3/29/09

Dubai - 1. deo

Evo, nikako da se oporavim od kulturološkog šoka koji sam doživela predhodne dve nedelje i vratim u uobičajeni ritam nereda. Jedino što mogu da primetim, pošlo mi je već "za rukom" da otpiljim celu kutiju cigareta, na žalost mojih oporavljenih plićnih krila.
Da krenem od kraja. Ne znam nikada da li je gore sedeti kod kuće, nigde ne putovati, zbog opasnosti povratka ili otputovati pa se vratiti. Nekako mi se čini da je ovo drugo gore, jer vremenom postanete skroz ogorčeni na sve oko vas, iako se možda ipak "napunili baterije".
Šta me je dočekalo kad sam sletela na Surčin, a to sam sa takvom lakoćom zaboravila kao da nikada nije postojalo:
- Siva i umorna lica
- Nadrndani carinici
- Vesti o smanjenju plata i povećanju poreza na extra prihode (što obuhvata platu veću od cirka 12 'iljadarki)
- Djubre pored i na putu/ulici
- Zadimljene prostorije
- Neosvetljeni highway (hahaha ako bi se šalili) i potonuli putevi preko Fruške Gore
- SMS opomena da će da mi isključe mobilni jer sam prekoračila dozvoljenu potršnju (bez obzira što uredno plaćam već 8 godina isti telefonski broj)
- Vesti o štetdnji električne energije + novo osvetljenje a'la Las Vegas na Izvršnom Veću (sada je noću u mojoj sobi, kao da spavam u podne, jedino što zaista lepo izgleda)
- Nova bašta u Gondoli (kafić preko puta)
- Pocepana zavesa od mačića koji se ljuljaju na istoj

Sve u svemu, ništa obećavajuće. A baš sam se vratila iz nekog sasvim drugog sveta, čak možda i neke druge planete. Kako je lako zaboraviti na loše :(

A sad od početka, tj. od sletanja na Dubai aerodrom!

Odbijala sam da nešto veštački, tipa, palme u pustinji zasadjene na par metara razmaka u milimetar, zelena trava i cveće na sve strane, fantastični putevi i prelepe gradjevine, razne arhitekture koje uglavnom obaraju zakon statike... mogu da mi budu zanimljivi. Ali pogreših. Još nisam gotovo ni korak sa aerodroma napravila, a već sam znala da će mi se dopasti i da ću se sa teškom mukom vratiti na "ono moje".

Prva stvar su naravno bile zgrade koje su mi upale u oko. Dubai je još uvek jedno veliko gradilište gde se na sve strane nalaze kranovi, ali ono što je izgradjeno je fantastično. Sve ima neki urbani smisao i odlično je uklopljeno moderno i tradicionalno, kao izmedjuostalog i način ponašanja, maniri, kultura i mentalitet.

Druga stvar koju nisam mogla da ne primetim da je sve čisto. Nigde ni prašine, osim one od peska, a ne papirića ili kojim slučajem opušaka od cigara. O konzervama, papirima, kesama ni govora. Što je još interesantnije, tako je sve organizovano da nigde nema ni kontejnera, niti se vidi kada djubretari odnose djubre (verovatno iz zgrada, gde verujem da postoji sprat namenjen bacanju otpadaka).

Treća stvar su automobili. Nigde auta starijeg od dve - tri godine i nigde prljavog auta. Svi u automobilima privezani, bez obzira na to koji auto voze, a i svi se pridržavaju reda vožnje. Radi su da te puste da predješ ulicu, makar to ne bilo na pešačkom prelazu i da te puste da se uključiš u saobraćaj. Čak veoma rado zaustave auto na trećoj od 6 traka da ti pomognu ako se izgubiš.

Nigde zabrinutih lica, nigde besnih pogleda i stisnutih zuba, nigde popreki pogledi. Veoma su predusretljivi.

Dubai je dokaz da svet može biti jedno dobro mesto, jedno bogato mesto gde se tudje dobro može prihvatiti, a očuvati ono lično i tradicionalno, bez ikakvog rizika ugrožavanja sopstvenog. Oni su svoje stanike veoma dobro zaštitili, a drugima su dali mogućnost da uz pomoć njih prosperiraju i zaradjuju za život. Dubai je jedna posebna planeta na našoj planeti, jedan jedinstveni i neponovljivi grad.

Nisam mogla a da se ne divim tim ošišanim zelenim travnjacima, kao da su u Engleskoj, a ne u sred pustinje. Nisam mogla da se ne divim tim veštačkim jezerima i fontanama koji su čisti i fantastično funkcionišu. Jednostavno, ne možete a da se ne divite, jer to su iz naše, srpske perspektive, sve nemoguće misije, koje oni sa takvom lakoćom obavljaju.

Dubai je jedan od 7 emirata i jedini emirat koji je ostao bez nafte, a prodajom iste su došli do ideje i do novaca i veoma dobro sve to iskoristili. On ima nešto malo više od 2 miliona stanovnika. Osim što je jedan od najatraktivnijih turističkih destinacija, je i veliki trgovinski centar u svetu. Slobodno mogu reći da je u celoj svetskog globalizaciji Dubai centar trgovine kao što je Njujork centar berze.

Kažu da je Dubai grad koji najbrže raste (posle Šangaja) i da se svakim danom obogati sa nekih 800 novih stanova. Ulice su im sve do jedne osvetljene, putevi takodje, putarina se ne plaća, a cena goriva je, litar negde oko 20 centi.

nastaviće se...

3/14/09

3/10/09

Šta propuštamo u životu

Bilo je hladno zimsko jutro. Nedaleko od ulaza u podzemnu železnicu u Vašingtonu jedan čovek je svirao violinu. Izveo je šest kompozicija Johana Sebastijana Baha za 43 minuta. Za to vreme, pored njega je prošlo nešto više od hiljadu ljudi. Većina njih žurila je ka svom radnom mestu.

Tri minuta nakon što je počeo da svira, primetio ga je jedan srednjovečni čovek i usporio korak, pogledao muzičara, pa u svoj sat i otišao. Minut kasnije, violinista je dobio prvu napojnicu. Jedna žena je, i ne osvrćući se ka njemu, u kutiju od instrumenta ubacila nekoliko kovanica. Nedugo potom, jedan mladić se naslonio na zid preko puta violiniste i odslušao deo Bahove partiture u D-molu. Naglo je pogledao na sat i užurbanim korakom nastavio ka željenom cilju. Bilo je očigledno da je kasnio na posao.
Zatim je naišao jedan trogodišnji dečak koji je, iako ga je majka požurivala, zastao i pažljivo promatrao violinistu. Nije se opirao kada ga je majka povukla za ruku, već je mirno nastavio dalje, ne skrećući pogled sa muzičara. I nekoliko druge dece je primetilo violinistu, ali su ih roditelji, i to bez izuzetka, primorali da krenu dalje.
Tokom 43 minuta, koliko je svirao tokom jutarnje špice u metrou, samo šest osoba nakratko je stalo i poslušalo muziku. Dvadesetak ljudi mu je dalo novac, ali niko od njih nije imao vremena ni želje da čuje šta svira. Violinista je zaradio 32 dolara i 17 centi.
Niko nije primetio kada je prestao da svira. Nije se čuo aplauz niti ijedan znak zahvalnosti. Niko ga čak nije ni prepoznao, a bio je jedan od najboljih svetskih violinista. Džošua Bel je tog hladnog januarskog jutra na Stradivarijevoj violini, vrednoj 3,5 miliona dolara, odsvirao najkomplikovanije muzičko delo ikada napisano. Samo tri dana ranije, Bel je nastupio u prepunoj sali čuvene bostonske dvorane. Koncert je bio unapred rasprodat, iako je najjeftinija karta bila skoro 100 dolara.
Ovo je istinita priča. Belov nastup u metrou organizovalo je nekoliko novinara uglednog američkog lista "Vašington post" kako bi saznali nešto više o ukusu i prioritetima svojih sugrađana i na osnovu toga utvrdili kolika je zaista moć njihovog opažanja. Jer, ako nemamo vremena da stanemo i poslušamo svetski poznatog violinistu dok izvodi jedno od najboljih muzičkih dela, koliko drugih lepih stvari propuštamo u životu?
Britanski pisac Džon Lejn, autor bestselera „Lepota beskraja: Umetnost svakodnevnog života“, smatra da je glavni problem savremenog društva nedostatak percepcije lepote koja nas okružuje. On tvrdi da ljudi mogu da je prepoznaju, ali im, u svakodnevnoj borbi za boljim životom, postaje nevažna i daleka.
"Danas, nažalost, pogrešni prioriteti zasenjuju lepotu življenja", kaže Lejn.
Za razliku od njega, novinar Džin Vejngarten, koji je i inicirao ovaj eksperiment, upotrebio je Kantovu teoriju o lepoti i zaključio da ljudi opažaju univerzalno lepo samo u optimalnim uslovima. On, naime, smatra da bi se ti isti ljudi, ukoliko bi samoinicijativno prisustvovali Belovom koncertu, bez dvoumljenja divili njegovoj virtuoznosti. To je potvrdio i nemački muzikolog Teodor Adorno, rekavši da će nam se uvek više svideti koncert, za koji smo uredno platili ulaznicu, nego muzika koju smo tom prilikom čuli.


Izvor Blic

Joshua Bell svira Beethoven-a - Tokio koncert



Joshua Bell i eksperiment u metrou




Koliko smo lepih stvari propustili u životu, koliko ih nismo ni primetili možda žureći da uradimo ono u čemu uopšte ne uživamo?
Koliko divnih momenata u toku dana ni ne primetimo da su nam se desila?
Zašto ne uživamo u svakom momentu i u malim sitnicama koje znače sreću?
Da li je vredno ili lepo samo ono na čemu je istaknuta cena?
Šta je to što nam oduzme ono što smo imali dok smo bili deca i uživali u jednostavnim i lepim stvarima, prmećivali ih?

Mnogo pitanja koja se nameću, a odgovori mogu biti različiti i svi mogu biti tačni ili netačni. Vremenom se uglavnom kajemo zbog stvari koje nismo učinili, a ne zbog stvari koje smo učinili.

3/7/09

Klaustrofobija

Ako niste znali da li patite od klaustrofobije, jedne od najprostranjenijih fobija, idite na magnetnu rezonancu i biće vam savršeno jasno zašto je toliko rasprostranjena.
Nisam se nikada previše udubljivala u taj problem, iako sam negde u podsvesti znala da sigurno ne bi voljno ušla u neki uzani tunel, cev ili nešto slično, ali od danas tačno znam i sigurna sam 100% da ne bi ušla u ništa što nije dovoljno široko, bar kao omanji lift.
Interesantno je da ljudi koji rade na magnetnoj rezonanci su se verovatno sretali, ako ne sa svakim novim koji dodje na snimanje, onda sigurno sa svakim drugim i sa problemom koji nosi ovaj uzani "tunel" u koji vas uvuku. Znam, da, ne treba da prave dodatnu paniku, ali bar mogu na vreme da vam kažu šta da očekujete i kako da se pripremite. Ako ništa drugo, bar da vam kažu da stavite kapi za nos ako snimanje podrazumeva disanje na nos i ne gutanje.
Otišla sam da snimim vrat, bez ikakvog straha ušla u prostoriju gde se nalazi aparat i legla na taj "krevet". Kada sam legla, lekar koji snima mi je rekao da treba da budem apsolutno mirna, da čak ne gutam dok aparat pravi neke "zvukove". Nije napomenuo da će to biti veoma frustrirajući jaki zvuci, koji se posle par minuta menjaju, nebitno. Da nije bilo tih zvukva, sigurna sam da bi onako laganica zaspala, ali nisam mogla. Povrh svega, baš onako kao to Marfi nalaže, svo vreme sam mislila na gutanje, gde se sva tekućina slivala baš u grlo, a nos bio začepljen. Nekoliko puta su ponovili snimanje jer sam ga "gutanjem" (po meni jedva primetnim) upropastila i tako da sam svoju agoniju produžila na "još malo" - možda čak i 15 minuta.
Pred sam kraj, kada mi je napomenuto da ima samo još jedan snimak i još samo 3 minute, pre poslednjeg "zujanja" sam prestala da dišem, trudeći se iz sve snage da ne progutam (samo sam o tome razmišljala i ustvari inicirala u podsvesti gutanje) i da budem što mirnija, ali Marfi nikad ne spava. Počela sam da se gušim, nos mi se začepio, grlo napunilo, pluća su kao pomahnitala počela da skaču gore dole, a srce da lupa takvom brzinom da mi je odzvanjalo u ušima. Poslednjim atomom snage sam uspela da prećutim ono što je vrištalo u meni "pustite me odavde"
Najgore od svega je što ću uskoro morati da platim za još jednu takvu torturu, a nadam se iskreno da će se isplatiti i da ću svoje vratne i ramene mišiće dovesti u normalno stanje i da će rame prestati da mi iskače. Ako se tako zaista desi, onda je vredelo i truda, straha i novaca, a ako ne... onda baš i nisam morala da saznam da sam i ja možda još jedan član društva klaustrofobičara.


3/5/09

Brojomanija, redovi i kompjuterizacija

Nekada davno bejasmo birokratska zemlja, zatrpani papirima na sve strane, a sada smo... pa kompjuterizovani. Hard memorije svake pošte, banke i ostalih ustanva velične harda CIA-e, jer nemoguće da je drugačije. Ali pored svega toga smo zatrpani i papirima (jadno drveće).

Pošto smo u biti „ponosni“ i lako „padamo u vatru“ za nas je kao izmišljeno (doduše osim ovde svuda u svetu pre bar 50 godina) brojevi. Uzmeš broj, proceniš kada si na redu i lepo dodješ i staneš. To je, osim što je nužno zlo i moda, prava mala brojomanija koja je ovladala svuda, pa i u samoposlugama (sećam se Španije i Amerike pre 10-15 i više godina, gde ako nemam broj, a jedina sam u „redu“ za salamu neće da me posluže, njih je to sada prošlo, a mi i dalje kaskamo)

Na žalost ili na sreću, Novi Sad nije ni velik a ni mali. Mislim, velik je, ogromaaaaan, kad odete u socijalno, sup, sud, pošta, banka... jer tamo vas očekuje besomučna borba za broj, gde se svako dostojanstvo gubi, a mali ako se kojim slučajem bavite trgovinom, pa „robu“ treba da „uvalite“ nekom, jer ovde nije pravilo da svaka roba ima svog kupca. Stoga Novi Sad pati još od jedne boljke, a to je Beogradomanija, gde sve što radite ide preko Beograda, pa je dodatno usporeno na +14 dana.

Odem juče u sud da overim neki dokument, sećam se davnih divnih vremena, gde je u dva reda stajalo negde do sedmoro ljudi, tako da ste na redu ako ne pre, onda osmi. Bez tuča i svadja ste za nekoliko minuta dobijali svoj overeni dokument. Nego, brojomanija ovladala i sudom. Sada sve ide kompjuterizovano, hoću reći usporeno. Odeš prvo pa stojiš u redu za broj, onda uzmeš broj pa ne znaš gde da se zadeneš, jer jedine klupice za čekanje su tako postavljene da se brojčanik ne vidi, a i ne znaš koliko će sve to trajati. Onda čekaš da tvoj broj izadje na brojčaniku, pa udješ i obaviš šta imaš. To više ne traje par minuta, nego i do par sati. A kojim slučajem, ako ti treba medjunarodna overa ili lupanje apostila, koji traje do minut posla, popneš se na drugi sprat, predaš uplatnice i overen dokument, sedneš u prazan hodnik, čekaš 35 minuta da se umilostive i pojave na vratima, prošetaju tvoj overeni dokument, ne bacajući pogled na tebe (zamalo zaplakah zbog demonstracije moći, koju iskaljuje taj čova na meni) – usamljenu u hodniku, po celoj zgradi i na kraju sve ukupno posle cirka 45 minuta dobiješ svoj overeni dokument. Nikako mi nije jasno, zašto umesto šaltera za broj, nisu stavili šalter za overu i tako uštedeli na vremenu i njihovom i našem?!?!

O socijalnom ne vredi ni pričati. Broj se uzima na samom ulasku, ako vas sasluša, daće vam i broj za dobar šalter, a ako ne (što je u mom slučaju), dobićete broj za šalter na kom se čeka 3-4 sata (ali vi to ne znate, mislite da ste u dobrom redu). Pre je bilo (ah muke), dodješ na šalter za overu gde nikada nije bila gužva i za par minuta si gotov, odeš kući.

Sup, ludilo. Izdaju lične karte na šalteru gde menjaju adrese, tek u trećem pokušaju sam uspela da dodjem na red. Neću ni da napominjem da bez veze, nikada ne bih izvadila pasoš i ličnu kartu, tj. bi, ali bi mnogo vode Dunavom proteklo. Čekala sam dva sata i sa vezom i brojem (preko reda).

U pošti, lele haosa, nekada ne tako davno, staneš u red (odabereš naravno datum kad ne plaćaju svi račune ili ne podižu plate i penzije), ona lupi pečat na svaki račun, platiš i voila, gotovo. Sada smo kompjuterizovani, tako da kad odeš da platiš, svaki račun ponaosob ukucava u kompjuter, tj. sve podatke sa svakog računa, pa 6 računa plaćaš po 20 minuta, jer je svaki ponovo otkucavala iako te već ima u bazi podataka. Isti slučaj i sa bankom.

Uspela sam da za dva dana overim dva dokumenta u sudu, uspem nekako i da platim sve račune svakog meseca, a da pri tome ne doživim nervni slom, uspela sam da izvadim pasoše i ličnu kartu, uz pomoć veze (živele veze!) ali me trema hvata za socijalno, gde moram satima da stojim svaka tri meseca, a lakne mi samo prvih mesec dana i onda već panikaaaaa... jer znam šta me čeka.

3/4/09

Ne mogu da dočekam

Ne mogu da dočekam da sletim u Dubai, iako još nisam ni poletela. Da nešto spreči to putovanje, mislim da bi se pocepala na pola i da bi se bacila u letnju hibernaciju, suprotnu svim zakonima prirode.
Da, želela sam bungalov, udaljen od okeana 3 metra, a posut peskom i pravim pravcatim palmama koje su same izrasle, a ne sobu na 46 spratu, udaljen od plaže 200 metara koji je posut pravim pravcatim sterilno sredjenim betonom, a nusput palme zasadjene uredno na 20 metara, gde ih u sred pustinje okružuje zelena trava i to ogradjena, prava mala bašta.
Želela sam da plivam medju ajkulama (iako patim od selakofobije), medju ražama i milijardu malih tropskih ribica, a ne u sterilnom moru Persiskog zaliva.
Želela sam da po ceo dan se valjam po pesku i brčkam u tirkiznom moru, bez mogućnosti jurcanja po gradu i šoping centrima.
Ali nema veze, jedva čekam da izadjem na sve to plastično i sterilno, da pun gas vitlam po šoping molovima koji su već atrakcija sami po sebi (u jednom ima skijalište, u drugom klizalište, u trećem akvarijum kroz koji možete da prodjete, a ajkule plivaju oko vas...), a bome i da šopingujem. Jeste da sam izgubila davno volju za šopingom, ali mislim da ću tamo biti izlečena

3/3/09

Ispovest kupoholičarke

Jedna od smešnijih knjiga koje sam pročitala, u kojoj može gotovo svaka žena da se pronadje, bar delom, su knjige Sofi Kinsele o kupoholičarki.

Sofi Kinsela

Rođena 12. decembra 1971. Sofi Kinsela je zapravo pseudonim Medlin Vikam. Sofi je njeno srednje ime, a Kinsela majčino prezime. Prijatelji i porodica je zovu Medi.
Ova autorka je, pre nego što će se posvetiti literaturi, radila kao novinar prateći sektor tržišta i finansija.

Na prvi pogled, tu se nazire veza sa tematikom i, prevashodno, naslovima romana koji će joj doneti punu afirmaciju: Tajni svet snova jedne kupoholičarke (2000), Kupoholičarka u inostranstvu (2001), Kupoholičarka staje na ludi kamen (2002). Uz roman Bogomdana domaćica (2005), delo Umeš li da čuvaš tajnu? predstavlja tematski iskorak iz ljupkog Kinselinog kupoholičarskog ambijenta, iskorak koji nipošto neće razočarati one koji su njeno pisanje zavoleli čitajući pomenute knjige. Naprotiv.

„Nikad nisam bila istinski posvećena novinarstvu, delom zbog toga što me sektor koji mi je zapao – finansije – nikada nije stvarno zanimao, a delom i zato što ja, u stvari, nikada nisam bila na ’ti’ sa svim tim činjenicama kojih bi čovek u žurnalizmu trebalo da se drži. Ali, da sam volela da pišem za novine – volela sam“, ispovedila se u jednom intervjuu Sofi Kinsela, koja, kako kaže, obožava svadbe, a svojim tajnim porokom smatra to što često ume da natrpa puna usta keksa.

Sofi ima tri sina: Fredija, Huga i Oskara. Suprug joj je nastavnik i predaje latinski jezik u osnovnoj školi.
Romani iz serijala o Kupoholičarki su prodati u preko 6, 3 miliona kopija samo u SAD.

Kinsela rado citira Oskara Vajlda: „Nikada ne ostavljam za sutra ono što mogu da uradim prekosutra.“


Knjiga/e je ekranizovana i pretočena u naslov "Confession of a Shopaholic" (Ispovest kupoholičarke) i jedva čekam da pogledam.

O filmu:

Žanr: komedija, porodični, romantični
Trajanje: 135 min.
Premisa: Samo jedan mali kredit...

Glavne uloge:



Ajla Fišer (Isla Fisher), Hju Densi (Hugh Dancy), Džoun Kjusak (Joan Cusack), Džon Gudman (John Goodman), Kristen Riter (Krysten Ritter), Džon Litgou (John Lithgow), Kristin Skot Tomas (Kristin Scott Thomas)

Scenario:


Trejsi Džekson (Tracey Jackson), Tim Firt (Tim Firth) , Kejla Alpert (Kayla Alpert), Sofi Kinsela (Sophie Kinsella) - roman

Režija:



Pi Džej Hogan (P.J. Hogan)

SINOPSIS

U glamuroznom svetu Njujorka Rebeka Blumvud je devojka koja voli da se zabavlja i koja je jako dobra u šopingu – u stvari, možda čak i previše. Ona sanja da radi u svom omiljenom modnom časopisu, ali tamo ne može ni da priviri sve dok, ironično, ne počne da radi kao kolumnista u magazinu za finansije koji izdaje ista medijska kuća. I kako se njeni snovi konačno ostvaruju, Rebeka počinje da upada u urnebesne i ekstremne situacije kako bi sprečila da njena prošlost potpuno uništi njenu svetlu budućnost.

FILM

Ajla Fišer ("Lovci na deveruše") igra u filmu producenta holivudskih blokbastera Džerija Brukhajmera (trilogija "Pirati sa Kariba", "Nacionalno blago") i reditelja Pi Džej Hogana ("Venčanje mog najboljeg druga"). Scenario su radili Trejsi Džekson i Tim Firt prema knjizi "Ispovesti kupoholičarke" i "Kupoholičarka u inostranstvu" Sofi Kinsela. Hju Densi ("Začarana", "Kralj Artur") glumi Rebekinog urednika i predmet njene naklonosti, dok veterani Džoun Kjusak i Džon Gudmen igraju Rebekine ekscentrične roditelje.

"Ispovesti kupoholičarke" Sofi Kinsela i četiri naredna romana su internacionalni fenomen koji je osvojio strastvene i posvećene čitaoce. Svaka od knjiga našla se na listi bestselera u Americi i Britaniji, a Sofi je u jednom trenutku imala čak tri naslova na listi top 10 romana "Vašington posta".

Uspeh knjiga privukao je pažnju producenta Džerija Brukhajmera. "Naša kompanija uvek traga za svežim idejama", kaže Brukhajmer. "Sofi nam je pomogla da budemo sigurni u to da prelazak Beki Blumvud na veliko platno bude veran suštini i temi samih romana". "Kada pogledate krizu koja se oko nas dešava, kada svako ima 27 kreditnih kartica, svako zapravo može da se poistoveti s Rebekom Blumvud", dodaje producent Majk Stenton.

Sofi Kinsela je predstavila Rebeku Blumvud pre osam godina. Od tada je preko 15 miliona čitalaca u 35 zemalja, uključujući Ameriku, Britaniju, čitavu zapadnu i istočnu Evropu, Skandinaviju, Tursku, Japan, Kinu, Koreju, Indoneziju, Tajland i Vijetnam, zavolelo dragu, nesrećnu i bekrajno optimističnu kupoholičarku. "Rebeka Blumvud je lik s kojim mogu da se identifikujem", kaže i reditelj filma. "Kupoholičarka je neko ko veruje u terapiju rasprodajama. Osećate se loše? Idite u prodavnicu, i odmah ćete se oraspoložiti. Kada smo loše, svi koristimo blagodeti šopinga kako bismo se oraspoložili. Samo što Rebeka, pa, jednostavno ne može da prestane".

Za filmsku verziju "Ispovesti kupoholičarke" i scenografija i Rebeka promenili su nacionalnost i otišli pravac u Ameriku. "U mojoj glavi i u knjizi, naravno, Rebeka će uvek biti Britanka", kaže književnica. "Ali sretala sam Beki Blumvud širom sveta, u svim nacionalnostima. Ono što meni u filmu najviše znači je to što ima njenu dušu, njene mane i njen smisao za humor. Film je baziran na osnovu prve dve knjige, a druga se delom dešava u Njujorku. Mnoge od mojih omiljenih scena su u filmu, i uživala sam gledajući ih kako oživljavaju", kaže Sofi Kinsela.

Autori su znali da glavni karakter mora da stvori neko talentovan i inspirativan. Tako su pozvali Ajlu Fišer za ulogu Rebeke Blumvud. "Ona je u 'Lovcu na deveruše' i filmu 'Definitely Maybe' ljudima ukrala srca", kaže Brukhajmer. "Smatrao sam da je Ajla idealna za ulogu", kaže reditelj. "Ova uloga zahteva nekog ko je neizmerno dopadljiv, ali i s posebnim glumačkim darom. I ono što je važno - Ajla je rođena komičarka. Ona je retkost, prelepa žena kojoj nije problem da pravi budalu od sebe. Ona je opuštena i bez kočnica, kao i naša junakinja".

Književnica i producent filma, Sofi Kinsela, slaže se s rediteljem Hoganom. "Ajla je fantastična! Zabavna je, topla, draga i jednostavno je devojka koju biste poželeleli za najbolju drugaricu". Ajla Fišer je bila fan Sofinih knjiga i pre nego što je sanjala da će dobiti ulogu. "Pročitala sam sve knjige iz serijala dok sam živela u Londonu. Genijalno su zabavne i osećala sam da se obraćaju direktno meni". "Rebeka je tako sjajan lik", kaže Ajla. "Ona je slatka, optimistična, vesela, dobra devojka koja je i impulsivna kupoholičarka koja se zaljubljuje u bleštave stvari i sitnice". "Ja sam od onih koje luduju za torbama i cipelama. Imam toliko obuće da je to zastrašujuće".

Britanski glumac Hju Densi igra Luka Brendona, radoholičara, urednika magazina u kome Rebeka dobija posao kao kolumnista, savetnik za finansije. "Već sam radio s Hjuom, on je sjajan mladi glumac, izuzetno zgodan, šarmantan, neko ko će postati velika filmska zvezda", najavljuje Brukhajmer. "Hju je led naspram Ajline vatre. Svako od njih je ono što je onom drugom potrebno, i savršen su par. Hju je trebalo da bude isto ono što je i u knjizi – Britanac. Rebeka mu je udahnula život koji je počeo da nestaje u okvirima njegove predanosti karijeri", kaže reditelj Pi Džej Hogan.

"Spolja, Luk je suprotnost svemu onome što privlači Beki", kaže Hju Densi. "On je apsolutno nezainteresovan za odeću i šoping, zaljubljen u finansije, koje su njoj očigledan problem. Ali, kao i svi koji se pronađu i prepoznaju, te prvobitne razlike će nestati i njih dvoje će se sve više zbližavati". "Hju je tako zabavan", kaže Ajla. "On je potpuno na zemlji, poseduje taj tipični britanski senzibilitet, veoma duhovit i inteligentan. To je sve preneo na Luka, i on i Rebeka su zaista slatki". Blumvudove, Bekine voljene i pomalo ekscentrične roditelje, igraju Džon Gudmen i Džoun Kjusak, dvoje sjajnih komičara i glumaca. Za razliku od svoje ćerke, oni su štedljivi i ponosni su na to. Kristen Riter, mlada komičarka, bila je sjajan izbor za ulogu Suzi Klet Stjuart, Bekinu prijateljicu i cimerku, dok Kristin Skot Tomas, koja je godinama živela u Francuskoj, donosi duh ove zemlje ulogom urednice modnog magazina Alete Najlor.

Kada je jednom odlučeno da će lokacija filma biti zapravo u Americi, bilo je jasno da se priča Rebeke Blumvud o neukrotivom šopingovanju može dešavati samo na jednom mestu. "Njujork je karakter za sebe, ikona među gradovima i svetska prestonica mode", kaže Brukhajmer. "Zato nije bio veliki izazov promeniti lokaciju iz Londona u Njujork, jer su oba grada dizajnerske modne prestonice, preplavljene haosom, gomilom različitih ljudi i smislom za provod". "U drugoj knjizi Beki odlazi na Menhetn i oseća se kao u raju za šoping. Mi smo je zapravo samo odmah smestili tamo", dodaje reditelj.

Snimanje na ulicama i u prodavnicama najužurbanijeg i najhaotičnijeg grada na svetu bilo je poseban izazov. Film zalazi u čitav spektar različitih ekonomskih pogleda i prostora. Imate ekskluzivnu visoku modu na Medison aveniji, Petu aveniju, Mitpaking Distrikt, Tribeku, Soho i Ist Sajd, a imate i Bekine roditelje koji žive u finom svetu srednje klase. Pored Njujorka, film je snimljen na Menhetnu i u Konektikatu.

Autori su znali da film "Ispovesti kupoholičarke" zaslužuje brilijantne kostime. Tako se timu pridružila Patriša Fild. "Patriša Fild je jedna od najboljih kostimografa današnjice; uvek sveža, pronalazi nove dizajnere i oblači naše likove jedinstveno, zanimljivo, veselo i stajliš", kaže producent. Fildova je u modi već 40 godina, od kada je otvorila svoj prvi butik 1966. godine. Ona je zaslužna za ogromnu pažnju koju je osvojio izgled junakinja serije "Seks i grad", uključujući i istoimeni hit film, kao i za film "Đavo nosi Pradu".

"Priča o kupoholičarki me je zaista privukla", kaže Patriša. "Delovala je kao zabavan, pozitivan i zanimljiv projekat, baš film koji mi stoji. Ja volim da se zabavljam i tako uvek pristupam poslu. Prvi put sam radila s ovim timom i oni su to jako želeli, što je bilo dovoljno za početak". "Ja sam stilista, iako je to u krugu kostimografa nezamisliva reč. Pretvaram modu u umetnost, i to radim kao kolaž. Kombinujem stare komade, nove komade, haljine s džinsom, osmišljavam sve vrste mikseva. Svet kostimografa u izvornom značenju jeste kreiranje odeće prema temi dela. Ali ako radimo nešto savremeno, zašto bih pravila odeću, kada imamo čitav svet dizajnera od kojih možemo izabrati sve što nam treba? A naš film je upravo o kupoholičarki koja šopinguje po čitav dan".

Ironično za priču smeštenu u Njujorku, Fildova je ideje za Ajlin izgled dobila na poslovnom putu u Tokiju, neposredno pre snimanja. Dok sam bila tamo, počela sam da nabavljam stvari za Ajlu. Njena malena građa se savršeno uklapala s japanskim brojevima, a moda za mlade tamo je izuzetno animirana i kolorična. Taj uticaj se ne vidi toliko, jer sam sve kombinovala, ali predstavlja duh onoga što možete videti na tokijskoj modnoj sceni. Drugi likovi su takođe dobili pun tretman Patriše Fild, uključujući Rebekinu cimerku Suzi.

"U priči, Suzi pokušava da obuzda Bekine kupoholičarske napade, tako da mi je bilo lako da je osmislim. Imala sam ideju da Suzi izgleda kao 'Vilijamsburg devojka', iz naselja preko reke u Bruklinu, koje je privuklo koloniju mladih ljudi. Ona izgleda mladalački, umetnički, boemski i pomalo rok. Takođe, oblačila sam joj razne boje, veoma eklektično, dok su kod Rebeke imperativ samo boje, boje, boje!

Dok je francusku modnu urednicu koju igra Kristin Skot Tomas oblačila potpuno sofisticirano, kao nekoga koji 100% zna šta može i želi da nosi, Lesli Bib bila je inspirisana čuvenim Kruela de Vil izgledom. Muški deo ekipe je takođe bio zbrinut. Luk Brendon je bio potpuno nezainteresovan za svoj izgled, sve do veze s Rebekom, a onda vidite pravu promenu.

Svi su uživali radeći na filmu, uz potpunu podršku autorke romana Sofi Kinsela. Ona je pomagala da Rebeka Blumvud na velikom platnu ne razočara nijednog od miliona obožavatelja ove književne heroine. Nakon izbora dobre ekipe i podrške Sofi Kinsela, postprodukcija je bila podjednako zahtevna za producenta Džerija Bukhajmera, iza koga stoje naslovi kao što su "Opasni umovi", "Top Gun" i "Flashdance". On je karijeru posvetio modelovanju i redizajniranju filmskih žanrova, ali u filmu "Ispovesti kupoholičarke" prvi put se susreo s romantičnom komedijom.