Dosadan pogled

Gledam nešto kroz prozor, posmatram nebo, posmatram ljude, posmatram ulicu i shvatim kako sam negde u dubini duše tužna. Tužna sam zbog saznanja da neke stvari u životu ne možeš da biraš, da su takve kakve su, a ti se jednostavno ne osećaš da pripadaš tu.

Prva stvar koju ne možemo da biramo su roditelji, ne, ne bunim se, njih nikada ne bi menjala, oni su najbolji na svetu, ali da mogu, promenila bi mesto rodjenja. Ponekad pomislim da su baš mogi i oni biti rodjeni negde drugde ili bar otići negde gde bi meni bilo lepše da živim.

Ceo smisao života mi se sveo na dete, dobro, de, nije tako loše, imam dete koje volim i kojim sam u principu do sada zadovoljna. Nije da je hvalim, ali nekako jesam, jedina stvar što nam se karakteri ne poklapaju pa je stalno neka „frka“ ali ne mogu da se žalim na ostalo. A ostali smisao je kako se dokopati sunca i slane vode. Stalno razmišljam kako bi mi bilo mnogo lepše da sam rodjena negde na nekom tamo ostrvu zabačenom u po Idiskog okeana ili Pacifika, nego što sam rodjena ovde.

Ma ne interesuju me ni pare, ni ljudska „dostignuća“, ma ni politika, ništa, interesuje me jedan miran život bez trzavica i zdravlje. Mogla bi da sedim na ostrvu, pecam, gajim kukuruz i šargarepu, berem banane direkt sa drveta i gledam u plavu vodu beskraja. Živci bi mi bili debeli kao ruka. Ne mogu da nadjem ni jedan razlog zašto bi tamo negde zdrava imala i razlog za nervozu. Ovaj život je baš bez smisla.

Rodiš se, pa te bace u neko zabavište gde treba kao da se socijalizuješ, a polovina od te dece ti se ne dopada i gledaš kako da ih izbegneš. Onda kreneš u školu i godine ti se svedu na to kako da nešto naučiš, tj. nabaciš što bolje ocene da bi postigao kao nešto u životu. Pa se upišeš na fakultet da bi se usavršio, opet učiš i učiš i učiš i na kraju dobiješ diplomu sa kojom možeš da se obrišeš. Uz puno sreće ili veze uspeš da se zaposliš negde gde imaš toliko jadnu platu sa kojom ne možeš čak ni dostojanstven biti, a onda pogledaš one koji nisu tako vredno učili i nisu se trudili sve te godine koje ti jesi, a oni imaju sve blagodeti civilizacije. Dobar auto, veliku kuću, bazen, letovanja, zimovanja... čak ni ne stare istom brzinom. Kao da je uz pomoć botoksa i razne kozmetike za njih vreme stalo. I šta onda razmišljaš, da si poslednja budala koja se nadala dobro životu radeći stvari koje navodno vode ka istom, a živiš od prvog do prvog, bockajući siću da platiš račune.

Jeste, nije sve u lovi (ima nešto i u dijamantima), ali kad živiš usred Evrope ili Amerike, onda jeste sve u lovi. Jer ni zdravlje ne možeš više a da ne kupiš. Ako nemaš love, čak ni kod „besplatnog“ državnog lekara ne možeš zakazati kada ti termin treba, nego možda tek onda kada ti više neće biti potrebno.

Verujem da i ljudi sa tih divnih ostrva imaju svoje probleme, a sa druge strane, mislim da bi mogla onako da živim do 200-te. Jedu zdravu hranu, ne prodju im ispred prozora automobili koji izbace otrovno gas direkt u nos, svake sekunde, vazduh im je čist, šume su im okolo, životinje koje nisu civilizaciski isfrustrirane... ma milina.

Odoh da maštam, dok trunem u smogu, žvaćući slaninu debele svinje koja je narasla na 200 kila za par meseci... fuj.