Klaustrofobija

Ako niste znali da li patite od klaustrofobije, jedne od najprostranjenijih fobija, idite na magnetnu rezonancu i biće vam savršeno jasno zašto je toliko rasprostranjena.
Nisam se nikada previše udubljivala u taj problem, iako sam negde u podsvesti znala da sigurno ne bi voljno ušla u neki uzani tunel, cev ili nešto slično, ali od danas tačno znam i sigurna sam 100% da ne bi ušla u ništa što nije dovoljno široko, bar kao omanji lift.
Interesantno je da ljudi koji rade na magnetnoj rezonanci su se verovatno sretali, ako ne sa svakim novim koji dodje na snimanje, onda sigurno sa svakim drugim i sa problemom koji nosi ovaj uzani "tunel" u koji vas uvuku. Znam, da, ne treba da prave dodatnu paniku, ali bar mogu na vreme da vam kažu šta da očekujete i kako da se pripremite. Ako ništa drugo, bar da vam kažu da stavite kapi za nos ako snimanje podrazumeva disanje na nos i ne gutanje.
Otišla sam da snimim vrat, bez ikakvog straha ušla u prostoriju gde se nalazi aparat i legla na taj "krevet". Kada sam legla, lekar koji snima mi je rekao da treba da budem apsolutno mirna, da čak ne gutam dok aparat pravi neke "zvukove". Nije napomenuo da će to biti veoma frustrirajući jaki zvuci, koji se posle par minuta menjaju, nebitno. Da nije bilo tih zvukva, sigurna sam da bi onako laganica zaspala, ali nisam mogla. Povrh svega, baš onako kao to Marfi nalaže, svo vreme sam mislila na gutanje, gde se sva tekućina slivala baš u grlo, a nos bio začepljen. Nekoliko puta su ponovili snimanje jer sam ga "gutanjem" (po meni jedva primetnim) upropastila i tako da sam svoju agoniju produžila na "još malo" - možda čak i 15 minuta.
Pred sam kraj, kada mi je napomenuto da ima samo još jedan snimak i još samo 3 minute, pre poslednjeg "zujanja" sam prestala da dišem, trudeći se iz sve snage da ne progutam (samo sam o tome razmišljala i ustvari inicirala u podsvesti gutanje) i da budem što mirnija, ali Marfi nikad ne spava. Počela sam da se gušim, nos mi se začepio, grlo napunilo, pluća su kao pomahnitala počela da skaču gore dole, a srce da lupa takvom brzinom da mi je odzvanjalo u ušima. Poslednjim atomom snage sam uspela da prećutim ono što je vrištalo u meni "pustite me odavde"
Najgore od svega je što ću uskoro morati da platim za još jednu takvu torturu, a nadam se iskreno da će se isplatiti i da ću svoje vratne i ramene mišiće dovesti u normalno stanje i da će rame prestati da mi iskače. Ako se tako zaista desi, onda je vredelo i truda, straha i novaca, a ako ne... onda baš i nisam morala da saznam da sam i ja možda još jedan član društva klaustrofobičara.