Ne mogu da dočekam

Ne mogu da dočekam da sletim u Dubai, iako još nisam ni poletela. Da nešto spreči to putovanje, mislim da bi se pocepala na pola i da bi se bacila u letnju hibernaciju, suprotnu svim zakonima prirode.
Da, želela sam bungalov, udaljen od okeana 3 metra, a posut peskom i pravim pravcatim palmama koje su same izrasle, a ne sobu na 46 spratu, udaljen od plaže 200 metara koji je posut pravim pravcatim sterilno sredjenim betonom, a nusput palme zasadjene uredno na 20 metara, gde ih u sred pustinje okružuje zelena trava i to ogradjena, prava mala bašta.
Želela sam da plivam medju ajkulama (iako patim od selakofobije), medju ražama i milijardu malih tropskih ribica, a ne u sterilnom moru Persiskog zaliva.
Želela sam da po ceo dan se valjam po pesku i brčkam u tirkiznom moru, bez mogućnosti jurcanja po gradu i šoping centrima.
Ali nema veze, jedva čekam da izadjem na sve to plastično i sterilno, da pun gas vitlam po šoping molovima koji su već atrakcija sami po sebi (u jednom ima skijalište, u drugom klizalište, u trećem akvarijum kroz koji možete da prodjete, a ajkule plivaju oko vas...), a bome i da šopingujem. Jeste da sam izgubila davno volju za šopingom, ali mislim da ću tamo biti izlečena