Totalno pomračenje uma

... koje doživim čim počnem da razmišljam kako funkcionišu stvari i nikada ne mogu da odgonetnem, jer prosto nije logično.
Oko mene su svi koji rade po državnim firmama, manje više, ima i onih koji rade kod privatnika, a ima i onih koji ne rade. Ima i onih koji imaju svoju privatnu firmu, uglavnom manje, tek toliko da kada se sračuna... preživljavaju.

I onda stvari stoje ovako: svi do jednog kukaju. Kukaju kako im muž ne radi, kako moraju da izdaju stan koji nisu mislili da izdaju, kako ne znaju da li da zatvore firmu jer im ne ide, rade u minusu, kukaju kako rintaju sve sa putem od kuće do posla i nazad po 10 sati i sa platom ne mogu da poplaćaju sve račune... ma kukaju li kukaju.

A onda ja sednem i razmislim. Svi oni imaju ženu koja im dolazi svaki dan da im kuva, pegla, sprema i čuva decu - znači, puna plata, ma kolika ona bila. Svi oni putuju kao poludeli, te Grčka, te Austrija, te Mađarska, te Italija, Francuska... pa neki od njih se upravo pakuju i za Ameriku. Neki imaju po dvoje kola, neki samo jedna, a neki se spramaju upravo da kupe nova?!?!

Ovo je za mene totalno pomračenje uma, jer ja ne kukam, ne mislim da imam neke strašne finansiske probleme, smuči mi se svaki put kada odem u poštu i ostavim silne pare na hladnu vodu i struju, grejanje da ne pominjem, prebrajam se kada putujem da li da idem ili ne, nemam novi auto, već na pogled strava auto, koji pali svaki treći put i nemam ženu koja mi dolazi svaki dan, dođe jednom u dva meseca da opere prozore i vrata.

U čemu je tajna, sa kog drveta oni beru lovu da mi je znati?!