Ovih dana mi svašta nešto u glavi, tema koliko voliš, a ja ni jednu da izdvojim i "opalim" na papir. Ustvari shvatih da bi nešto napisala pre toga nešto mora jako da me iznervira, a upravo se to ne dešava. Što i dalje ne znači da život teče kao po loju, nego da sam upala u klasičan stereotip koji će me verovatno držati do skakanja temperature iznad 25c, što ne znači da se već sutra ili možda i sada ne desi nešto da me dovede do ludila.
Danas sam se bavila uglavnom jednom stvari, a to je kako da napravim hippie kaput od neke malo deblje trikotaže koja podseća na ćebe, a nigde ne nadjoh ni jednu valjanu sliku da mi da ideju.
Izmedju ostalog svaki dan dok vraćam ćerku iz zabavišta je pitam klasično "šta ste danas radili?" i svaki dan dobijam gotovo identičan odgovor "crtali smo, gledali crtaće i igrali se u ćošku".
Još nisam uspela da odgonetnem šta je to ćošak i mislim, zašto se igraju u ćošku, ali sam uspela da dodjem do zaključka da ja nju ustvari šaljem ne da bi nešto naučila (predškolac je), nego da bi je neko čuvao ta 4 sata, a taj neko nisam ja!
Stvarno mi nije jasno kada će početi da ih uče slova, brojeve, pesmica, išta... i nije mi jasno da ona od kuće na insistiranje odnese DVD dugometražnog crtanog filma i oni ga odgledaju u celosti?!?!
Pa ček, šta će kod kuće da radi, ako tamo gleda crtani. Jel to znači da ja nju šaljem u školicu da gleda crtani, a ja ću i dalje (ja, totalno bez autoriteta da je nešto naučim, jer meni može da kaže uvek "ne" i "neću") da je učim da piše slova, a oni će joj dati jednu jabuku za užinu, tri kocke i crtani film za 4 sata bitisanja u zabavištu?
Pa dobro, nije meni teško, ali naše učenje baš i nije učenje jer se uglavnom pretvori u svadju svaki put kad joj kažem da to što radi može i bolje.
Stvarno sam u dubiozi gde ja to grešim. Čitala sam, slušala razne pedagoge kako deci treba podići samopouzdanje... pa sam rešila da poslušam jer ne želim da sutra moje dete sedi tamo u nekom ćošku sklupčano i prepuno kompleksa. Ali to je otišlo u neku sasvim drugu krajnost.
Ne mogu da kažem, za dete od 5 godina crta dobro (bar koliko ja mogu da procenim, jer moje crtanje je na nivou deteta iz drugog osnovne) i svaki put joj pohvalim crtež, dosta lepo peva (takodje iz mog ugla, jer ja kad zapevam šalju policiju da me uhapse, specijalno kad izbacim onaj dvoglas, ma pravi slavuj :S), lepo izgleda (zaista lepo izgleda, nije što je moje), osim kad lupi nešto, veoma lepo zna da rezonuje i ima često pametne zaključke (što jes' jes')... i ima tu svačeg pomalo, uglavnom pozitivnog, negativno ostaje kad opisujem njenu narav, ali me dovodi u specijalnu dubiozu.
U momentu kad želim nešto da joj objasnim, nečem da je naučim, da joj skrenem pažnju na nešto ona to odbije da prihvati i kaže mi "ja to znam, ti si mi rekla da sam pametna, najpametnija na svetu, onda znači da znam bolje i od tebe" i tu me pokosi totalno. Pa se onda pitam, kako podići detetu samopozdanje a da nije na sopstvenu i njegovu štetu?
No, da se vratim temi. Šaljem ja tako dete svakog dana u zabavište, budim je zorom ranom, što će tek biti strašno kad kazaljka na termometru padne ispod nule, a oni tamo ništa ne rade. Ajd dobro, prebacila sam je iz privatnog zabavišta u državno, zato što u privatno više nije htela da primiriše, pa pošto je odbijala, rešila sam nek odbija onda (nešto što mora) za 18 puta manje novaca, bar ću uspeti da ušparam za nešto drugo, kad avaj, ništa! Zar sam i tu pogrešila? Jesam trebala da je ostavim u onom zabavištu, gde bar na oglasnoj tabli izgleda da nešto uče, da li ja da sedim i učim sa njom, da li da se opustim i ponadam da će možda nešto i učiti....
Kad sam je upisala u zabavište, rekoše mi da je ta vaspitačica najbolja, kakve li su ostale, samo se pitam...
I tako, uskoro će svanuti, nju ću odvesti na 4 sata gledanja crtanog filma, a ja sedeti i piljiti u moj budući hippie kaput i maštati o čizmama Stele Makartni kako bi išle uz njega fenomenalno...
No comments:
Post a Comment