Ovih dana me hvata neverovatna nervoza i nema mi leka. Mislim, kako ne bi bilo, tresnem neki bensedim i prespavam život, što da ne, ali ja nisam takav tip. Bensedin sam popila jednom u životu, lažem, dva puta. Prvi put zato što nisam u sred noći imala ništa protiv bolova, a zub me je jedini put boleo, a drugi put je bilo kada sam pod hormonskim rastrojstvom bila na ivici da ostavim dete babama i isparim u beli svet.
E, ovo je drugo, ovde sam u borbi ja protiv države. Države koja je moja i za koju bi ja trebalo da osećam bilo kakav patriotski nagon, ali ne osećam ništa osim užasavanja, zgražavanja i besa.
Do skora je moj bes bio ograničen na vladajuće, ali onda vremenom skapiraš da nisu krivi oni što vladaju, nego oni što ih podržavaju. Ja sam bila jedna od budala u redu koja je mislila da ako glasaš za "pismene" će nešto na bolje da se promeni. Ustvari, kako god se okrene i obrne, svaki moj pozitivni glas upućen bilo kome u politici je demantovan veoma brzo njihovim rabotama. Ispadam glupa svakako. Naučih jedno, a to je da ne postoji više ni jedan jedini čovek koji će iz dobre namere da se upusti u politiku. To je čista ideologija.
E sad, ne bi meni to bilo toliko strašno da je neka veća država u pitanju. Nego gledam ovde šačicu jada od ljudi koji čine ovu državu, kako ih "pismeni" magarci svakodnevno vuče za nos i prodaje im maglu za veoma skupe novce.
Realno gledajući, političari za suštu demagogiju imaju ogromne plate, ali i dalje nedovoljne za stil života kakav vode. Pa odakle im onda pare za sve to što imaju i rade? Ustvari, znam odgovor, znamo ga svi mi, ovo je čisto bilo retoričko pitanje.
Kada bi napravila spisak šta mi se ne dopada u mom gradu, u mojoj zemlji, na strani sa minusima bi bilo toliko da bi mogla da nabrajam do sutra. A kada bi pravila spisak na plus strani, shvatam da jedino što me ovde drži je činjenica da imamo roditelje koji su sve stariji i tu i tamo po kog prijatelja čije prijateljstvo gajimo već decenijama. Čisto ti glupo da to baciš u vodu. To bi bilo otprilike sve na pozitivnoj strani.
Počevši od vode i vazduha, pa do zakona i ustava, ovde je sve "zatrovano" i proti-otrov ne postoji. Previše se raširio.
Gledam pre neki dan moju lepu ulicu, moj lepi bulevar, moj lepi park i šta vidim. Vidim gomilu nekih ljudi koji su ovde došli juče, koje nije briga ni za to što sam ja tu oduvek ni što ja sve to volim. Prljaju, bacaju, pljuju po svemu tome. Niko više ulice ne pere, dok predjem ulicu po vlažnom vremenu, meni su čizme ili cipele zatrpane blatom. Zebru više ni ne vidim, nazire se ispod blata koje se valjda sad već godinama. Par puta dok uzdahnem i tačno mog da prošetam do kamenice da mi snime pluća. O otvaranju prozora i prašni je bespotrebno pričati. Blato se podiže sve više u suvom periodu. Jezivo!
Ovaj grad više nije moj grad. Ko su ti ljudi, kakve su ovo zgrade, gde su stare lepe zgrade, ko je rakao da se samo pere Dunavska i Zmaj Jovina, a ostalo je nebitno... Šta mene ovde drži osim one dve gore nabrojane stvari? Ništa, ama baš ništa.
Znam, pitanje je "pa što onda ne odeš ako ti nije dobro"? A odgovor je "zbog te dve stvari i zato što sam dočekala ovde godine kada se teško odlazi, a i ako se odlazi, odlazi se zbog dece"
Ovde će biti bolje - pa nikad - kad na vrbi grozd zarudi!
No comments:
Post a Comment