Izvinite, zatvoreni smo

Ovih dana mi svašta nešto na pameti, višak vremena, pa da nadoknadim svo ono vreme koje nisam ništa pisala.

Sećam se Grčke pre desetak godina. Ja u stanu na poslednjem spratu, erkodišni su bili tada luksuz i za sopstveni stan, a ne stan za iznajmljivanje. Napolju oko pedesetak stepeni.
Otovreni mi svi proziri, ali vazduh stoji, ni tamo ni ovamo. Ja dišem na škrge.
Dolazi vreme ručku i treba nešto da se pripremi. Posmatram frižider i shvatam da mi je najbrže da ispohujem meso, napravim pire i iseckam salatu. Podne je. Namestim sve što mi treba i stavim tavu na vatru da se ulje zagreje.

Par parčadi ispohujem, ostaje mi samo još dva. Krenem da spustim na ulje, kad se parče izmigolji i bućne u ulje, a ulje se prolije po mojoj ruci. Vrisak! Peče u pm.

Sreća pa je sudoper blizu i ja puštam hladnu vodu da teče preko moje ruke. Počinje da me hvata polako panika jer shvatam da ne mogu da izvadim ruku iz vode jer užasno peče, prži, vrišti mi se. Ispečem još ta dva parčeta mesa što su ostala i napunim kofu vodom da stavim ruku unutra.

Sa sve kofom krećem da tražim mobilni i nazovem žmua. Vučem kofu sa sobom i nalazim telefom, urličem u njega da peče i da pod hitno odu da mi kupe nešto za opekotine i bolove. Ni da pomislim da izvadim ruku iz vode, jer em me i ovako boli, em je temperatura u stanu sigurno više od 50.

Zovu me nazad, dragi i drug da kažu da u selendri nigde ne postoji otvorena apoteka, pa su zvali da pitaju za ambulantu i to se tek otavara u 4 posle podne. Jedino da mi zovu hitnu pomoć koja čak i nije u našem mestu. Ja odbijam. Sedeću sa kofom do 4 posle podne a onda ću otići u apoteku. Možda i bolje, videće šta mi je, ne pričam grčki.

Do 4 sam jedva izdržala. Arlaukala sam kada sam ruku izvadila napolje i krenula u apoteku, a do apoteke me je prošlo, tako da sam nastavila u samoposlugu.

I zašto sam sad ja ovo pričala? Pa zato što ako ti nešto treba hitno, a ne možeš do toga da dođeš zato što je idiotsko radno vreme, onda je to veliki problem. Inače, u Grčkoj ako me pamet služi, ponedeljak i nedelja su neradni, sredom i subotom se radi samo pre podne, ostalim danima dvokratno.

LDP: Skraćeno i radno vreme pumpi i kioska s brzom hranom


Predlogom odluke predviđeno je i da benzinske pumpe (osim na izlazima iz grada) rade do 20 sati, a kiosci brze hrane do ponoći.
- Propisuje se i da samoposluge rade od osam do 20 sati, a trafike dvokratno, od sedam do 12 i od 16 do 20 sati, a nedeljom od sedam do 12 sati- rekao je juče Dejan Ranđić, menadžer Gradskog odbora LDP Dejan Ranđić.
On je naveo da je propisano radno vreme trgovinskih objekata od sedam do 12 i od 17 do 20 sati i istakao da su to samo od neka od loših rešenja koje odluka predviđa.
- LDP će uložiti niz amandmana na odluku, kako bi je učinila prihvatljivijom - rekao je Ranđić. On dodaje i da se odluka odnosi samo opštine Stari grad, Savski venac, Vračar i Novi Beograd.

Ovo se zove "besposlen pop i jariće krsti". Mislim, zašto ti, što dolaze na ovako pametne ideje, ne mogu jednostavno da zabrane samo prodaju alkohola od nekog vremena, a ne da zatvaraju redom prodavnice, pumpe...?!?!?!

A i ta zabrana alkohola. Kao u doba prohibicije. Ko hoće da se ocuga noću, kupiće preko dana piće. Ne kapiram ovaj način razmišljanja koje nam poturaju.

Bluz

Spičio me neki bluz, načisto sam rasturena, a nema nekog posebnog razloga za to. Možda ovi praznici, ne znam. Juče sam provela dan sama u kući, uglavnom u krevetu gde su mi jedino radili mišići na prstima desne ruke, lupkajući po brojkama na daljinskom. Jezivo mi je bio potreban dan da nikog ne slušam i da mi niko ništa ne traži, da me ne podiže sa stolice ili cima iz sobe u kuhinju, pa nazad. Dobila sam ga, ali nekako me taj odmor poremetio emotivno.

Valjda sam imala dovoljno slobodnog vremena, da razmišljam o nekim prošlim stvarima i da sebe dovedem u stanje bluza. Možda me je prevrtanje po netu i čitanje nekih tuđih razmišljanja naveo da razmišljam o stvarima za koje ili nisam imala vremena ili sam ih potisnula iz malog mozga.

Kažu mudri ljudi da se u životu uvek kaješ za nešto što nisi uradio, nego za nešto što si uradio. Verujem da je tačno, pod uslovom da ne podrazumeva da si nekom naudio u bilo kom smislu. Evo ja se kajem za neke stvari koje nisam uradila. A što ih nisam uradila, pa prosto me sramota da kažem da je bilo iz čiste lenjosti.

Nisam nikada srušila ni jedan most za sobom, nisam nikada pokvarila neko prijateljstvo svađom.. ali sam se od nekih udaljila što opet zbog lenjosti, a od nekih zbog sitnica jer je trebalo da uložim trud da održim neko prijateljstvo.

Neka prijateljstva i dalje tinjaju, jer ne znači da ako smo retko u kontaktu nismo više prijatelji, nego da nas je život odneo u različite pravce.

Slala sam za ovaj Božić čestitke ljudima koje bi češće trebalo da kontaktiram i da me ne mrzi da napišem par reči i pitam za njih i njihove familije. Jer znam da kada meni stigne neki mejl ili čestitka, da neko ipak misli na mene i znam da osećam da mi je srce nekako ispunjeno.

Moje mejl sanduče je sve praznije, sve više mi stužu koje kakvi spamovi i obaveštenja, a sve manje ima naznake da neko na mene misli. Gde sam pogrešila? Zašto ti neki drugi ljudi, koji su daleko, nisu bili uoprniji da odražavaju kontak sa mnom? Prosto ne znam, a volela bi da znam i da to ispravim dok još ima vremena.

Negde se pitam da li je moja greška što odbijam da kontaktiram sa ljudima preko facebook-a, jer to je danas postalo merilo popularnosti i prijateljstva. Nekada nas nije mrzelo da pišemo pisma i razglednice, idemo na poštu i šaljemo svuda po svetu, a onda sa nestrpljenjem očekujemo odgovor. Sada, ako nisi na facebook-u, prosto kao da te nema na ovoj planeti.

Svaka joj čast

Nema mesec dana da sam pogledala film "Charlie St. Cloud".



Gledajući film, razmišljala sam o osamnaestogodišnjakinji koja je rešila da prokrstari svet, sama na svojoj maloj jedrilici. A onda se setila sopstvenog osećaja kako dok stojim ispred okeana i razmišljam koliko smo mali i nebitni. Mi smo samo za taj okean kapljica, a kamoli za čitav svet ili univerzum. Koliko moraš biti hrabar ili lud da se suprotstaviš tako nečem.

Naravno, misli su me vodile u pravcu, iako znam da su ljudi plovili na svojim jedrenjacima obilazeći svet "ma jok, nema šanse, niko nije toliko lud da su upusti u ovo". Ali već danas su me demantovali, kada sam pronašla ovo na vestima:

Najhrabrije dete na svetu?

Petnaestogodišnja Lora Deker iz Holandije stigla je do Kariba u pokušaju da postane najmlađa osoba koja je sama jedrilicom obišla svet! Lorin brod dugačak je 13 metara, i juče završila najdužu deonicu na putu, od zapadne Afrike do Karibskih ostrva, dugu 2200 nautičkih milja.Svaka čast.

Statistika kao opomena

Htela sam nešto drugo da pišem, naravno, neiscrpni izvor ideje za pisanje su mi uvek novinski članci. Kasnije ću pisati ono drugo što mi je bilo na pameti, jer sam rešila da dam neki osrvt na statistiku koju svakodnevno propratim.

U 119 udesa juče u Srbiji jedna osoba poginula

Ova cifra od 119 je ovih dana najmanja brojka koju sam videla u statistici koja se pojavljuje na Naslovima.net.

Evo kako stvari stoje po pitanju saobraćajnih nesreća (moram da napomenem da svaku vest koju čitam, uvek imam u glavi broj stanovnika i veličinu zemlje):

Serbia Car Crash Accidents.
Serbia has a high rate of car accidents relative to the overall European average with about 1,000 killed in 60,000 total crashes. There are roughly 16,000 injuries with a billion euros worth of property damage. Authorities cite poor road conditions, lack of signals, poor vehicle maintence, speeding and drunk driving on Serbian roads.

Između redova

Naučila sam da čitam, kao i većina nas, sa oko 7 godina. Nekoliko godina smo svi čitali tekst i samo slagali reči ne bi li dobili iz toga neki smisao. Kada se sve to malo slegne, onda nas uče da čitamo između redova.

Čitam danima po dnevnoj štampi razne hronike. Naslovi su bombastični, tekstovi uglavnom patetični, rešenja nigde, epiloga nigde.

Ako nešto može da me izbaci iz ravnoteže onda je to slika u mojoj glavi bespomoćnog deteta ili životinje koja je zlostavljana, maltretirana, ubijena... slika slabijih koji trpe nasilje fizički jačih. Da se razumemo, ne odobravam ni verbalno nasilje, ali fizičko je mnogo učestalije i daje mnogo življe slike.

Čitajući te raznorazne hronike, gotovo svakodnevno iskrsne po neki tekst o seksualnom zlostavljanju dece. Pre sam mislila da su to uglavnom devojčice, možda iz razloga što su zlostavljači češće muškarci, ali koliko vidim, zlostavljači su sve češće i žene, pa i ako ne učestvuju dirketno u zlostavljanju - ne samo devojčica, nego i dečaka - ništa ne preduzimaju ni da ga spreče, što povlači zakonsku odgovornost.

Problem kod nas je prenošenje vesti. Nebrojen broj dnevne štampe se međusobno utrkuje ko će prodati više primeraka, tako da na istu temu dobijamo ogroman broj oprečnih informacija, sve to upakovano sa naslovima od kojih se čoveku diže kosa na glavi, ali ga tera da pročita tekst.

Par dana nakon objavljivanja ovog gore linkovanog teksta o zlostavljanju šestogodišnjaka, pojavljuje se jedan novi tekst koji će svakom roditelju pocepati srce na pola. Tekst, tj. tekstovi su posvećeni porodici Nastić, koja je valjda trbuhom za kruhom olepršala preko bare, tamo izrodila decu, a onda im je obećana zemlja istu oduzela.

Iz tekstova možemo saznati svašta, a najverovatnije samo delić istine. Pokušala sam da pročitam što više, ne bi li napravila neku sliku u glavi šta je moglo da se desi, ali sam ostala i dalje u dilemi:

1. Da li su Vuku Nastiću odzeli po pronalaženju nagih fotografija dece kompjuter, službeni laptop ili službeni laptop i lični hard?! na kom su sporne fotografije pronađene. Bitno je iz više razloga! Navodno je zbog zloupotrebe službenog laptopa dobio otkaz (da drama bude veća).

2. Da li je fotografije slikao sin ili ima i onih koje su slikali roditelji, da li su na fotografijama roditelji sa nagom decom ili samo naga deca u kadi ili u dvorištu?!

3. Da li su u pitanju samo fotografije ili je i bilo nekih snimaka, slučajno ili namerno ostavljene kamere koja je slučajno ili namerno usnimila nago dete samo na spratu dok su roditelji bili u prizemlju?!

4. Da li je ambasada obaveštene ili nije, da li su uopšte tražili od ambasade pomoć ili od konzulata, da li je konzulat čuo o slučaju od ambasade ili uopšte nisu dobili nikakav poziv za pomoć i da li je konzulat ustvari već od starta pomaže roditeljima ili ne, pojma nemam svašta piše?!

5. Da li su sporni snimci koji možda postoje a možda i ne, sami upali u kompjuter ili ih je neko stavio u taj službeno - privatni kompjuter, isto tako pojma nemam.

6. Da li su gospodin Korać i gospodin Trebješanin uopšte došli do spornih fotografija ili su se informisali iz ovih vrsnih dnevnih novina kod nas, pa odlučili da upute pismo američkom pravoduđu kako bi oni objasnili kulturološke razlike, jer Amerikanci pojma nemaju da postoje različite kulture, isto takođe mi nije jasno.

Kako se stvar odvija, slede naslovi kako su deca kidnapovana od strane Amerike, koja je rešila valjda da se osveti jednoj čestitoj i poštenoj familiji isto valjda zato što su Srbi (poznatno nam je već netrpeljisanje i zavere koje nam kuju, jer smo mi mnogo bitan faktor u svetu, kao i u slučaju Kovačević, gde je zalegla cela vlada i u ime demokratije svi mi koji plaćamo porez). Onda sledi naslov gde su deca stavljena u hraniteljske porodice i zabranjeno im je da pričaju na maternjem jeziku, pa naslov kako ih maltene bez presude već udomljavaju i to razdvojene, pa naslov kakve posledice mogu deca imati zbog razdvajanja od roditelja. (previše je vesti po svim dnevnim novinama, ne mogu sve da linkujem kao dokaz)

E da, ovo je novo i veoma interesantno:

Posledice koje deca mogu imati:

- zaostajanje u razvoju

- grčevito vezivanje i zavisno ponašanje

- izražen gnev

- povlačenje u sebe

- osećaj krivice

- osećaj stalne povređenosti

- anksioznost

- plašljivost

- sklonost ka samoubistvu

Interesantno mi je što smo, bar većina, uzela zdravo za gotovo informacije koje su ustvari jedino jasne, dobijene od roditelja i familije, da nisu krivi i informacije o njihovim strahovima i osećanjima, niko nije posmilio "a šta ako su zlostavljani"?
Šta ako ipak agencija za zaštitu dece u Americi radi pravi posao?!

Kojim mi ustaviri informacijama baratamo da bi donosili sud i tražili pomoć da se deca vrate roditeljima, koje su posledice ako su ih roditelji zaista zlostavljali, to niko ne piše?

Koliko slučajeva od početka godine imamo da su roditelji zlostavljali ili odobravali zlostavljanje sopstvene dece na našem ovom malom prostoru? Mnogo!

Pitam se na koji način država pomaže deci koji su ovde rođeni i ovde žive?! Ili smo samo glasni kada treba da ukažemo Americi ili nekoj drugoj relativno uređenoj zemlji (u odnosu na nas u tranzitu koji ne znamo gde udaramo i da li je važnije donositi zakon o pušenju ili ubistvima, silovanjima...) da nisu u pravu, da su licemeri, da smo mi tu i možemo da vodimo računa o Srbima svuda u svetu (osim valjda onih u Srbiji koji umiru od gladi i hladnoće)!!!

Naišla sam na još jedan blog koji pratim i imam ga ovde utefterenog, gde jedna lucidna žena koja je fakultetski obrazovana, piše knjige i prodaje ih kao best selere, pada na istu foru braneći Nastiće time što u Americi postoji neki idiostski izbor za mis (pritom kaže da kod nas nije pravljenje kabaretskih lolita legalno, a nigde ne piše ni da nije, kaže da su divne gole dečije guzice, i beuzslovno veruje u nevinost roditelja, koliko se iz teksta vidi, samo zato što ih osuđuju ti nakaradni Amerikanci, a oni su pošteni Srbi).

Zapanjena sam bila komentarima koji odobravaju to mišljenje, sve pod parolom da oni brinu o deci i da deca moraju biti vraćena roditeljima i da je za sve kriv američki sistem, nikako oni. Plaši me činjenica koliko se sve uzima zdravo za gotovo i koji je stepen rasuđivanja i donošenje zaključka bez trunke razmišljanja. Nas poremeti patetični tekst, pa nije ni čudo da nam ređaju drame kakve pruža bilo koji rijaliti program, jedan za drugim.

U svakom sistemu postoje rupe, loše odrađene tačke zakona, ali jedino što znam, je da, Amerikanci i previše drame (brinu) oko dece i da su tu uvek uključeni timovi koji utvrđuju šta je najbolje za decu. Ne mogu da se ne zapitam zašto im je 6 meseci zabranjen pristup deci, ako su to samo fotografije sretne male golišave dece i ne postoji ništa više. Mogu da pogreše svakako, ali ostavljam otvoren prostor da možda i ne greše.

Sudovi ne bi imali posla ako bi svako priznao krivicu, to jedino znam.

Apsurdi

Ne prođe ni jedan dan da se ne zapitam kuda ide ovaj svet. Danas sam naišla na jedan veliki apsurd čitajući dnevne vesti. Ne znam da li ovo treba da smatramo velikim dostignućem ili užasnom glupošću.

Rusija i Indija testirale zajedničku supersoničnu krstaricu. A onda počnem da mislim koliko li to košta i koliko ima stanovnika Indije koji nemaju osnovno za život (kuću, hranu, zdravstveno...) dok njihova vlada pravi rakete.