Brojomanija, redovi i kompjuterizacija

Nekada davno bejasmo birokratska zemlja, zatrpani papirima na sve strane, a sada smo... pa kompjuterizovani. Hard memorije svake pošte, banke i ostalih ustanva velične harda CIA-e, jer nemoguće da je drugačije. Ali pored svega toga smo zatrpani i papirima (jadno drveće).

Pošto smo u biti „ponosni“ i lako „padamo u vatru“ za nas je kao izmišljeno (doduše osim ovde svuda u svetu pre bar 50 godina) brojevi. Uzmeš broj, proceniš kada si na redu i lepo dodješ i staneš. To je, osim što je nužno zlo i moda, prava mala brojomanija koja je ovladala svuda, pa i u samoposlugama (sećam se Španije i Amerike pre 10-15 i više godina, gde ako nemam broj, a jedina sam u „redu“ za salamu neće da me posluže, njih je to sada prošlo, a mi i dalje kaskamo)

Na žalost ili na sreću, Novi Sad nije ni velik a ni mali. Mislim, velik je, ogromaaaaan, kad odete u socijalno, sup, sud, pošta, banka... jer tamo vas očekuje besomučna borba za broj, gde se svako dostojanstvo gubi, a mali ako se kojim slučajem bavite trgovinom, pa „robu“ treba da „uvalite“ nekom, jer ovde nije pravilo da svaka roba ima svog kupca. Stoga Novi Sad pati još od jedne boljke, a to je Beogradomanija, gde sve što radite ide preko Beograda, pa je dodatno usporeno na +14 dana.

Odem juče u sud da overim neki dokument, sećam se davnih divnih vremena, gde je u dva reda stajalo negde do sedmoro ljudi, tako da ste na redu ako ne pre, onda osmi. Bez tuča i svadja ste za nekoliko minuta dobijali svoj overeni dokument. Nego, brojomanija ovladala i sudom. Sada sve ide kompjuterizovano, hoću reći usporeno. Odeš prvo pa stojiš u redu za broj, onda uzmeš broj pa ne znaš gde da se zadeneš, jer jedine klupice za čekanje su tako postavljene da se brojčanik ne vidi, a i ne znaš koliko će sve to trajati. Onda čekaš da tvoj broj izadje na brojčaniku, pa udješ i obaviš šta imaš. To više ne traje par minuta, nego i do par sati. A kojim slučajem, ako ti treba medjunarodna overa ili lupanje apostila, koji traje do minut posla, popneš se na drugi sprat, predaš uplatnice i overen dokument, sedneš u prazan hodnik, čekaš 35 minuta da se umilostive i pojave na vratima, prošetaju tvoj overeni dokument, ne bacajući pogled na tebe (zamalo zaplakah zbog demonstracije moći, koju iskaljuje taj čova na meni) – usamljenu u hodniku, po celoj zgradi i na kraju sve ukupno posle cirka 45 minuta dobiješ svoj overeni dokument. Nikako mi nije jasno, zašto umesto šaltera za broj, nisu stavili šalter za overu i tako uštedeli na vremenu i njihovom i našem?!?!

O socijalnom ne vredi ni pričati. Broj se uzima na samom ulasku, ako vas sasluša, daće vam i broj za dobar šalter, a ako ne (što je u mom slučaju), dobićete broj za šalter na kom se čeka 3-4 sata (ali vi to ne znate, mislite da ste u dobrom redu). Pre je bilo (ah muke), dodješ na šalter za overu gde nikada nije bila gužva i za par minuta si gotov, odeš kući.

Sup, ludilo. Izdaju lične karte na šalteru gde menjaju adrese, tek u trećem pokušaju sam uspela da dodjem na red. Neću ni da napominjem da bez veze, nikada ne bih izvadila pasoš i ličnu kartu, tj. bi, ali bi mnogo vode Dunavom proteklo. Čekala sam dva sata i sa vezom i brojem (preko reda).

U pošti, lele haosa, nekada ne tako davno, staneš u red (odabereš naravno datum kad ne plaćaju svi račune ili ne podižu plate i penzije), ona lupi pečat na svaki račun, platiš i voila, gotovo. Sada smo kompjuterizovani, tako da kad odeš da platiš, svaki račun ponaosob ukucava u kompjuter, tj. sve podatke sa svakog računa, pa 6 računa plaćaš po 20 minuta, jer je svaki ponovo otkucavala iako te već ima u bazi podataka. Isti slučaj i sa bankom.

Uspela sam da za dva dana overim dva dokumenta u sudu, uspem nekako i da platim sve račune svakog meseca, a da pri tome ne doživim nervni slom, uspela sam da izvadim pasoše i ličnu kartu, uz pomoć veze (živele veze!) ali me trema hvata za socijalno, gde moram satima da stojim svaka tri meseca, a lakne mi samo prvih mesec dana i onda već panikaaaaa... jer znam šta me čeka.