Ljubaznost, pristojnost i predusetljivost

Moja ćerka je kod drugarice videla neki album za sličice (jedan od milionitih koji se pojavljuju svakodnevno na kioscima) i silno poželela da i ona u eri skupljanja stikera, popuni ta tri-pack albuma, u kojima se sličice (stikeri) ne ponavljaju.
Kada sam videla reklamu na TV-u i pristala da kupim, taj 120 po redu album, krenuli smo od trafike do trafike, svuda su bile sličice, ali albuma nigde. Na kraju posle 14 dana traganja pronadjemo verovatno poslednji album u gradu u nekoj zaturenoj trafici na pijaci.
Album i nije skup, ali sličice, jedna kesica košta 50 dinara. Sreća pa su numerisane, tako da zaista ne skupljamo duplikate, jer ni originali nam ne trebaju, kamoli duplikati.
Kada se sve sabere, album platite 150 dinara, a kesica ima 12x3x50, tj. 1800 dinara. Bespotrebna zabava koja će završiti na đubretu čim se potroši tih 2000 dinara.

Dok smo tražili album, sličica je bilo svuda, kako smo nabavili album, sličica ima tek po nedge. No, sve bi to bilo ok, da ja ne moram da vodim kompletnu adminstraciju koje sličice su kupljene, a koje treba da se kupe. I to preživeh, ali teško preživljavam poglede i reči trafikantkinja kada zatražim da mi "prebira" po kutiji i da mi brojeve kesica koje nemamo.

Pre tri dana, sam rešila da dokrajčim agoniju kupovine stiker-sličica, pa da kupimo još tih par kesica koje su nam preostale. Obučem se i odšetam do pijace samo zbog toga. Dodjem do te zabačene, ali očito veoma atraktivne trafike, gde u redu stoje dve dame, a ja kao treća, sa sve detetom kojoj sijaju oči od očekivanja.

Prva mušterija je "punila" telefon kreditom, ali smotanoj trafikantkinji je trebalo više od 5 minuta da ukuca tačan broj. Zatim je druga uplaćivala loto, ali i ta radnja (gurnuti u aparat i pročitati cenu koju mušterija treba da plati) je trajala duže nego što ja pišem ovaj tekst. Napokon, posle stotog prebacivanja sa noge na nogu i smirivanja deteta koje je počelo već da viče "ajde traži, tražiiiiiiiii, tražiiiiiiiiiiii..." sam došla na red.

Trafikantkinja me bledo pogleda, bleđe nego što ja gledam u grašak i počinje sa nekim iza mene da priča. Ja se okrenem i vidim dugačak red (kao da je poslednja trafika na svetu) iza mene, ali ne odustajem i počinjem da pričam sa njom u glas

- Molim Vas, stiker sličice Pet shop

Ona i dalje vodi razgovor, ali za čudo me je čula, okreće se, uzima kutiju sa sličicama i sama odabira jednu kesicu (nisam rekla ni koliko a ni koju) i pruža mi, razgovarajući i dalje sa tim nekim iza...

Shvatih otprilike sa kim imam posla, što ljubaznije je zamolim da joj pročitam koji brojevi kojih kesica mi trebaju, na šta se ona trgne, u najmanju ruku kao da sam joj izvukla stolicu na kojoj sedi i iz sva glasa prourla na mene:

- Jesi ti normalna, pogledaj koliki je red, ja sada tu tebi da biram kesice?!?!?!

Ja se okrećem u neverici, gledam one ljude, koji s obzirom da stoje iza mene, počinju da likuju. Ne popuštam, pa oblačila sam se i tabanala do pijace samo zbog sličica

- Ali gospođo, ja sam isto čekala 10 minuta (nisam dodala: da bi vi uslužili cele dve osobe, pa brže bi uradili operaciju na otvorenom mozgu), a i ne mogu da kupujem sličice koje već imam, jer mi nizašta ne služe.

- Onda idi kupi negde drugde, ja nemam nameru da biram sličice!!!

Huh, gledam nju, gledam ljude i mislim šta da uradim. Mota mi se po glavi: "Nećeš da mi biraš sličice, e pa sada ćeš da biraš novine po ulici koje su ostale čitave" i zamišljam kako čerupam one novine i časopise koji su mi na dohvat ruke i razbacujem po pijaci. Ali se okrećem i kažem

- Sram Vas bilo, ja sam mušterija isto kao i bilo koja druga

i bacam pogled ka ćerki koja plače i viče "šta je sa mojim sličicama, hoću moje sličice?", vučem je odatle dok se ona grčevito drži za vrata trafike i obećavam da ćemo ići dalje da tražimo.
Sve to posmatra još desetak ljudi, od kojih niko nije rekao da će sačekati...

No, šta se i ja čudim, barem desetoro muškaraca je stajalo i gledalo kako se dete od godinu i po dana davi u jezeru u Dunavskom parku, dok je jedan deda bio domišljat pa je detetu (od godinu i po) pružao štap da se uhvati, dok moja drugarica nije razgrnula gomilu, ostavivši samo svoje dete od godinu i po u sred parka, da skoči za tuđim detetom u jezero i spase ga davljenja pred publikom. Niko dete nije prihvatio, niti njoj pružio ruku da se izvuku iz klizavog jezera.