Back to reality

Vratila sam se iz, ako mogu reći, jedne civilizovane zemlje, koja je na tapeti naše mržnje. A ako nas neko priupita čemu ta osećanja prema njima, odgovor je uvek identičan "oni su nas bombardovali" i "izigravaju svetskog policajca"

E sad, nije da ove tvrdnje nisu tačne, jesu, ali mislim da je tačnije da mi jednostavno moramo da nađemo cilj svoje mržnje uperen bilo gde, što dalje odavde. Lakše je krivca naći u drugom, pa voziti tu priču, nego priznati da si pogrešio, jer si svestan ili možda nisi, da to ne možeš da ispraviš.

Na žalost, pokušavala sam da saberem utiske sa putovanja gde sam se lepo provela, bila sigurna, spokojna i disala punim plućima (od momenta povratka dišem na škrge), a svi ovi događaji koji su me sačekali su bacili sve ono lepo u zapećak i naterali me da se osetim loše.

O ovom razmišljam već danima da napišem koju reč, a onda me podstakla jedna rečenica iz teksta jedne blogerke koje pratim "Čarolija" i njena konstatacija "Ne zanima me ova zemlja. Odustajem od nje."

Upravo se i ja isto tako osećam. Na žalost, mislim da je vladajući "krem", ne samo ovaj poslednji, nego svi oni u poslednje dve i više decenija, učinili da ljudi upravo tako počinju da se osećaju. Ako ne tako, onda vam preostaje da postanete bezmozgaš, koji ne zna da ispuni formular i razume tekst napisan običnim rečima i na svako pitanje odgovara "Kosovo je Srbija" i "dole vlada, hoćemo da naša stranka vlada i može da krade šakom i kapom"

Kad sagledam malo ko je sve prošao kroz skupštinu, šta je izrečeno, ko je sve vladao, odlučivao o našem sutra, shvatim da ovde verovatno više ne postoji ni jedna jedina osoba koja može svemu ovom stati na rep. Zašto niko nije izašao i rekao "evo, ja ću da budem predsednik (bilo koja funkcija može da se upotrebi), a ako ne uspem da ispunim obećanje za 2 godine, streljajte me kod Kneza Mihajla?"
Nije, jer neće. Lako je obećavati dobru budućnost običnom čoveku, lagati i gledati u oči (to nam je nekako postala uža specijalnost), nego stati na rep svim onima kojima je stalo do velike kuće na Dedinju, Mercedesa, BMW-a, jahte, letovanja na Sejšelima...
A takvih je mnogo. Svi bi negde da se uvale. Pa kako je dragi moji moguće da kuće vrede milione evra u zemlji gde su plate 200 istih? Kako je moguće da samo ako petljaš sa nekom pp možeš da dođeš do istog?

E sad, postoji još jedna stvar, koja datira iz doba Tita. Učili su nas kako smo mi ljudi sa istorijom, kako smo borci za pravdu, kako smo široke duše koje žive u bratstvu i jedinstvu i gde su svi drugovi i drugarice. Ali pljas! Šamar svima koji tako misle, jer ništa od ovog nije ni blizu. Mi ne volimo Cigane (nisam verbalno politički korektna), Mađare i ostale manjine koristomo za plašenje naroda kako će nam doakati, ne volimo Nemca, jer ga se bojimo (bolje je guliti krompir za one na -ić, nego rintati puno radno vreme za Švabu, ne volimo Amere (iako bi svi tako pametni trebalo da znamo da Amer ne postoji, da je Amer i Srbin i Kinez i Rus i Meksikanac... ili ostaju oni Ameri, pravi, koji se više nigde ne pojavljuju, a ponajmanje u našoj lošoj sudbini - Indijanac), ma mi više ne znamo šta i koga da ne volimo, koga da krivimo za našu sudbinu.

Hteli smo demokratiju, pa dobili smo je. Glasaš, a opet pobedi onaj koji bi pobedio i sa manjinom, jer je jasno kao 1+1 da demokratija ne postoji, da je čista demagogija, koja zamazuje oči blesavom da veruje kako i on ima negde moć i negde odlučuje. Demokratijom smo dobili gomilu te bagre, koja živi na našoj grbači, od naših poreza (i onih na luksuz kao porez + na mobilni telefon?!?!?!), a isti taj verovatno ni ne plaća porez za sebe i kolege, nego štekuje za kuću na Dedinju (to je sada IN), a bome ni ne donosi odluke za interes one grupe koja ga je izglasala (kako je tek onima što ga nisu izglasali?)

Kod nas ladno strada čovek samo zato što je došao da bude u sportskom duhu i navija za svoj klub, kod nas čovek koji ima nemačko prezime pokreće prvu tužbu na sudu za diskriminaciju... Zar to ne liči na sve one koje ne volimo? Na Amere i Engleze? Pa to je njihova osobina! Zašto ih onda ne volimo?

Pitam se da smo mi kojim slučajem u poziciji Amerike, šta bi mi radili ovom svetu? Da li bi se zaustavili na ratovanju za naftu ili bi udarili na sve što mrda?

I sada, ako nekom ko odlučuje o sudbini ove zemlje i ovih ljudi ovde nije briga i to pokazuje na svakom koraku, osećam se slobodnom da i ja ispoljim bar putem bloga moje, nadam se, trenutno osećanje. Volela bi da kažem, da volim što sam se vratila i što se odmor završio, da sam se uželela ove zemlje i ovih ljudi (ali nisam, osim moje rodbine i mojih prijatelja), ali ne mogu, moram to negde da "ispljunem"