Mali gradski piknik

Pred odlazak u novosadki zavod za zdravstveno i penziono osiguranje, nauoružajte se:
- flašicama vode/soka/kole - po želji
- časopisima ili knjigama - najbolje ona koju ste već do pola pročitali
- par dana godišnjeg odmora ili višak slobodnog vremena (iz prvog puta sigurno ne stižete na redi)
- mirni tipovi ljudi slobodno mogu da vežbaju brojanje do 10, a oni malo nervozniji pod obavezno pakovanje tableta za smirenje
- nešto za pregristi - sendvič, čokolada... (kako ko voli)
- a nije na odmet da ponesete sa sobom i kamp stoličicu, možda čak i šator
- kafu ko voli, ne mora da ponese, ima neki bućkuriš aparat za nešto slično koje je sasvim dovoljno da gucnete uz koji dim cigarete koju ćete ugasiti u žardinjeru ispred ulaza
- nabavite neke maske koje će vas štiti od zaraza

Sećate se (bar oni koji su me tada čitali) kakva kondicija je potrebna da se izvadi nova zdravstvena knjižica, ali sada, posle svih mogućih renoviranja i aparatura, moraće te da vežbate duplo više. Jeste da nema ni godina kako je šalter sala renovirana, ali već se sve nekako polako raspada. Klupice su još kud i kamo čitave i posle toliko tona koje su "prebacile" preko svojih leđa, dok aparatić za deljenje brojeva na kom radi čovek ili dva, je već do pola raštimovan, pa papirče sa brojom izlazi svako šesto u celini. Aparat je razmontiran i otvoren - za svaki slučaj.

Brojodelilac osim svog posla - udeljivanje brojeva, služi i kao raskrsnica. Tako da ako stanete u red za jednostavnu radnju tipa

Vi: - "zaposleni" ili "nezaposleni"
Brojodelilac: pritisne dume i izađe neki broj koji vam da. Ali pre toga ćete odslušati sve moguće i nemoguće probleme čekača u redu pre vas, kojima traba ustvari da pomogne čika na informacijama. Tako da najjednostavniji posao na svetu - pritiskanje dugmića (koje smo btw. mogli i sami da radimo, ali nije nam za verovati) radi jedan čovek koji sve to zakomplikuje do formule za besmrtnost.

Najbolji mi je onaj deo - pravim se blesav, kada ti napokon uhvatiš nit reda i uglaviš se u onom pravcu u kom ti se čini da je isti taj red krenuo, ali ima rpa Žika, Pera, Mika, koji jednostavno baš u socijalno nisu poneli svoje đozluke, pa gle čuda, nisu vas videli u istom tom redu. Takve stvari retko prećutim i uvek se obratim:

- ja se izvinjavam, jesam li ja to možda nevidljiva?
na njihovo veliko zaprepaštenje i uvek isti odgovor:
- ma ne, ni slučajno, ja samo gledam, ne bi ja vama preko reda (mhm, kako da ne, a ja sam veverica)

Kad napokon dobiješ broj, na kom piše da si 206 na redu, ali su ti na raspolaganju čak 5 šaltera, od kojih doduše rade samo dva, sledi probijanje kroz obruč ljudi koji ne mogu da dočekaju da im na tablama, koje su totalno propale pa se brojke jedva naziru, otkuca njihov broj. Svi oni, pogotovo po ovom kišnom danu, su se sabili u jednu jedinu prostoriju (osim onih što piju bućkuriš, gase cigare ispod skela za renoviranje zgrade u žardinjeru i prave mali piknik ispred ulaza) su se nabili u takvu kolonu da bi svaki korpus pozavideo disciplini ređanja u besprekorne redove - zvane - zauzmi što manje prostora. Još samo da puste neki lightshow i muziku pa disco zabava može da počne.

Ako uspete da probijete obruč, ulećete na svojih 20 kvadratnih santimetara u šalter salu, gde polovina od čekača kašlje, kija i nema papirne maramice, a još veći postotak je poslenji put "video" sapun pre nekoliko dana, o parfemu neću ni da govorim. Onda, bacate pogled ka tabli, naslućujete broj i polako se pridružujete kamperima pred ulazom. Za divno čudo, improvizovana baraka radnika koji renoviraju zgradu ima muziku i za još divnije čudo svira r'n'b, a ne neki grdni narodnjaci, tako da piknik može da počne.
Jeste da baš priroda i nije očaravajuća, pogled još manje očaravajuć, ali bar može malo da se udahne, ako se odmaknete od onih što piju bućkuriš i dime. Naravno, odlično prođete ako ugrabite koju od žardinjera da smestite svoju pozadinu. No u tome mnogo olakšavaju razne daske i daščice sa gradilišta. Ma mi smo čudo od naroda, snađemo se u svakoj situaciji - milina.

Postoji opasnost da ako niste poneli kamp stoličicu na sklapanje, ostanete bez daske na žardinjeri, gde će svoju pozadinu prvi do vas uvaliti kad skoknete da procenite kojom brzinom se dešavaju stvari unutra. Ali bolje i to, nego da vam prođe broj. Nego ništa strašno, jer do tada ste dovršili svoju knjigu, popili ono što ste poneli, pojeli užinu i ugasili koju u žardinjeru, tako da ste sada kao novi i sasvim spremni na fabričko sardiniranje u čekaonici.

Kada napokon otkuca vaš broj, prilazite, tj. probijate se do svog šaltera, predajete knjižicu i uplatnice. Jednostavan posao tipa - bar kod očita, otvori vas u kompjuteru, baci pogled, upiše datum i udari pečat (otprilike traje koliko dugo ovo čitate) se nekim čudom oteže na desetak minuta, ali vam ništa više nije važno - napokon ste stigli na red! Jupi!

Vama sa srećom, ja iz trećeg overih knjižice