Kaže meni jedna drugarica kako je sredila radnu knjižicu, ma ništa posebno, očas posla, samo ti trebaju izvodi iz MKR i radna knjižica, sve to za dete i tebe. Obe smo nezaposlene.
E sad, radnu knjižicu imam jer onomad sam bila na SIZ-u, dok me nisu svrstali u nepoželjne jer nisam revnosna što se tiče poštovanja njihovih zahteva tj. dolaska u dati dan kad je tamo naznačeno. Otidnem ja tako dva meseca kasnije, sva crna i preplanula (sa bazena, ali oni to ne znaju) pravdajući se da nisam mogla u junu jer sam već tri meseca na letovanju, pa eto mene u avgustu. Kad ne lezi vraže, kaže ova meni da nju to ne interesuje, da sam se trebala javiti u junu. Ja onako više naglas razmišljajući promrmljam "pa nisam valjda trebala da dodjem sa mora samo zbog toga", ali ona čula moje glasno razmišljanje, saseće me pogledom i kaže "naravno da jeste"!
Pitam ja nju zašto, kad su tako revnosni meni za 20 godina "čučanja" na birou nisu našli posao. Ogrooomna greška jer je i to čula pa valjda rešila da me kazni, zakaže mi za oktobar (tamo neki, to nisam zapamtila) da dodjem i odslušam predavanje i to mi reče da ima u dva termina u 9 ujutro i u 2 posle podne. Ja piljim ne verujem, kad imaju dva termina dnevno, što mi nije zakazala za danas ili sutra, nego za 3 meseca!!!
Naravno da nisam otišla, jer ne mogu da zapamtim što sam ustala i gde sam baš sad krenula, a ne nešto za tri meseca i tako oni mene skinuše sa siza, ali mi knjižicu nisu uzeli jer me nisu uhvatili.
Nego sada ide onaj uzbudljiviji deo, a to je od dana kad sam čula da mi samo treba ta dva papira i dobra volja za stajanjem u redu u Socijalnom. Knjižicu imam, papire tj. izvode imam, znači samo da krenem i zaputim se ja. Dodjem tamo, čekam u redu, ustvari muljam se po hodniku susedne zgrade gde su se oni instalirali, nabacali stolove, a ogradili se kompjuterima i kućištima od nas, redočekača. Jedva dobaulja kroz onu gužvu do pravnika da ga priupitam gde da idem i jesu li dosta ta moja dva papira.
Kaže on da jesu, samo mi fali još jedan, a za njega je dosta da izadjem na ulicu i kupim obrasce koje prodaje neki (što kupi u knjižari, pa rešio da zaradi koji dinar više i stao pred zgradu, pravi čovek biznis), onda to treba da popunim i mojim mukama je kraj.
Pozajmim olovku, popunim i stanem u red. Posle ko zna koliko prebacivanja sa noge na nogu, dokopam se ja stola, predam papire, a ova pogleda i kaže da nemam ni pola. Kako bre pola, pa piše samo ovo treba a i rekao pravnik!!?!?!
Kaže ona trebaju podatci o svim ukućanima. I ajd Jovo nanovo. Da ne komplikujem ja samo prijavim mamu i njenu penziju, naravno sve to na posebnom papiru koji sam ponovo kupila, išla kući da proverim sve, da za svaki slučaj pokupim i dokaz o njenoj penziji...
Vratim se nazad, opet onaj red, možda isti a možda i novi, nemam pojma jer mi se muti od vrućine a i noge mi otpadaju. Predam ja onoj, kaže ona da mi ne valja prvi obrazac, nego sada moram da ispunim neki novi. Ja opet napolje, opet kupuj novi, opet pozajmljuj olovku, opet u red... kad naravno znala sam da tu nije kraj, proceni ona da mama ima preveliku penziju!!! (sa kojom valjda troje prijavljenih ljudi može da se hrani, plaća režije, oblači se, plaća zdravstveno...čik da vidim tog koji je odredjivao visinu prihoda za odobrenje zdravstvenog, kako bi izveo tu mesečnu gimnastiku) i da ja ustvari ne mogu na njihov budžet, nego na "obavezno osiguranje"!!!
E sad, oni zovu "obavezno" ono što sam plaćaš, a nigde ne pišu sankcije koje se dešavaju onima koji reše da ne plaćaju, nego da ostanu bez socijalnog... suludo, al' valjda smišlj'o neki koji nije znao kako da to nazove. I ja opet napolje, sada nove obrasce, opet olovka, opet popunjavanje, opet red...
Medjutim, sve je sada opet okej, samo da još odem da uplatim prvi mesec i donesem im uplatnicu.
Izadjem napolje, gledam da li da sednem u auto, pa da se vozim tih 500 metara i da tražim parking ili da odem peške na +38. Odlučim se hrabro na ovo drugu. Nadjem banku (i zamislite, nema reda, valjda zato što ima više banaka nego štediša), uplatim i vratim se nazad, sva sretna jer napokon sam valjda sve uradila, stanem u red...
E, sve je super, samo da fotokopiram uplatnicu jer jedna ide njima - jedna meni. Ja odem u fotokopirnicu na jedno 250 metara, vratim se i eto gle čuda, ja opet u redu. Odlično odradjeno, samo još nisam fotokopirala ličnu kartu! E tu se smorim i odem kući.
Vratim se sutra sa fotokopijom lične karte, ma red, ne vidi mu se kraj, al' šta me briga, ja imam sve i danas ću to rešiti. Kompletno mokra i ulepljena stignem na red, ma sve je odlično, ali nisam overila fotokopiju u gradskoj kući ...
E ne mogu više, ima li ovom kraja, što odmah nisu rekli šta mi treba, nego kao dva - tri papira, al gde da sada odustanem kad sam tako blizu kraja. Odem u gradsku kuću, opet u red, dodjem, gurnem joj fotokopiju i LK i kažem "overavaj", ona kaže hoću, a gde je fotokopija fotokopije!!!
Ovo prevazilazi sve moguće granice normale, medjutim, šta da radim ja živim u birokratskom društvu i što se pre pomirim sa tom činjenicom biće mi lakše. Fotokopiram ja fotokopiju, opet red, dodjem na red, kaže ona "a uplata?" Tu već počnem da gubim nerve i da podižem glas "ženo, kakva uplata, što mi niste rekli odmah da sve odjednom obavim", a ona mrtva hladna me pogleda i kaže "pa ženo, uplata, nema ništa džabe" napravi psihološku pauzu i doda "a za šta vam ono treba?", ja već totalno slomljeno, sada veoma tiho "za zdravstveno", na šta ona dodaje "e pa kad je za zdravstveno, onda je besplatno" i tako ja dobih overenu fotokopiju fotokopije, a koji će im fotokopija kad je na uvid imala ličnu kartu...
Vratim se u socijalno i napokon me ubace u kompjuter i sva sretna odem kući da čekam 20 dana rešenje.
Nastaviće se...
No comments:
Post a Comment