek koji može da tresne pesnicom o astal i kaže "dosta"!

Echelon Conspiracy

Uvalim se u krevet i pustim film pred spavanje. Prvih pola sata filma sama sebi čestitam kako sam uspela da odaberem dobar film. Akcija, triler u sasvim dovoljnoj dozi da zainteresuje. Nije da mi nije padalo na pamet da je moguće da se film završi kako se završio, ali odbila sam tu misao iz par razloga. Već je viđena, suviše je banalna, a i nemoguće je, pa film počinje mnogo dobro.

Film počinje tako što je Max Peterson, stručnjak za kodiranje šifara u Bangkoku na putu, pred sam odlazak dobio DHL pošiljku sa sve veoma čudnim telefonom. Otvara, pali i na njemu se pojavljuje poruka da produži svoj boravak. On misli da mu je recepcionerka poslala poruku (zgodna naravno) i reši da odloži odlazak. Avion u kom je trebao da bude, pada i svi ginu. Stižu mu poruke, koje ga dalje upućuju šta da radi. „Telefon“ ga šalje u kazino (a on slepo radi ono što mu telefon kaže) i on dobija ogromu sumu novaca i naravno postaje sumnjiv vlasniku i upravniku kazina, NSA... Upravnik je, ma ko bi drugi mogao da bude do bivšeg FBI agenta. I tu kreće prava akcija (a sa njom i prava katastrofa od filma) otkrivanja ko šalje poruke, devojka koja prvo treba da ga se reši, pa pošto ga uvuče u krevet, ga spašava od ubica, koji su moguće iz NSA, a pretnja mu dolazi i od pošiljaoca poruke (to tek malo da se stvar zapetlja, pa da se ustvari ne zna ko na koga puca). Naravno, tu je i Rus taksista, koji se razume u telefone i baš on ga je pokupio na aerodromu...
Film se završava tako što momče rešava problem sa jednom rečenicom i što kompjuter može da razlikuje dobro od zla (pitam se koliko ljudi razlikuju dobro od zla, a sada otkrivam da to može i običan kompjuter). Holivud je načisto presahnuo sa idejama.
Kasnije sam morala malo da se oporavim i pogledam par minuta Notting Hill-a.

Preporuke: izbegnite ga u širokom krugu!

Brazilski trougao

Svaki dan je poklon, svaki povratak u dom je poklon, svaki povratak sa puta je poklon.

Danas, u vreme ovakve tehnologije, gde mogu da vas prate putem satelita, da snime marku na vašoj garderobi putem satelita, da osluškuju svaki vaš telefonski razgovor, a i one koji nisu putem telefona, da znaju gde idete, šta radite, sa kim se družite, da vode kvizove u kojima iznosite na osnovu pitanja svoje najintimnije i najmračnije tajne a pitanja su naravno izvučena od negde, da znaju šta kupujete i kako jedete, odakle vam pare, kako ih raspoređujete... je nestao avion.

Avion dugačak 60 metara, 60 metara širok je nestao iznad Atlantskog okeana, putujući iz Ria ka Parizu. Nestao je avion sa 228 ljudi, među kojima je i jedna beba i nekoliko dece. Nestao je i ne mogu da ga nađu.

Da li je moguće da ga je tamna duboka voda Atlantika progutala, a da ni jedan jedini trag nije ostao na površini? Da li je moguće da njegov nestanak nije primetio ni jedan savremeni aparat. Navodno, nije daleko odmakao od Brazila kada su se pojavili problemi. Zašto pilot nije javio da imaju probleme, nego se oglasila automatska poruka da avion ima kratak spoj? ...

Ovo mi sve zvuči kao neka naučna fantastika.


Dodatak:

Navodno su se oglasile Senegalske vlasti da su u svojim vodama našli moguće ostatke aviona?! To me još više zbunjuje, zato što ako je avion bio udaljen oko 300km od Brazila od poslednjeg javljanja, nemoguće da je za nepun sat ušao u Senegalske vode, jer udaljenost između Brazila i Senegala je oko 3000 km.

Objavljen je i popis putnika, među kojima je: 61 Francuz, 58 Brazilaca, 26 Nemaca, devet Kineza, devet Italijana, šest Švajcaraca, pet Britanaca, pet Libanonaca, četiri Mađara, tri Irca, tri Norvežana, tri Slovaka, dva Amerikanca, dva Španca, dva Marokanca, dva Poljaka, po jedan Južnoafrikanac, Argentinac, Austrijanac, Belgijanac, Kanađanin, Danac, Estonac, Gambijac, Islanđanin, Holanđanin, Filipinac, Rumun, Rus, Šveđanin, Turčin i Hrvat.

Nagrada i zahvalnost

Želim ovim putem da se zahvalim Emo-serpica na nagradi, a zahvaljujem se i izvinjavam i Veri, Astal-Kuhinja Moje Ravnice, jer do sada nisam znala kako nagrade funkcionišu.

Hvala draga Emo na divnoj nagradi



... koju ću proslediti blogovima koje rado pratim:

1. My So Called Life
2. Astal-Kuhinja Moje Ravnice
3. PRICAM TI PRICU

Alo, alo, ima li koga?

Ako me ove vesti ne dotuku, onda će to sigurno biti cene koje nam plasiraju. Pa dokle više?!
Jutros nabasah, osim vesti da mi moramo da očuvamo naš nacionalni i državni interes, koji podrazumeva Kosovo (koje ja na žalost odavno više ne vidim kao naše), vesti o nesavesnom lečenju lekara zbog koje je ugrožen život godinu i po starog deteta, vesti kako se mi „uspešno“ borimo protiv korupcije, vesti da su napokon doneli zakon o saobraćaju (koji ništa neće promeniti jer korupcija je iskorenjena samo u izjavama političara), bez vesti koliko je dinar pao, stoje i vesti o naravo, novom poskupljenju! Genijalno rešenje za izlazak iz krize.

Ovaj put hoće da nam totalno skrešu komunikaciju. Pre mesec dana stupilo je na snagu novo poskupljenje statičnog telefona, a sada ide (valjda porez na luksuz) porez na mobile telefone.
Ne znam da li sam dobro razumela, porez u visini 10% će se povećavati i biti sasvim nova stavka na mesečnom računu, a da li u taj porez ide i prethodni porez od 18% ili će obračunavati i porez na porez, ne znam. Čini mi se ovo drugo, čim je posebna stavka na mesečnim računima.

Ali da ne cepidlačim, neće biti poreza na SMS poruke poslate za parkiranje. Fantastične olakšice, zar ne? Jedino što će tih poruka biti sve više, jer ne postoji kvadratni metar u gradu koji nisu naplatili, ipak su trebali razmisliti malo bolje o tim "olakšicama".

Sve više me fascinira ideja kako se izvući iz krize. Otpusti što više, a ostale „udri po ušima“ tako da požele da su otpušteni i ne primaju nikakvu platu! Fora celog sistema je „dam ti dinar, uzmem ti dva“

Kada smo uspeli da skupimo svu tu bagru u politici i ekonomiji, da li nam je školstvo toliko loše ili država ipak uspe i od onih sa bar malo razvijenom logikom i smislom za dobro da utre u korenu čim zaplivaju u tom moru... ni to ne znam.

Budućnost nam je izvesna

Svako jutro dok pijem kafu otvorim elektronske novine, pa bar pročitam naslove tekstova, nebitno u kojim dnevnim novinama se pojavljuju. Manje više, tekstovi su kao prepisani, a naslovi su zanemarljivo različiti. Što je naslov ironičniji, šanse da se radi o nekim (neozbiljnim) dnevnim novinarima koji zapošljavaju samozvane novinare je veći.
Međutim, i tekstovi se samo razlikuju u jačini ironičnije i zajedljivosti, sve ostalo je isto.

Danas nije ništa drugačije, uz kafu sam „otvorila“ na internetu novine i prvi naslov koji mi je zapao za oko je bio „Srbija će biti ozbiljan trgovac gasom“

Ne znam kako tekst ide, još nisam smogla snage da otvorim, ali u mojoj glavi Srbija se nalazi u Peckhamu, Srbi su braća Trotter, a prodavaćemo gas, kao što su Troterovi prodavali flaširanu Pekamsku vodu.

Toliko nam ide dobro, na odličnom smo putu da se... obogatimo sledeće godine u isto vreme. Samo što nismo.

John Sullivan bi mogao da napravi sasvim novu seriju, istog naziva i gotovo iste tematike, jer ima živi primer Troterovih u nama, a kasnije kraljica Elizabeta slobodno može Nikoli Kojo i Zoranu Cvijanoviću da dodeli titule „Sir“

Međutim, tekst je mnogo ozbiljniji. Suština je da ćemo mi izgradi skladište gasa, i ne samo da ćemo postati veći tranziteri, nego ćemo postati i trgovci gasom. E sada, kako to mali Perica zamišlja? Pa lako. Kupićemo gas leti po jeftinijoj ceni, a prodavati ga zimi po skupljoj. Hahahaha! Kako smo genijalni. Ja pomislila u najmanju ruku da su našli negde izvor gasa, kad ono...

Ako se i dalje budemo povodili za ovako genijalnim idejama, nisam baš sigurna ne kakva nam je budućnost, nego, imamo li je uopšte. Za sada nam preostaje da se nadamo kako ćemo u nekoj raspadnutoj garaži pronaći neki vredan sat i prodati ga u Sotheby-ju, pa napokon stati na noge...

Gone baby gone

Pročitam negde na internetu kako je Ben Aflek (u ovom filmu režiser i scenarista) zaustavio snimanje filma "Gone baby gone" zato što se snimanje odvijalo u vreme nestanka male Madeleine McCann, nestale devojčice u Portugalu, zbog sličnosti događaja sa događajima u filmu. Najveća sličnost je u imenima kidnapovane i glumice koja u filmu igra kidnapovanu devojčicu - Madeline, a i u godinama i izgledu. Zainteresujem se za film, iako se takve tematike plašim.

Neke filmove jednostavno propustim, a za ovaj sam čula tek eto dve godine po njegovom izlasku. Nisam se libila, pošto imam poverenje u Bena, pogotovo kada je u pitanju priča koju je on napisao. Prva je bila Good Vill Hunting i priča je zaista odlična. Nabavim film i sednem da gledam.

Uglavnom gledam filmove koji će me razonoditi i zabaviti, retko kada razmišljam da li ću moći o njemu kasnije dugo da razmišljam, uglavnom se nadam da mi neće ispariti iz sećanja već do ujutro.

Glavne uloge su odlično odabrane, naravno, tu je Benov brat Casey, fantastični Morgan Freeman, Ed Haris i preslatka Michelle Monanghan, kao i mala lepotica Madeline O'Brien.

Film je interesantan sa puno obrta, sa veoma upečatljivim krajem. Ne želim da pokvarim onima koji ga nisu gledali, zato što mislim da treba da ga odgledaju, pa neću prepričati, ali ostaje ono nedokučivo pitanje koje mi stalno visi nad glavom:

Koliko smo sigurni da donosimo prave odluke i da radimo ispravnu stvar?

Nekada sasvim ispravno može biti totalno pogrešno i obrnuto.

Ljubaznost, pristojnost i predusetljivost

Moja ćerka je kod drugarice videla neki album za sličice (jedan od milionitih koji se pojavljuju svakodnevno na kioscima) i silno poželela da i ona u eri skupljanja stikera, popuni ta tri-pack albuma, u kojima se sličice (stikeri) ne ponavljaju.
Kada sam videla reklamu na TV-u i pristala da kupim, taj 120 po redu album, krenuli smo od trafike do trafike, svuda su bile sličice, ali albuma nigde. Na kraju posle 14 dana traganja pronadjemo verovatno poslednji album u gradu u nekoj zaturenoj trafici na pijaci.
Album i nije skup, ali sličice, jedna kesica košta 50 dinara. Sreća pa su numerisane, tako da zaista ne skupljamo duplikate, jer ni originali nam ne trebaju, kamoli duplikati.
Kada se sve sabere, album platite 150 dinara, a kesica ima 12x3x50, tj. 1800 dinara. Bespotrebna zabava koja će završiti na đubretu čim se potroši tih 2000 dinara.

Dok smo tražili album, sličica je bilo svuda, kako smo nabavili album, sličica ima tek po nedge. No, sve bi to bilo ok, da ja ne moram da vodim kompletnu adminstraciju koje sličice su kupljene, a koje treba da se kupe. I to preživeh, ali teško preživljavam poglede i reči trafikantkinja kada zatražim da mi "prebira" po kutiji i da mi brojeve kesica koje nemamo.

Pre tri dana, sam rešila da dokrajčim agoniju kupovine stiker-sličica, pa da kupimo još tih par kesica koje su nam preostale. Obučem se i odšetam do pijace samo zbog toga. Dodjem do te zabačene, ali očito veoma atraktivne trafike, gde u redu stoje dve dame, a ja kao treća, sa sve detetom kojoj sijaju oči od očekivanja.

Prva mušterija je "punila" telefon kreditom, ali smotanoj trafikantkinji je trebalo više od 5 minuta da ukuca tačan broj. Zatim je druga uplaćivala loto, ali i ta radnja (gurnuti u aparat i pročitati cenu koju mušterija treba da plati) je trajala duže nego što ja pišem ovaj tekst. Napokon, posle stotog prebacivanja sa noge na nogu i smirivanja deteta koje je počelo već da viče "ajde traži, tražiiiiiiiii, tražiiiiiiiiiiii..." sam došla na red.

Trafikantkinja me bledo pogleda, bleđe nego što ja gledam u grašak i počinje sa nekim iza mene da priča. Ja se okrenem i vidim dugačak red (kao da je poslednja trafika na svetu) iza mene, ali ne odustajem i počinjem da pričam sa njom u glas

- Molim Vas, stiker sličice Pet shop

Ona i dalje vodi razgovor, ali za čudo me je čula, okreće se, uzima kutiju sa sličicama i sama odabira jednu kesicu (nisam rekla ni koliko a ni koju) i pruža mi, razgovarajući i dalje sa tim nekim iza...

Shvatih otprilike sa kim imam posla, što ljubaznije je zamolim da joj pročitam koji brojevi kojih kesica mi trebaju, na šta se ona trgne, u najmanju ruku kao da sam joj izvukla stolicu na kojoj sedi i iz sva glasa prourla na mene:

- Jesi ti normalna, pogledaj koliki je red, ja sada tu tebi da biram kesice?!?!?!

Ja se okrećem u neverici, gledam one ljude, koji s obzirom da stoje iza mene, počinju da likuju. Ne popuštam, pa oblačila sam se i tabanala do pijace samo zbog sličica

- Ali gospođo, ja sam isto čekala 10 minuta (nisam dodala: da bi vi uslužili cele dve osobe, pa brže bi uradili operaciju na otvorenom mozgu), a i ne mogu da kupujem sličice koje već imam, jer mi nizašta ne služe.

- Onda idi kupi negde drugde, ja nemam nameru da biram sličice!!!

Huh, gledam nju, gledam ljude i mislim šta da uradim. Mota mi se po glavi: "Nećeš da mi biraš sličice, e pa sada ćeš da biraš novine po ulici koje su ostale čitave" i zamišljam kako čerupam one novine i časopise koji su mi na dohvat ruke i razbacujem po pijaci. Ali se okrećem i kažem

- Sram Vas bilo, ja sam mušterija isto kao i bilo koja druga

i bacam pogled ka ćerki koja plače i viče "šta je sa mojim sličicama, hoću moje sličice?", vučem je odatle dok se ona grčevito drži za vrata trafike i obećavam da ćemo ići dalje da tražimo.
Sve to posmatra još desetak ljudi, od kojih niko nije rekao da će sačekati...

No, šta se i ja čudim, barem desetoro muškaraca je stajalo i gledalo kako se dete od godinu i po dana davi u jezeru u Dunavskom parku, dok je jedan deda bio domišljat pa je detetu (od godinu i po) pružao štap da se uhvati, dok moja drugarica nije razgrnula gomilu, ostavivši samo svoje dete od godinu i po u sred parka, da skoči za tuđim detetom u jezero i spase ga davljenja pred publikom. Niko dete nije prihvatio, niti njoj pružio ruku da se izvuku iz klizavog jezera.

Top 5 movies at the box office

Gledam ovaj gadget što sam ga postavila "top 5 movies at the box office", nisam gledala sve navedene filmove, ali neke jesam.

1. Star trek - dokle više, zar nije prevaziđeno?
2. X - men - a i to dokle više, samo mogu da se utrkuju sami sa sobom i u kom nastavku će biti bolji specijalni efekti, nemam želje ni da ga gledam
3. Ghosts of Girlfriends Past - gledala, a baš i nisam morala. Notorna glupost i viđeno milion puta
4. Obsessed - ima očajnu ocenu na imdb, prem da im ne verujem uvek ovaj put verujem da je film bezvezan, guraju Beyonce sada i u svaki treći film. Neka peva, dosta joj je...
5. 17 again - gledala - iako je i taj već viđen, simpatičan je i ima neku poruku "ako pomislite danas da bi nešto drugačije uradili da vam se pruži prilika, verovatno grešite, opet bi isto postupili"


Na imdb redosled je malo drugačiji, tamo je prvi na listi box office Angels and demons.
Svi su pojurili da pročitaju knjigu Davinčijev kod što pre i otkriju zaveru, a onda je snimljen film i sa razlogom je većina ostala razočarana. Iskreno, taj film je jedno od gorih ostvarenja Toma Henksa. A sada se pojavila i ekranizacija druge Den Braunove knjige, sada svi verovatno jure u bioskope da vide da li je bolje odrađen film od Davinčijevog koda...

Krajem prošle godine i početkom ove, izgledalo je kao da će biti "poplava" dobrih filmova, ali uglavnom slede razočaranja i filmovi koje uopšte ne možeš da smestiš u memoriju duže od 15 minuta nakon gledanja. Jako je mali broj onih koji će ostati "filmovi za sva vremena" i koje ćemo želeti da pogledamo više puta.

Da li obraćate pažnju šta potpisujete?

Banalni ugovori mogu vam zakomplikovati život, još nisam u toj fazi, ali razmišljam o tome.

Prvo i prvenstveno, da li pažljivo čitamo šta potpisujemo kod pravljenja ugovora o nekoj usluzi?
Ne!
Jer, ko će to sve čitati dok mu dišu za vratom, nije ništa od životne važnosti, predugačko je, a možda i prekomplikovano, a sigurno ako ne potpišemo da nećemo imati priliku da sklopimo novi ugovor jer se neretko radi o monopolistima.

I tako, ja posle više od 4 godine korištenja usluge mog provajdera, sama sebe primoram da pročitam ugovor, jer sam na ivici živaca kada je reč o njihovom delu ispunjenja ugovora. Dovela sam sama sebe u rebus, kada sam se zapitala da li da ih promenim, da li ima više smisla koristiti njihove usluge, a i sa kime da ih zamenim?!

Prvi ugovor sa njima je bio o korištenju kablovske televizije. Ok, piše tamo, mogu da menjaju programsku šemu, cenu... blabla, a nije da nisu koristili to pravo. Moje jedino pravo koliko vidim je da redovno plaćam uslugu, a bez da se pitam odgovaraju mi njihove promene.

Drugi ugovor koji sam sa njima potpisala je ugovor o korištenju interneta. Nametnulo mi se logično da njih uzmem za provajdera, jer već koristim jednu uslugu, nije da nisu bili povoljni, a i nemam razvučene telefonske žice po stanu.

Treći ugovor je bio kada sam rešila da malo "obogatim" tv program, pa sam potpisala o korišenju D3 usluge, koja baš i nije jeftina, ali niko me nije terao na to. E sada u tom ugovoru piše, da sve ono što sam potpisala ranije je "puj pike ne važi" i da sada idemo po novom. Ok, nisam čitala, šta to menja? Opšti uslovi su opšti uslovi.

Četvrti ugovor je bio kada sam potpisala da plaćam interenet post paid gde već postoji začkoljica.
Ona se nalazi u rečenici "koristiti ovu uslugu najmanje narednih 24 meseca".

Iz raznih priča, dok čekam u besomučnom redu da platim (napokon mogu preko pošte) sam čula da se desi da raskineš ugovor, ali oni nekim čudom to previde, pa te posle terete do dana dok nisu "videli"!!!
Šta bi tek bilo da ja recimo raskinem ugovor koji sam potpisala da ću koristiti u naredna 24 meseca, a tek sam na 18-estom? Ništa, tražili bi da platim bez usluge i te naredne mesece, naravno. Ko mi je kriv, potpisala sam.

Zašto sam počela o tome da razmišljam?

Evo ovako:
Mislim da ne postoji mesec u kom nisam zvala minimum dva puta da se žalim da nemam interenet, a da dobijem odgovor
- imamo tehničkih problema, strpite se
- problem je na čvoru na kom se vi nalazite, neki aparat (kakav zaboga????) pravi šum
- izmeštamo čvor, samo što nije
- napisaćemo reklamaciju (a onda dodju kad mi je protok fantastičan i ne znam šta da kažem, jedino da će za dva sata opet postati katastrofalan)
....

Da napomenem, kada mi nestane internet, nestane mi i D3, tako da u tom vremenu ja 85% računa plaćam za ništa, a vreme korištenja mi se ne prolongira.

Ovaj mesec to traje predugo, traje već gotovo dve nedelje, gde imam internet i D3 samo par sati u toku dana, a onda tajac. Slika na tv-u (D3) zamrznuta ili je nema, kompjuter mrtav, jedino još rade telefoni da zovem ponovo.
Ako ovim tempom nastave, x y i z operateri će postati moji najbolji prijatelji, jer ni sa drugaricama se nisam čula u poslednjih pola godine toliko koliko sa njima u poslednje dve nedelje, pa tako u krug.

Nego, nadjoh ja taj/te ugovore u gomili papira, na svakom se ponavalja "obuhvata opšte uslove korištenja koji su priloženi". E sad, ništa nije priloženo, znači, treba da mi radi net da bi pogledala koji su to opšti uslovi.

Proradio i ja naravno otvorim, podnaslovi idu ovako:
- uvodne odredbe
- preduslovi za korištenje usluga
- usluga
- osnovne obavez xxx (provajdera nadalje)
- osnovne obaveze pretplatnika
- nedozvoljeno ponašanje pretplatnika
- prava xxx kada se pretplatnik ponaša na
nedozvoljen način
- ograničenje odgovornosti xxx
- isključiva odgovornost pretplatnika za svoje
nedozvoljeno ponašanje
- ostala meñusobna prava i obaveze
- pravo na otkaz ugovora
- ostale odredbe

Ok, kao mogu raskinuti ugovor da ga najavim 30 dana unapred, a mogu i oni. A šta je onda sa onim što sam potpisala?

Drugo, sve ove gore odredbe se manje više odnose na kažnjavanje pretplatnika, ali nigde nema šta ako oni ne ispunjavaju svoje. E pa ima, ograde se da nije do njih, jer toga ima u ugovoru.

Ne mogu raditi ako nema struje, ako ima tehničkih problema, ako... blablabla.

Šta god da kažeš, oni će naći opravdanje.

E pa ja sam zamolila milioniti put da ili trajno reše moj problem ili neka kažu da nisu u stanju pa da gledam šta mi je činiti. Naravno - obećali su. Znam da nisam velika riba, ali, znaju oni i sami da suma koju jedno domaćinstvo plaća za te usluge, nije uopšte zanemarljiva, pogotovo kada se sabere za godinu, pa još sa četiri.


Inače, njihove osnovne obaveze (po opštim uslovima) naravno idu samo ako prvenstveno vi plaćate svoje obaveze na vreme. A u daljem tekstu, oni vam nameste, puste protok, pa onda opet tekst koje su pretplatnikove obaveze. E sada, ako net ne radi 60 dana!!!! oni imaju obavezu da vam zamenu modem, ali ako pretplatnik ne plaća obaveze na vreme (znači istog dana, jer kad stigne račnu, imate 5 dana da ga platiti ili cut - nema interneta), on je obavezan da plati dug, vrati modem i plati kaznu!

Ne znam da li da se smejem ili da plačem...

Šta bi ste radili da imate moć?

Šta bi radili da imate moć koju ima bilo koji od 130 članova Bilderberg kluba?

Da li bi ste i dalje razmišljali samo o sebi i članovima ove nezvanične grupe ili bi gledali da našu malu planetu učinite boljim mestom za život čoveka?

Uvek polazimo od sebe, zar ne? Negde u podsvesti nam je ono dobro, da želimo da budemo dobri i činimo dobre stvari, ali kad dodje do svesti, ishod je uglavnom drugačiji. Svest sabere 2+2 i dobije rezultat koji glasi "a kakve ja imam koristi od toga"

Upravo tako Bilderburška skupina u kojoj glavnu reč vode Rokfeler, Kisindžer, Joška Fišer, Kraljica Elizabeta i još po koji magnat, funkcioniše.

Sve što se dešava, uglavnom loše za smrtnika na planeti Zemlji može da se pripiše njima. Nekada se "svet" osvajao oružijem, danas oružije se samo koristi za zastrašivanje iako nema nikavu značajniju funkciju. Nuklearke niko nikada neće "potegnuti", imao ih jednu ili 101.
Danas "para vrti" gde burgija neće. Prošli vek nam je dao čudne umove koji sa ličnog stanoišta su znali šta rade, ali sa globalnog nisu.

Šta smo dobili njihovim postojanjem:

- aktuelnu svetsku ekonomsku krizu
- neaktuelno prividno bogaćenje običnog čoveka koje je moralo nekako da se zaustavi
- globalno zagrevanje
- veštački proizvedene bolesti od kojih preti pandemija, (gde čak ni pomenuta određena grupacija nije imuna)
- sidu
- Nato, EU, pa će biti i raspad EU
- mi, stanovnici Srbije, bivši pripadnici SFRJ, sve ove ratove i raspade, bombardovanja i bolesti izazvane obogaćenim uranom (kakva ironija, obogaćen)

I još mnogo toga, dok mi sedimo i čekamo da 130 najbogatijih ljudi na planeti odluče o sudbinama preko 6 milijardi ljudi. Da li je moguće da smo toliko slabiji od njih?

I za kraj, grupica se ponovo sastala, a rezultate ćemo videti uskro. SEK će se ili produbiti ili će krenuti ka izlazu, zavisi samo koliko Bilderberg članovi procene da su zabrinuti - za sebe.

Zbunjena

Razgovor ide ovako:

- Nema auta, gde je, ne mogu da ga nadjem?
- Prodao sam ga.

(šok iako je bilo u planu da se proda, već dugo se nije o tome pričalo)

- Pa što mi nisi rekao?
- Nisi me pitala

(opet šok)

- Ok, dobro jutro dragi, da nisi možda danas prodao auto?

Malo kasnije tog dana, neko zvoni na vrata.

- Gde ti je ključ od stana?
- Pa na ključevima od auta (prodatog naravno)
- Dobar dan dragi, da nisi možda danas prodao i stan?

Postoji li još koja tema o kojima ne razgovarate sa ukućanima!

Oduševljena sam

Mašina radi fenomenalno, oduševljena sam. Još nisam uspela da "provalim" kako radi papučica za rupice, ali valjda će i to doći na red.

Inače, vez je sada neizostavan na većini moje garderobe. Uglavio se na sve gde je bilo mesta (gornjak, 3/4 farmerice, sve novosašivene dečije haljine... merkam belu bluzu...)

Naprosto ne mogu da se odvojim od nje, šije sama, a ja se tako umorno osećam na kraju svakog dana, kao da sam mašinu nosila oko astala svo vreme, a ne samo menjala boje konaca