Banana Republika

Banana Republika je moj dom.

Banana Republika u svom plemenskom zasedanju, menja zakone od dana do dana, uglavnom se donose zakoni koji su od prioritetne važnosti, da li svi imaju sedam ili četiri kaiša na espadrilama, dužina suknji ženskog dela plemena i slične mnogo bitne stvari.

Banana Republika nije obično pleme, ona je demokratsko pleme, gde se podrazumeva da se pitaju samo članovi onog plemena koji idu na plemenska zasedanja, dok se osatali ništa ne pitaju.

Ostali su tu da donose banane, mango, dijamante i zlato iz rudnika ovima što zasedaju i da još za to plaćaju dadžbinu. Imaju sreće oni koji mogu da plate dadžbinu, jer to znači da im je plemenski savet dao privilegiju da uopšte mogu da im donose sve na noge.

Kao što plemenski zakon to nalaže, prioritet imaju plemenska srodstva, što rezultira time da se u Banana Republici prave klanovi.

Naravno, najbolje prolaze starešine i poglavica, zatim njihovi rođaci, a oni koji to nisu nemaju nikakve privilegije.

Moje pleme ima oko 7.5 miliona stanovnika. Plemenski savet je mnogobrojan, a sa sve rođacima čine oko 20% stanovništva. Ostalih 80% nema nikakvu privilegiju. Ako prekrše zakon koje pleme ima prava da menja iz sata u sat, oni bivaju sankcionisani.

Moje pleme je dosta moderno, jer u njemu vlada i određen moderni sistem oporezovanja zvani "harač"

"Harač" moraju da plaćaju svi, jedino što "ostalima" nije na uvid da li članovi plemensko saveta plaćaju isti i ili njihovi rođaci takođe. Tako da se pretpostavlja, pošto su oni na višim pozicijama u manjini, nema potrebe za plaćanjem harača, jer mogu da odrede koliko god je potrebno kako bi plemenski savet i njegovi članovi mogli da grade svoje kuće od najfinijeg drveta na najvišoj planini, sa pogledom na more gde se viori zastava na njihovoj barci.

Većina članova plemenskog saveta ima svojih nekoliko kočija, a kako istovremeno ne može da bude u svim kočijama, ona ih popuni svojim rođacima koji im služi kao štit od ostalog plemenskog stanovništva.

Pleme ima svog vrača kod kog prioritet imaju članovi plemenskog saveta i njihova rodbina, zbog ograničenog broja medikamentnog bilja. Najčešće se poglavica leči kod plemenskog vrača iz drugog plemena, zato što drugo pleme ima pored neophodnog bilja i perorez. Plaća ga bananama koje pokupi kao extra višak od stanovništva.
Većina stanovništva ni ne stigne na red kod plemenskog vrača.

Moje pleme se danas zove Banana, a već sutra može da se zove i Mango. Isto tako, danas se nad mojim plemenom viori zelena zastava, a već sutra može da osvane narandžasta. Danas je himna moje Banana Republike "ukačaka" a već sutra može da bude "utulutututuru". O svemu tome odlučuje plemenski savet i ima sva prava da menja kako poželi i po sopstvenim potrebama.

Tako moje pleme zavarava trag svom neprijatelju, a često i sopstvenim članovima plemena koje nikada ne zna kada ustane ujutro šta ih čeka.

Glavni izvor zarade mog plemena je banana, ali su starešine plemena odlučile da to izvorište prepuste susednom plemenu uz određenu nadoknadu u kikirikiju. Težinu tog kikirikija određuje težina mesečnog prinosa banana.

Plemenski savet je shvatio da ne moraju svi danas da jedu, posebno ne banane, tako da su doneli odluku da onom članu plemena koji bude svaki dan jeo, naplate harač duplo.

Kako je moje pleme često menjalo ime, plemenske zakone, zastavu i visinu harača, načuh da je sasvim izvesno kako će sutra osvanuti novo ime mog plemena. To će najverovatnije biti Yahuskin, a glavni izvor preživljavanja će biti wickiup, pošto banana više neće biti.

I tako... ko nam je kriv kada smo indijanci!