- Nije to ono o čemu govorim, imbecilu.
- Pobogu, Totalno si pogrešno prikazao moje ideje!
- Zašto se uopšte trudim da razgovaram sa vama idiotima?
- Boris, smiri se.
- Ne, ne govori mi...
- Smiren sam.
- Ne dreči na nas samo zbog toga što ne razumemo o čemu to govoriš.
- Nisam vas napadao. Nisam ja protiv ideje hršćanstva, ili judaizma ili
bilo koje religije. Radi se o profesionalcima koji su to pretvorili u korporativni biznis. Velik je novac u božjem reketitanju. Veliki novac.
- Evo ga, kreće.
- Znamo to, Boris.
- Hej, osnove Isusova podučavanja su prekrasne. Isto tako, i originalna namera
Karla Marxa. U redu?
- Oh.
- Hej, što tu može biti loše? Svi treba da imaju jednako. Čini dobro drugima. Demokratija. Vladavina naroda. Sve velike ideje.
- To su sve velike ideje, ali sve pate od jedne velike mane.
- Koja je?
- Da, šta je to?
-A to je da su sve zasnovane na pogrešnoj predpostavci da su ljudi u osnovi dobri.
- Daj im priliku da učine dobro i oni će to učiniti. Oni nisu glupi, sebični, pohlepni, kukavički, uskogrudi crvi. Rade najbolje što mogu.
- Govori za sebe, čoveče.
- Govori samo za sebe.
- Samo govorim da ljudi čine život mnogo gorim nego što treba biti i vjerujte mi, sranje je i bez njihove pomoći. Ali sve u svemu, žao mi je što to kažem, mi smo propala vrsta.
- Ja ne bih išao tako daleko.
- Ne Ed?
- Zato ta žena što ti se sviđa, Joe, šta ima veze što je pomoćnica kod balzamera, pa smrdi na formalin?
- Za Boga miloga, moraš uzeti to malo zadovoljstva i sreće koje možeš naći u ovim komorama užasa.
- Malo formalina, u redu, ali ona ga isparava.
- Znaš, oni ne znaju tvoju priču.
- Boris, ispričaj im svoju priču.
- Moja priča je, što god prolazi. Znate, sve dok nitko nije povređen, uredu je.
Bilo koji način na koji možeš pronaći malo sreće u ovom okrutnom, jedi ili budi pojeden besmislenom, tamnom haosu. To je moja priča.
- Ne. To nije... Ispričaj svoju priču.
- Pričaj.
- Da. Ispričaj.
- Ti samo želi da pričam ponovo, pa da i oni mogu čuti.
- Ko?
- Oni.
- Ko?
- Ko su oni?
- Vidiš nešto, nekoga tamo?
- Gde?
- Šta si ti? Moron? Tamo je publika od gomilu ljudi koji nas posmatraju.
- Publika?
- O čemu on to govori?
- Osećaš da te posmatraju?
- Plaćaju te skupe karte, teško zarađenim novcem, da bi neki moron u Hollywoodu
kupio veći bazen.
- U redu, kažeš da su ljudska bića tamo koji su kupili ulaznice da bi nas gledali.
- Pa, uglavnom ih ja interesujem. Moram to reći. Da, samo sede tamo. Zar ih ne vidite? Neki jedu kokice, neki samo blenu napred i dišu na usta kao Neandertalci.
- Znači oni su tu da čuju tvoju priču?
- Totalno pomankanje stvarne slike o sebi.
- Totalno.
- Zašto želite čuti moju priču? Poznajelimo se? Sviđamo li se jedno drugome?
Da vam odmah nešto kažem, u redu?
Ja nisam tip koji se sviđa ljudima. Šarmirati nekoga nikada nije bio moj prioritet.
I samo da znate, ovo nije film zbog koga ćete se osećati dobro. Pa ako ste jedan od onih idiota koji imaju potrebu osećati se dobro, bolje idite na masažu stopala.
- Mama, onaj čovjek priča sa samim sobom!
- Hajdemo odavde, Justin.
- Što to sve ustvari znači? Ništa. Nula. A ništa je bilo što, a opet uvek ima idiota sa kojima možeš brbljati. Ne ja. Ja imam viziju. Ja rasparavljam sa vama.
Sa vašim prijateljima, vašim kolegama, vašim novinama, televizijom. Svi su sretni da razgovaraju, puni pogrešnih informacija.
Moral, istorija, religija, politika, sport, ljubav. Vaš rezime, djeca, zdravlje.
Isuse, ako moram jesti devet obroka voća i povrća dnevno da bih bio živ, onda ne želim živeti. Mrzim prokleto voće i povrće. I omega 3 masne kiseline i trake za trčanje i kardiogram i mamogram i karlični sonogram i... oh, moj Bože, kolonoskopija!
I sa svim tim, dođe dan kada vas stave u kutiju i onda dolazi slijedeća generacija idiota koji će takođe govoriti sve o životu i objasniti vam šta je u redu, a šta ne.
Moj je otac počinio samoubistvo zato što su ga jutarnje novine ožalostile.
Možete li ga kriviti?
Sa užasom i korupcijom i neznanjem i siromaštvom i genocidom i Sidom i globalnim otopljenjem i terorizmom i idiota ludih za "familijarnim vrijedostima"
i idiota ludim za oružjem!
"Užas," Kurtz je to rekao na kraju "Srca Tame". "Užas."
Srećom Kurtzu nisu dostavljali Times u džunglu, a onda bi on vidio pravi užas.
Ali šta možete? Čitate o nekom masakru u Darfuru ili je neki školski autobus raznesen, i kažete, "O moj Bože, užas!"
I onda okrenete stranicu i pojedete jaja iz otvorenih restorana.
Šta zapravo možete? Previše je.
I ja sam pokušao samoubistvo. Očigledno, nije uspjelo.
Ali zašto uopšte želite slušati o svemu ovome? Isuse, imate vaših problema.
Siguran sam da ste svi opsjednuti nekim brojem tužnih malih nada i snova.
Vašim previdivim nezadovoljavajućem ljubavnom životu.
Vaše propale poslovne pustolovine. "Oh, da sam samo kupio tu dionicu!" "Da sam samo kupio tu kuću prije nekoliko godina!" "Da sam joj samo prišao."
Da ovo, da ono. Znate šta?
Ostavite me na miru sa vašim "mogao sam" i "trebao sam."
Kao što je moja majka znala reći, "Da je moja baka imala točkove bila bi tramvaj."
Moja majka nije imala točkove. Imala je proširene vene. Ipak, rodila je jedan
brilijantni um.
Bio sam u konkurenciji Nobelove nagrade za fiziku.
Nisam je dobio.
Ali, znate, sve je to politika, kao i bilo koja druga lažna čast.
Slučajno nemojte misliti da sam ogorčen zbog neke ličnog nedostaka. Po standardima bezumne, divlje civilizacije, bio sam prilično sretan.
Bio sam oženjen prekrasnom ženom, koja je imala familijarnog novca. Godinama smo živjeli na Beekman Place. Podučavao sam na Columbiji. Teoriju struna.
No comments:
Post a Comment