Čitam danas u novinama da je poginuo muzički kritičar Darko Galvan, najverovatnije u saobraćajnoj nesreći. Ne zna se kuda je išao peške, ni sa kim, ali je nađen mrtav pored puta. Odmah potom uhapsiše nekog "macana" sa dva pasoša i besnim terencem registrovanim na Ameriku, na osnovu svedočenja očevidaca.
E sad, žao mi čoveka, iako nisam previše upućena u njegov rad, čuh za njega i to je sve, ali mi ga žao kao što bi mi bilo žao bilo koga. No, danas sednem u taxi i taksista priča šta se dešava kod nas. Kad ono isto, kao dok čitam vesti o Galvanu.
Ne da više nismo spremni da priđemo i pomognemo, nego nestajemo sa lica mesta kad nešto zabrljamo, pa makar mogli da spasemo nekom život. Noćas u Veterniku neki besni BMW zveknuo taksistu koji se potom okretao po putu, malčice dalje usporio čisto da proveri da li ga je dokrajčio ili ne, pa udri po gasu nestde u vidu lastinog repa. To je bio samo jedan od nekoliko slučajeva koje mi je taksista prepričao za tu kratku vožnju, a koja nije osvanula u novinama.
Šta se dešava sa nama? Em vozimo kao kreteni, nedogovorno i brljivo, em ugrožavamo svoj i tuđ život, em se ne osvrćemo za nikim i uopšte nismo smpremni da pomognemo. Kakvi smo mi to ljudi? Zar smo isti (ili gori) od onih kojih smo se do juče gnušali?
No comments:
Post a Comment