Bes kao karakterna osobina

Spisak stvari koje me nerviraju poslednjih dana se povećao u odnosu na predhodni, čak, kada bolje razmislim, ne znam da li postoji nešto što me ne nervira. Neću nabrajati, to niko ne bi da čita, ali, sve čega možete da se setite se nalazi na tom spisku.

U nekoj trci po centru da nabavim sve što mi je potrebno, sela sam sa poznanicom na sok u jedan od mnogobrojnih kafića. Za 45 minuta koliko smo sedele, prišlo mi je dvanaestoro dece da prosi. Svaku drugu rečenicu su nam prekinuli. Dok sam se ja nervirala, druga majka se smejala iz razloga što sam se ja pravdala zašto nemam sitno. Za kraj je prišao čovek sa fasciklom, gde sam krajičkom oka videla da stoji slika potkrepljena tekstom, verovatno o nekom lečenju i umesto njemu da se pravdam, iako znam da je 99,9% laž to što nosi u ruci, ja sam se na njega izvikala.

Sada mi je malo žao, ali jednostavno je izletelo iz mene, on je bio baksuzni trinaesti koji mi je prekinuo misao u svrhu uzimanja - davanja para. A onda sam se setila jednog teksta koji sam pre nekoliko dana pročitala i koliko sam bila i zbog njega besna.

Romi u Srbiji nemaju ni za lek?

Znam da je tekst napisan iz najbolje namere, nisam ni rastita, ni šovinista, ni nacionalista, delim ljude na dobre i one koji to nisu, ali lako je pametovati iz šovinističke Nemačke, koja se „očistila“.
Ne želim da živim u „očišćenoj“ državi, želim da svi imaju ista prava, ali u ovom naslovu je čist šovinizam. Jer Srbi, Rumuni, Rusini, Hrvati, Madjari i sve manjine koje ovde žive, veliki broj njih nemaju za lek. Nisu Romi nikakav izuzetak, ali su procentualno izuzetak kada se pogleda koliko njih uzme „lopatu“ u ruke, a koliko njih zavisi od dobre volje onih koji prošetaju centrom.