3/10/09

Šta propuštamo u životu

Bilo je hladno zimsko jutro. Nedaleko od ulaza u podzemnu železnicu u Vašingtonu jedan čovek je svirao violinu. Izveo je šest kompozicija Johana Sebastijana Baha za 43 minuta. Za to vreme, pored njega je prošlo nešto više od hiljadu ljudi. Većina njih žurila je ka svom radnom mestu.

Tri minuta nakon što je počeo da svira, primetio ga je jedan srednjovečni čovek i usporio korak, pogledao muzičara, pa u svoj sat i otišao. Minut kasnije, violinista je dobio prvu napojnicu. Jedna žena je, i ne osvrćući se ka njemu, u kutiju od instrumenta ubacila nekoliko kovanica. Nedugo potom, jedan mladić se naslonio na zid preko puta violiniste i odslušao deo Bahove partiture u D-molu. Naglo je pogledao na sat i užurbanim korakom nastavio ka željenom cilju. Bilo je očigledno da je kasnio na posao.
Zatim je naišao jedan trogodišnji dečak koji je, iako ga je majka požurivala, zastao i pažljivo promatrao violinistu. Nije se opirao kada ga je majka povukla za ruku, već je mirno nastavio dalje, ne skrećući pogled sa muzičara. I nekoliko druge dece je primetilo violinistu, ali su ih roditelji, i to bez izuzetka, primorali da krenu dalje.
Tokom 43 minuta, koliko je svirao tokom jutarnje špice u metrou, samo šest osoba nakratko je stalo i poslušalo muziku. Dvadesetak ljudi mu je dalo novac, ali niko od njih nije imao vremena ni želje da čuje šta svira. Violinista je zaradio 32 dolara i 17 centi.
Niko nije primetio kada je prestao da svira. Nije se čuo aplauz niti ijedan znak zahvalnosti. Niko ga čak nije ni prepoznao, a bio je jedan od najboljih svetskih violinista. Džošua Bel je tog hladnog januarskog jutra na Stradivarijevoj violini, vrednoj 3,5 miliona dolara, odsvirao najkomplikovanije muzičko delo ikada napisano. Samo tri dana ranije, Bel je nastupio u prepunoj sali čuvene bostonske dvorane. Koncert je bio unapred rasprodat, iako je najjeftinija karta bila skoro 100 dolara.
Ovo je istinita priča. Belov nastup u metrou organizovalo je nekoliko novinara uglednog američkog lista "Vašington post" kako bi saznali nešto više o ukusu i prioritetima svojih sugrađana i na osnovu toga utvrdili kolika je zaista moć njihovog opažanja. Jer, ako nemamo vremena da stanemo i poslušamo svetski poznatog violinistu dok izvodi jedno od najboljih muzičkih dela, koliko drugih lepih stvari propuštamo u životu?
Britanski pisac Džon Lejn, autor bestselera „Lepota beskraja: Umetnost svakodnevnog života“, smatra da je glavni problem savremenog društva nedostatak percepcije lepote koja nas okružuje. On tvrdi da ljudi mogu da je prepoznaju, ali im, u svakodnevnoj borbi za boljim životom, postaje nevažna i daleka.
"Danas, nažalost, pogrešni prioriteti zasenjuju lepotu življenja", kaže Lejn.
Za razliku od njega, novinar Džin Vejngarten, koji je i inicirao ovaj eksperiment, upotrebio je Kantovu teoriju o lepoti i zaključio da ljudi opažaju univerzalno lepo samo u optimalnim uslovima. On, naime, smatra da bi se ti isti ljudi, ukoliko bi samoinicijativno prisustvovali Belovom koncertu, bez dvoumljenja divili njegovoj virtuoznosti. To je potvrdio i nemački muzikolog Teodor Adorno, rekavši da će nam se uvek više svideti koncert, za koji smo uredno platili ulaznicu, nego muzika koju smo tom prilikom čuli.


Izvor Blic

Joshua Bell svira Beethoven-a - Tokio koncert



Joshua Bell i eksperiment u metrou




Koliko smo lepih stvari propustili u životu, koliko ih nismo ni primetili možda žureći da uradimo ono u čemu uopšte ne uživamo?
Koliko divnih momenata u toku dana ni ne primetimo da su nam se desila?
Zašto ne uživamo u svakom momentu i u malim sitnicama koje znače sreću?
Da li je vredno ili lepo samo ono na čemu je istaknuta cena?
Šta je to što nam oduzme ono što smo imali dok smo bili deca i uživali u jednostavnim i lepim stvarima, prmećivali ih?

Mnogo pitanja koja se nameću, a odgovori mogu biti različiti i svi mogu biti tačni ili netačni. Vremenom se uglavnom kajemo zbog stvari koje nismo učinili, a ne zbog stvari koje smo učinili.

4 comments:

Tanja said...

ovo je neverovatno! sjajna prica! ljudi su strasno povrsni; radije bih zivela s kerovima! :-))

Sugar Kane said...

Na žalost, toliko je sve materijalizovano, da mi je prosto neverovatno da kroz taj hodnik nije prošao ni jedan koji je bio dva dana pre dogadjaja u metrou na njegovom koncertu i osim jedne žene niko ga nije prepoznao. Ustvari, to je dokaz da ljudi rade neke stvari - idu na koncerte, pojavljuju se na nekim mestima...gde treba da budu vidjeni, ne zato što u nečem uživaju. Rade stvari drugih radi, ne sebe radi. Svet je načisto izokrenut i izopačen.

Stevo said...

Pa... svet baš i nije takav kakvim ga mi zamišljamo, zato i postoje snovi, ali tu je i stvarnost. Medjutim, ko kaže da su snovi uvek lepi, ili da je stvarnost ružna? Katkad je dobro ako neke stvari prodju mimo nas, prenatrpanost informacijama ne znači nužno biti dobro obavešten. Možda primer koji si navela nije baš najsrećniji. Ne verujem da bih prepoznao, recimo - Tasovac se šeta subotičkim Korzom. Svet je svakako takav kakav jest; moja ravnoteža ponajviše zavisi od mene samog.

Sugar Kane said...

Na žalost svet nije ni približno onakav kako ga mi zamišljamo ili kako bi smo hteli da bude. Ali nije stvar prepoznati nekog, nego prepoznati lepotu, ne proći pored nje, već se ponekad i osvrnuti, jer bi tada svet bio malo bliže onakvom kakvog ga mi zamišljamo. No, šta je tu je, svi jure nekim svojim poslom, svi nešto propuštamo...