Čitam danima po dnevnoj štampi razne hronike. Naslovi su bombastični, tekstovi uglavnom patetični, rešenja nigde, epiloga nigde.
Ako nešto može da me izbaci iz ravnoteže onda je to slika u mojoj glavi bespomoćnog deteta ili životinje koja je zlostavljana, maltretirana, ubijena... slika slabijih koji trpe nasilje fizički jačih. Da se razumemo, ne odobravam ni verbalno nasilje, ali fizičko je mnogo učestalije i daje mnogo življe slike.
Čitajući te raznorazne hronike, gotovo svakodnevno iskrsne po neki tekst o seksualnom zlostavljanju dece. Pre sam mislila da su to uglavnom devojčice, možda iz razloga što su zlostavljači češće muškarci, ali koliko vidim, zlostavljači su sve češće i žene, pa i ako ne učestvuju dirketno u zlostavljanju - ne samo devojčica, nego i dečaka - ništa ne preduzimaju ni da ga spreče, što povlači zakonsku odgovornost.
Problem kod nas je prenošenje vesti. Nebrojen broj dnevne štampe se međusobno utrkuje ko će prodati više primeraka, tako da na istu temu dobijamo ogroman broj oprečnih informacija, sve to upakovano sa naslovima od kojih se čoveku diže kosa na glavi, ali ga tera da pročita tekst.
Par dana nakon objavljivanja ovog gore linkovanog teksta o zlostavljanju šestogodišnjaka, pojavljuje se jedan novi tekst koji će svakom roditelju pocepati srce na pola. Tekst, tj. tekstovi su posvećeni porodici Nastić, koja je valjda trbuhom za kruhom olepršala preko bare, tamo izrodila decu, a onda im je obećana zemlja istu oduzela.
Iz tekstova možemo saznati svašta, a najverovatnije samo delić istine. Pokušala sam da pročitam što više, ne bi li napravila neku sliku u glavi šta je moglo da se desi, ali sam ostala i dalje u dilemi:
1. Da li su Vuku Nastiću odzeli po pronalaženju nagih fotografija dece kompjuter, službeni laptop ili službeni laptop i lični hard?! na kom su sporne fotografije pronađene. Bitno je iz više razloga! Navodno je zbog zloupotrebe službenog laptopa dobio otkaz (da drama bude veća).
2. Da li je fotografije slikao sin ili ima i onih koje su slikali roditelji, da li su na fotografijama roditelji sa nagom decom ili samo naga deca u kadi ili u dvorištu?!
3. Da li su u pitanju samo fotografije ili je i bilo nekih snimaka, slučajno ili namerno ostavljene kamere koja je slučajno ili namerno usnimila nago dete samo na spratu dok su roditelji bili u prizemlju?!
4. Da li je ambasada obaveštene ili nije, da li su uopšte tražili od ambasade pomoć ili od konzulata, da li je konzulat čuo o slučaju od ambasade ili uopšte nisu dobili nikakav poziv za pomoć i da li je konzulat ustvari već od starta pomaže roditeljima ili ne, pojma nemam svašta piše?!
5. Da li su sporni snimci koji možda postoje a možda i ne, sami upali u kompjuter ili ih je neko stavio u taj službeno - privatni kompjuter, isto tako pojma nemam.
6. Da li su gospodin Korać i gospodin Trebješanin uopšte došli do spornih fotografija ili su se informisali iz ovih vrsnih dnevnih novina kod nas, pa odlučili da upute pismo američkom pravoduđu kako bi oni objasnili kulturološke razlike, jer Amerikanci pojma nemaju da postoje različite kulture, isto takođe mi nije jasno.
Kako se stvar odvija, slede naslovi kako su deca kidnapovana od strane Amerike, koja je rešila valjda da se osveti jednoj čestitoj i poštenoj familiji isto valjda zato što su Srbi (poznatno nam je već netrpeljisanje i zavere koje nam kuju, jer smo mi mnogo bitan faktor u svetu, kao i u slučaju Kovačević, gde je zalegla cela vlada i u ime demokratije svi mi koji plaćamo porez). Onda sledi naslov gde su deca stavljena u hraniteljske porodice i zabranjeno im je da pričaju na maternjem jeziku, pa naslov kako ih maltene bez presude već udomljavaju i to razdvojene, pa naslov kakve posledice mogu deca imati zbog razdvajanja od roditelja. (previše je vesti po svim dnevnim novinama, ne mogu sve da linkujem kao dokaz)
E da, ovo je novo i veoma interesantno:
Posledice koje deca mogu imati:
- zaostajanje u razvoju
- grčevito vezivanje i zavisno ponašanje
- izražen gnev
- povlačenje u sebe
- osećaj krivice
- osećaj stalne povređenosti
- anksioznost
- plašljivost
- sklonost ka samoubistvu
Interesantno mi je što smo, bar većina, uzela zdravo za gotovo informacije koje su ustvari jedino jasne, dobijene od roditelja i familije, da nisu krivi i informacije o njihovim strahovima i osećanjima, niko nije posmilio "a šta ako su zlostavljani"?
Šta ako ipak agencija za zaštitu dece u Americi radi pravi posao?!
Kojim mi ustaviri informacijama baratamo da bi donosili sud i tražili pomoć da se deca vrate roditeljima, koje su posledice ako su ih roditelji zaista zlostavljali, to niko ne piše?
Koliko slučajeva od početka godine imamo da su roditelji zlostavljali ili odobravali zlostavljanje sopstvene dece na našem ovom malom prostoru? Mnogo!
Pitam se na koji način država pomaže deci koji su ovde rođeni i ovde žive?! Ili smo samo glasni kada treba da ukažemo Americi ili nekoj drugoj relativno uređenoj zemlji (u odnosu na nas u tranzitu koji ne znamo gde udaramo i da li je važnije donositi zakon o pušenju ili ubistvima, silovanjima...) da nisu u pravu, da su licemeri, da smo mi tu i možemo da vodimo računa o Srbima svuda u svetu (osim valjda onih u Srbiji koji umiru od gladi i hladnoće)!!!
Naišla sam na još jedan blog koji pratim i imam ga ovde utefterenog, gde jedna lucidna žena koja je fakultetski obrazovana, piše knjige i prodaje ih kao best selere, pada na istu foru braneći Nastiće time što u Americi postoji neki idiostski izbor za mis (pritom kaže da kod nas nije pravljenje kabaretskih lolita legalno, a nigde ne piše ni da nije, kaže da su divne gole dečije guzice, i beuzslovno veruje u nevinost roditelja, koliko se iz teksta vidi, samo zato što ih osuđuju ti nakaradni Amerikanci, a oni su pošteni Srbi).
Zapanjena sam bila komentarima koji odobravaju to mišljenje, sve pod parolom da oni brinu o deci i da deca moraju biti vraćena roditeljima i da je za sve kriv američki sistem, nikako oni. Plaši me činjenica koliko se sve uzima zdravo za gotovo i koji je stepen rasuđivanja i donošenje zaključka bez trunke razmišljanja. Nas poremeti patetični tekst, pa nije ni čudo da nam ređaju drame kakve pruža bilo koji rijaliti program, jedan za drugim.
U svakom sistemu postoje rupe, loše odrađene tačke zakona, ali jedino što znam, je da, Amerikanci i previše drame (brinu) oko dece i da su tu uvek uključeni timovi koji utvrđuju šta je najbolje za decu. Ne mogu da se ne zapitam zašto im je 6 meseci zabranjen pristup deci, ako su to samo fotografije sretne male golišave dece i ne postoji ništa više. Mogu da pogreše svakako, ali ostavljam otvoren prostor da možda i ne greše.
Sudovi ne bi imali posla ako bi svako priznao krivicu, to jedino znam.
2 comments:
Koliko sam razumela upravo to je problem: oni pri postojanju SUMNJE oduzimaju decu, pa tek onda utvrđuju. "Sklanjaju" ih da ne doživljavaju dodatne traume dok traje istraga. E sad, da li treba da im se "u krvi" naplati ako se ispostavi da su pogrešili? Naravno da to ne možeš. Dugo je Amerika bila pojam svih mogućih dostignuća u svim segmentima. Notorna je činjenica da to više nije tako i zato se s pravom sumnja u ispravnost njihovih postupaka i dr. Pa ovo sa izborom za baby miss je odlična paralela: gde još ima tako nešto bolesno osim u Americi?
Svako od nas ima slike svoje gole dece, pa i ja. Kad sam htela da ih pošaljem u London rodbini, oni su mi uspaničeno rekli: nemoj ni slučajno da šalješ one "gole", moglo bi da se desi da nas "prozovu"...S druge strane, pedofili samo izviru sa svih strana, pa treba stalno biti na oprezu. Nisam pametna, šta raditi...
Ovako: pre nego što "sklone" decu, postoji određena procedura. Ne znam tačno, ali znam da su uključeni kompletni socijalni timovi koji kreću prvo od razgovora sa roditeljima, razgovora sa decom, prijateljima, familijom... pa ako utvrde da je moguće da ipak ima mogućnosti da su deca zlostavljana, oni ih stavljaju u hraniteljsku porodicu dok ne utvrde pravo stanje.
Oni se ovim ograđuju i to je njihova jedina mana, zato što ako se dete ostavi kod roditelja koji je moguće da zlostavlja isto, pa se sutra nešto desi, krivi se agencija, pravosuđe i ceo sistem.
Ja recimo mogu da posumnjam na svašta, ali ponešto je samo za naše uši.
Što se tiče izbora za male misice, odvratno je, nemam reči. Mučno mi je da gleda tu unakarađenu decu koji kao lutke cimaju tamo ovamo. Sa druge strane, isto tako mi je mučno da gledam na uglu Dunavske, Pašićeve i ulazu u park namerno osrknavljenu decu kako bi se isprosio koji dinar. Misice nisu predujam da kompletno društvo ili sistem ne valja, ako ćemo tako, šta reći o našoj državi koja ne zna kako da spreči ovo: Izrabljivanje mališana u Guči http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=08&dd=20&nav_id=453054
Kakva je to razlika od malih misica? Koji je naš kredibilitet po tom pitanju? Da li ovaj slučaj treba da bude političkog karaktera, gde se na osnovu nekih činjenica o osećanju jedne familije, proziva kompeltan sistem, dok sa druge strane nemamo rešenja za slične probleme na ovim prostorima?
http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/225396/Dijaspora-pomaze-Nasticima
ovde se insistira na pravoslavlju, na crkvi, na mešanje države... ma insistira se da se ponovi slučaj Kovačević. Može jednom, može svima. Zar treba u slučaju ako postoji krivica, za svakog Srbina u dijaspori cela država da zaleže? Zar nije dosta što zaležu već ovde za raznorazne kriminalce i ne pomažu onima što umiru od zime i nemaju šta da jedu ili nejmaju uopšte roditelje?
Treba pomoći, naravno, ako se zaista utvrdi, osim reči Vuka Nastića, da ne postoji krivica, ali mi je muka od konstatnih pogrešnih koraka države i guranje ruke u vrelo kestenje.
Post a Comment