Samo kada je prošlo...

Ako kažem "mrzim" ili "nervira me" reč i ako to moja mama pročita, teško meni. Ali to bi bile jedini pogodni izrazi da ocrtaju moja osećanja kada su raznorazne proslave u pitanju, pogotovo ako ja moram da organizujem te proslave.

Juče je prošao i taj drugi po redu organizovani, isti rodjendan. Ne bi to tako bilo, nego da se dete raduje. Nadam se da je bar sretna jer ja jedva preživeh.

Ovo je bio šesti rodjendan, a svake godine oko ovog datuma ja padam u lagani bluz, kako sve da organizujem i svi budu zadovoljni. Medjutim, to je nemoguće.

Prvi rodjendan pošto sam išla logikom da se ona ničeg neće sećati i da to ustvari sve radimo zbog rodbine, smo pozvali nekolicinu u kuću, gde se ona nije radovala (iz prostog razloga što pojma nije imala šta su pokloni, rodjendani...), ali su se zato dobro odmerile "snage" šta je na njoj iz koje familije, sa sve oštrim pogledima preko stola, njegovi vs. moji. Sve u svemu, zna se ko je otac, ali majka je nepoznata... pobedili su. (U poverenju, dete isto ja)

Drugi rodjendan je već malo bolje bio organizovan, gde sam uspela da se izborim i pozovem moju drugaricu sa detetom, doduše, slavili smo kod babe i dete na selu. Tako da se rodjendan slavio od ručka do ponoći, sa sve gostima koji su dolazili u nastavcima, pa se svakom po naosob služio ručak, pa većera. A naravno, neki su jeli tortu dok su drugi mlatili supenim kašikama. Prežive smo...

Treći rodjendan, ja logikom da zna za poklone, rodjendan... sam prvo pozvala jedan dan rodbinu, a sutradan njeno društvo sa mamama (normalno). Prvi dan je protekao tako što se spremala hrana, kuća... da bi oni ponovo stizali u nastavcima i odlazili u nastavcima, a na kraju sam morala bratu da objasnim da je ovo dečiji rodjendan i da je vreme da poležemo u pola jedan noću. A sutradan su došle majke sa decom i bilo je neizmerno zabavno.
Deca su divljala po svim sobama, bacala hranu na pod i gazila, rušila naše tanjire sa tortom i dobro sve umeljali u tepih, skakali po krevetima, a neki bome i padali... bilo čak i ozleda (krivac ja). Kako nisam gledala?! Nisam, zato što nisam znala da izaberem pravi momenta kada treba da gledam decu, poslužujem kafu, poslužujem jelo ili plačem nad sudbinom, dok su majke razmenjivale iskustva sa decom. Obožavam proslave gde se ja pretvaram u kuvaricu, kelnericu, vaspitačicu... ma koliko god bila domaćin.

Četvrti sam prvo proslavila sa rodbinom (naravno) a zatim rekla "dosta" i organizovala rodjendan detetu "za decu" u zabavištu. Mnogo bolja varijanta, osim što su u ta dva sata roditelji stalno dovodili decu, a ja sam poslednjeg primila, a za pet minuta prvog ispratila. Vratar...

Peti je bio u istoj igraonici kao i šesti, samo malčice bolje organizovan. Zato što su oni roditelji koji su ostali, sedeli u posebnoj prostoriji, odvojenoj od igraonice i kafića, tako da sam ih sve imala na oku. Naravno, nije prošao bez trzavica. Jednu mamu sam pozvala, tj. dete i objasnila kada i gde je rodjendan (ne napominjući da ih zovem, ali 'bem li ga, ne bi je zvala valjda da joj kažem gde je rodjendan a da dete ne zovem) i u medjivremenu mi je zazvonio drugi telefon, rekla sam da ću je kasnije nazvati, medjutim, štiklirala sam je pod "obavešteni"... Nisu došli i naljutili se?!?!

Ove godine sam uspela da pozovem sve, bar ja mislim, ako je na zvanici 43-troje dece. Neke tendenciozno nisam zvala, zato što su im deca poodrasla i nisu više za takve zabave, ali za njih sigurno neću po treći put organizovati rodjendan!
Prvi deo rodjendana je bio dan ranije za rodbinu, tj. babe i tetke, gde se od tri tetke naravno nije pojavila jedna i to baš ona koja je insistirala da ja dodjem na rodjendan njene ćerke i zanemarim ostale obaveze, je imala neodložna posla, baš ona koja dolazi sa mužem i detetom (ove druge dve dolaze same) i baš ona zbog koje se pravilo hrane na tonu (pošto su brojniji) koja mene, zato što sam zakasnila pola sata na rodjendan nije poslužila jelom, nego je pred mojim nosom pokupila postavljeni sto i ponudila me koka kolom - za utehu (ko mi je kriv kada sam zakasnila ili kada sam bila pozvana sat vremena kasnije nego ostali gosti). Baš me briga, imaće oni još rodjendana... haha

Na dečiji rodjendan je došlo malo više nego polovina pozvanih, tako sam i računala. Ali nisam računala da će gotovo svi roditelji ostati. Računala sam roditelje tj. prijatelje, da ćemo iskoristiti priliku da popijemo kafu.
Napravila sam grešku i rezervisala sto u kafiću, što je najgore, na uzdignutom delu. Ne bi to bila tolika greška da ja nisam obula čizme na 10 cm štiku u kojima ne znam da hodam, pa nisam bila u stanju da se survavam niz stepenice i opozdravim sve roditelje (loša domaćica). Kako god obrnem i okrenem, uvek neko nezadovoljan, a u principu mi je bitno da su deca bila zadovoljna i da su se lepo provela.

Rodjendanski pokloni su otvoreni tako što su svi do jednog dok sam se okrenula istreseni iz kese, pa na kraju više nismo znali šta je od koga. Morala sam da pozivam jutros, jer ću doći u situaciju da me princeza jednog dana pita "ko mi je ovo doneo" a ja neću znati da joj kažem. Od jedne mame, one što se prošle godine uvredila, sam dobila kompliment, da sam bila skroz smešna sa spuštenom kosom i visokim štiklama. A valjda je to osveta jer njoj nisam stigla da se posvetim i što jedno od njene dece nije dobilo ukras sa torte, a toliko je želelo (6 ukrasa na 28-oro dece, 15 devojčica, a deli se najboljim drugaricama, gde moje dete nije mislilo da joj je devojčica koju je videla dva puta, koja ima 4 godine manje najbolja drugarica).

Ostalo je još samo da nadjem mesto gde ću sve te stvari da stavim, ali samo kad je prošlo...

Kako to radimo mi, a kako Ameri - nekretnine

Pre neki dan sam dobila e-mail sa ovim tekstom o prevari sa nekretninama kod nas... ovde pročitati.

Znam da je tačno to što u tekstu piše, pa krenem malo da prevrćem po netu i po agencijama za nekretnine. Naravno, nisam se iznenadila, sve je otprilike kako sam i očekivala:

- Loši nepregledni sajtovi
- Šture informacije
- Nigde adresa nekretnine
- Par slika
- Stanovi i kuće ako su završeni, onda su u veoma lošem stanju
- Ponude gomilu neuknjiženih stanova (za koje ako kupite posle vadite oči da dobijete papir na kom će pisati da ste vi jedini vlasnik stana)

Pregledam ja nekoliko, gotovo istih sajtova, različitih agencija (tačno ono iz teksta što kaže da agencije drže investitori, pa čak i po nekoliko agencija isti investitor).

Za ono malo stanova što sam mogla da pretpostavim gde se nalaze, razmislim malo na okoliš zgrada, pogled koji bi stanovi mogli da imaju, parking... pa predjem malo da pogledam kako to rade preko bare i šokiram se.
Šokiram se perfektnim izborom stanova, savršeno uradjenim sajtovima u kojima dobijete adresu zgrade, površinu stana, na mapi obeležena zgrada o kojoj je reč, 3d pregled stana, arhitektonski nacrt stana i rasporeda u njemu, veličinu svake prostorije. Ma iznanadim se samom cenom, gde se nekretnine u Čikagu kreću otprilike kao u Novom Sadu, naravno, ima i onih malo skupljih, ali ti stanovi, tj. zgrade imaju portira, lift, teretanu, predvorije kao hotelsko, bazene, garaže (obavezno skoro po dva parking mesta za jedan stan), čak i samoposluge koje rade 24 sata dnevno, a neke i restorane. Ceo jedan mali grad u zgradi, a da kažem da sam gledala najinteresantnije zone grada, naravno i najskuplje, bar što se tiče stanova. Kuće su van centra.

I još je interesantno da ako kupite stan, ako je korišten, onda je i renoviran, a kao bitno, nisam naišla na stan sa laminatom, sve je bio parket ili bambusov pod, izolacija odlična (nema ulične buke). Ko je bio, zna koliko je grad čist. Glavna ulica Čikaga je popločana mermerom koji se sija, svako drvo ima malu bašticu okolo i ogradicu, niko ne baca papire i opuške, da ne govorim kese i ostalo djubre, nema prašine (cipele čistite na 7 dana) a prozori nisu umrljani, a ako jesu plaćaju perače koji održavaju zgradu i peru prozore i staklene zgrade i na 85-tom spratu... ma sve tačno kao sat.

E sada, evo kako to radimo mi i naše agencije:

1. odete na sajt, većina ima ovakav način pretrage (svi oni ili imaju isti software ili istog gazdu)




2. onda unesete na padajući meni šta tražite
3. izadju vam stanovi, odaberete deo grada, sobnost (ono što je kod nas 3 sobe u Americi je 2, njima se dnevna soba ne računa u sobu nego u životni prostor)
4. možete da odredite kvadraturu (a prostor samo zavisi od rasporeda prostorija, nekada 70m2 izgleda veće nego 100m2)
5. odredite još, ima li ili nema lift, kakvo grejanje želite, da li je završena zgrada, cenu i (šok) da li je uknjižena ili ne?!?!?



6. Voila... dobijete izbor stanova (nikad previše a kao dovoljno)

A onda dobijete izbor, gde možete na tek poneki stan da kliknete (na kvadraturu stana) i dobijete ili slike ili neki nacrt stana. Ove slike su nasumično – slučajni odabir, a i agencija, koja je jedna od malobrojnih sa ovako "dobro" uradjenim sajtom, na većini nema ni toliko podataka.



To bi bile otprilike sve informacije koje možete da izvučete o nekom stanu.


A evo kako to Ameri rade:

Odete na sajt i lepo kliknete na „Neighborhoods“ koji vam da uvid u grad i položaje delova grada, onda obeležite prvo deo grada, a zatim u meniju potkačite koje zone vam odgovaraju. Kad obeležite zone, gde na sajtu imate sve o svakoj zoni da pročitate, onda obeležite cenu do koje vam odgovara i broj soba i kupatila. Tada vam izlista stanove, kuće ili šta ste već odabrali.



Odabrala sam jedan u moru dobrih stanova koji su u ponudi, u atraktivnoj zoni grada, gde samo na pet minuta hoda ste u glavnoj ulici ispred najpoznatije zgrade Water Tower, iz stana gledate u prelepo osvetljene zgrade noću i jezero danju, preko puta ulice vam je plaža. Veličina stana je 117m2, a cena 272 hiljade eura (2300 eura kvadrat). U zgradi postoji samoposluga koja radi 24 sata, bazen, teretana, apoteka, restoran, 24 sata dnevno vratar, parking...




Evo kako izgleda i sajt (za koji morate da se registrujete kako bi mogli da pregledate sve te detalje), stan i ulaz u zgradu (deo ulice)











Pa ko voli neka izvoli, Sonje Marinkovića ili Nikolajevska, pogled u drvored ili susednu oronulu zgradu, ulaz u raspadu, dvorišnu fasadu da ne spominjem, cena kvadrata cirka 1800-2300 eura, laminatni podovi, sveže okrečeno, ispred ulaza zamka za medvede napravljena od "slomljenog" asfalta, parking nigde na vidiku (možete uvek ostaviti auto na Limanu 4), samoposluga na 100 metara gde su cene veće za 20% nego u megamarketima, škola u blizini... ma mogućnosti koliko ti srce ište. Ceni se lokacija (da mi je znati čega). Ili ovo?

Zaboli me glava kada pogledam na ovakve stvari i strašno mi je žao ove opljačkane zemlje i naroda koji žive u djubretu i zagadjenju. E da, u Americi ne možete voziti auto bez katalizatora, što znači da su izduvni gasovi smanjeni na minimum, pa tako u okruženju od nekoliko miliona automobila dišete sasvim pristojno (već rekoh da gotovo i nema prašine), nije kao u planini, ali mnogo mnogo bolje nego kod nas, gde kad prodje autobus samo što se ne onesvestite... a za sve to plaćate gotovo istu cenu sa malo povećom razlikom u zaradama.


Srbijo, zemljo mogućnosti

Nekretnine

Pre neki dan sam dobila e-mail sa ovim tekstom o prevari sa nekretninama kod nas... ovde pročitati.

Znam da je tačno to što u tekstu piše, pa krenem malo da prevrćem po netu i po agencijama za nekretnine. Naravno, nisam se iznenadila, sve je otprilike kako sam i očekivala:

- Loši nepregledni sajtovi
- Šture informacije
- Nigde adresa nekretnine
- Par slika
- Stanovi i kuće ako su završeni, onda su u veoma lošem stanju
- Ponude gomilu neuknjiženih stanova (za koje ako kupite posle vadite oči da dobijete papir na kom će pisati da ste vi jedini vlasnik stana)

Pregledam ja nekoliko, gotovo istih sajtova, različitih agencija (tačno ono iz teksta što kaže da agencije drže investitori, pa čak i po nekoliko agencija isti investitor).

Za ono malo stanova što sam mogla da pretpostavim gde se nalaze, razmislim malo na okoliš zgrada, pogled koji bi stanovi mogli da imaju, parking... pa predjem malo da pogledam kako to rade preko bare i šokiram se.
Šokiram se perfektnim izborom stanova, savršeno uradjenim sajtovima u kojima dobijete adresu zgrade, površinu stana, na mapi obeležena zgrada o kojoj je reč, 3d pregled stana, arhitektonski nacrt stana i rasporeda u njemu, veličinu svake prostorije. Ma iznanadim se samom cenom, gde se nekretnine u Čikagu kreću otprilike kao u Novom Sadu, naravno, ima i onih malo skupljih, ali ti stanovi, tj. zgrade imaju portira, lift, teretanu, predvorije kao hotelsko, bazene, garaže (obavezno skoro po dva parking mesta za jedan stan), čak i samoposluge koje rade 24 sata dnevno, a neke i restorane. Ceo jedan mali grad u zgradi, a da kažem da sam gledala najinteresantnije zone grada, naravno i najskuplje, bar što se tiče stanova. Kuće su van centra.

I još je interesantno da ako kupite stan, ako je korišten, onda je i renoviran, a kao bitno, nisam naišla na stan sa laminatom, sve je bio parket ili bambusov pod, izolacija odlična (nema ulične buke). Ko je bio, zna koliko je grad čist. Glavna ulica Čikaga je popločana mermerom koji se sija, svako drvo ima malu bašticu okolo i ogradicu, niko ne baca papire i opuške, da ne govorim kese i ostalo djubre, nema prašine (cipele čistite na 7 dana) a prozori nisu umrljani, a ako jesu plaćaju perače koji održavaju zgradu i peru prozore i staklene zgrade i na 85-tom spratu... ma sve tačno kao sat.

E sada, evo kako to radimo mi i naše agencije:

1. odete na sajt, većina ima ovakav način pretrage (sva ta većina ima isti software)




2. onda unesete na padajući meni šta tražite
3. izadju vam stanovi, odaberete deo grada, sobnost (ono što je kod nas 3 sobe u Americi je 2, njima se dnevna soba ne računa u sobu nego u životni prostor)
4. možete da odredite kvadraturu (a prostor samo zavisi od rasporeda prostorija, nekada 70m2 izgleda veće nego 100m2)
5. odredite još, ima li ili nema lift, kakvo grejanje želite, da li je završena zgrada, cenu i (šok) da li je uknjižena ili ne?!?!?



6. Voila... dobijete izbor stanova (nikad previše a kao dovoljno)

A onda dobijete izbor, gde možete na tek poneki stan da kliknete (na kvadraturu stana) i dobijete ili slike ili neki nacrt stana. Ove slike su nasumično – slučajni odabir, a i agencija, koja je jedna od malobrojnih sa ovako "dobro" uradjenim sajtom, na većini nema ni toliko podataka.



To bi bile otprilike sve informacije koje možete da izvučete o nekom stanu.

Slučaj "državna tajna"

Taman sam zaboravila teškom mukom na slučaj "Kovačević" kad eto ti ga, pune novine opet. Sada pride možemo i na vestima da gledamo nasmejano lice Kovačevića, koji je veoma zadovoljan statusom u svojoj zemlji gde se oseća veoma sigurno i kojeg, kao retku vrstu pande pokazuju po skupštini, sprovodeći ga kao Mika Džegera.



Kovačević ne samo da je zadovoljan sadašnjim statusom, nego se oseća veoma sigurno, a tu je i bitna podrška najjačih stranaka zemlje!!!!

Jbt. (moram da opsujem), pa ja se ne osećam sigurno ovde, a nikog pritom nisam dovela na rub života. Nego, stalno sam optuživala zapadnu Evropu, Ameriku, a i ostali deo ove planete što nam izmišljaju sve veće zahteve za vizu, a tek sada (glupa ja) mi je jasno i zašto.

Logikom stvari, ispadne da je poželjno dobiti tudju školarinu, takvu, koja će vam biti priznata u celom svetu, biti dovoljno bahat pa se pobiti u kafani i skoro nekog ubiti, ako ne ubiti, onda ga kao minimum baciti u komu, pobeći uz pomoć ambasade sa duplikatom pasoša od zakona zemlje koja te školuje, vratiti se na "velika vrata" u svoju zemlju koja će da te štiti bolje nego što se štite beli medvedi, pa će da spere sramotu da plati za tebe milion dolara odštete (koliko života treba da se ovi novci pošteno zarade u ovoj zemlji?).
Što je najbolje, postaneš deo i "istorije". A za sve ovo ti je potrebna samo mala "vezica", ništa više.
A ja i slični, kad uspemo da se dokopamo vize, odlepršamo npr. u Italiju, po tri puta nižim cenama, nego što nam još jedan produkt države - Mišković "valja", kupimo "krpe", pa nam onda pro povratku na "uska vrata" pokažu rukom, gde nas izdovje i rovare po koferu kako bi procenili koliku carinu moramo da platimo. Baš pravedno, nema šta!

Mene blam da se srozavam i idem da prosim za vizu neke zemlje da bi otišla turistički ili u šoping turu, blam me da me vraćaju 5 puta za po još koji papir, blam me da zakazujem, pa stojim iza zgrade ambasade (da ne kvarim izgled zgrade gde je ulaz),a magarac je dobio stipendiju, dobio bi i diplomu da gotovo nije ubio, a sada dobija kompletnu potporu države koju MI plaćamo!!!


Zašto tih milion dolara nisu u uložili u neku bolnicu, sirotiše...?! Zašto!?

Izgleda je ovo način "naplaćivanja" dugova Americi, kad Kovačevića slavimo kao heroja, za sve ono što je nama ta, plastična zemlja, bez istorije uradila (pljuc na iste)! Tako nam i treba, još jedino da shvatimo da smo sve sami sebi uradili i sve će biti dobro, a da nije bila Amerika, bila bi neka druga država, kao što je bilo pre Rimsko Carstvo, Vizantija... zar nam nije svejedno koje ime nosi velesila, Rusija, Amerika, Kina... kad to nismo mi i nikada nećemo biti?!

Dokle će ova zemlja slaviti i štiti ološ i ubice i kada je tome kraj? Kada će stvari početi da dolaze na svoje mesto i kada će se pomagati onima kojima je pomoć zaista potrebna?

Posle propraćenog slučaja Kovačević, propratila sam i komentare čitalaca, koji su oduševljeni što je siledžija "pokazao zube" jevrejskom Ameru, koji već toliko decenija se obrušava na našu sirotu malu zemlju, koju je rasparčao... blabla, da skratim, sveopšte oduševljenje prebijanjem na smrt, napokon jedan normalan komentar koji sam mogla da nadjem na net vestima je bio ovaj od Petra Lukovića. Zar je moguće da nas je toliko malo koji se pitamo šta ovde ne štima i kako i kada će se to zaustaviti?

I, dok ovo pišem, izašle nove vesti, mi, tako bogata država, sada sve snage i sile smo uperili da nadjemo ko je krtica i ko je odao tu veliku državnu tajnu koja od svakog gradjanina ove zemlje pravi magarcem! Po starom dobrom, odgovaraće ne onaj koji pravi "svinjariju", nego onaj koji priča da neko pravi svinjariju...

Još malo pa nestalo :)

Nudim:

- Dubai za Maldive
- zgrade za palme
- veštak (plastiku) za prirodu
- bolesnu štitnu za zdravu
- rame za operaciju za zdravo
- magnetnu rezonancu za dosadan dan
- prvoklasni implantat sa problemom za zdrav zub
- kriv dečiji zub za ravan dečiji zub
- Neispunjen san za ispunjen
- Ne renoviran salonski stan za renoviran

kao poklon dajem migrenu

Ne propustite ovako jedinstvenu priliku

Čime se danas bave deca...

Ovih dana sve naslovne strane novina su obložene slikama malog deteta koji u ruci drži bebu. To malo dete je 13-estogodišnji Britanac (koji izgleda kao da mu je 8) Alfi Patern koji je svoju plodnost veoma rano dokazao napravivši dete 15-estogodišnjoj Šantal Stendman. Oni su danas ponosni roditelji male devojčice, provlače se po svim mogućim novinama pričajući o svojoj intimi kao da se radi o ručku.

Ne znam šta me više šokira, to što nigde nema normalnih izjava njihovih roditelja (koji će fakat morati da brinu o bebi, bar finansiski, jer su na času roditeljstva već dobili keca), to što su ta deca sretna zato što imaju bebu (nemaju pojma o čemu se radi, ali pažnja novinara im očito prija) ili što mali Alfi nije najmladji tata, nego njegov zemljak, koji je Alfija pretekao pa u 12-estoj godini postao otac.

Možda me šokira i saznanje čime se danas dvanaestogodišnjaci bave - seksom. Oni otvoreno pričaju o polnim organima, porno filmovima, pozama... dok je u "naše" vreme to bilo sramota, danas je to očito poželjno. Zašto se ne igraju u pesku, zašto ne razmenjuju sličice, zašto ne idu u bioskop da gledaju crtaće i dečije filmove, zašto ne igraju društvene igrice... Milijardu zašto za ono što bi trebali da rade u njihovom uzrastu.

Naravno, kada su drugi videli koliko, gotovo pozitivne kritike i stranica po raznim novinama zauzima ovaj par, isplivalo je još mnogo toga. Odjednom, još 8 maloletnika koji bi mogli da budu očevi bebi.

E sada, ajde što isplivava na videlo šta i kako to deca rade, nego šta je sa njihovim roditeljima? Alfijevi su se snašli, našli su dobar način da naplate to što su postali baba i deda. Alfijev otac je dao jednu "simpatičnu" izjavu:

"Voleo bih da ta beba nikad nije rođena, ali jeste. Alfi je suviše mlad, ali ja moram to najbolje da iskoristim. Zaradiću na tome što je više moguće"

Pitam se šta je radio dok je Šantal rastao stomak, a i pre toga? Zašto roditelji onda nisu ništa preduzeli, ako već ne ranije, kako su dopustili da deca donose takve odluke koje su za ceo život... o čemu se tu radi?

On (Denis) je otac devetoro dece, medju kojima je i Alfi, a razveo se od supruge jer ju je varao sa 19-naestogodišnjom devojčicom. A da iver ne pada daleko od klade, Alfi, kojeg je majka pokušala da zaštiti, ne želeći da daje izjave, joj je rekao da će uraditi TO za 100 hiljada funti.

Sirota beba, kakav li je život čeka?!

A tu je i vest iz Doboja gde 12-estogodišnja devojčica očekuje "prinovu", koja uz blagoslov majke živi sa duplo starijim momkom.

Ustvari, jesu mi ogavne ovakve stvari, grozim se i same pomisli na tako nešto, ali sve je to ništa u usporedbi sa sve češćim vestima, da roditelji prave decu svojoj deci. E to mi je tek... pa u najmanju ruku za električnu stolicu!

Auto prikolica za avanturiste

Ili, sve svoje sa sobom nosim, odlično osmišljeno u auto-prikolici firme Colim Concept.



Kokpit ovog ekološkog automobila može da se razdvoji od dela koji služi kao svojevrsna prikolica u kojoj mogu da se obavljaju aktivnosti poput spavanja i kuvanja.



Izuzetan dizajn ovog vozila premošćuje razlike između kamp-prikolice, običnog automobila i karavana, a može da primi jednu četvoročlanu porodicu ili grupu ljudi. Takođe, colim troši i znatno mnaje goriva od tradicionalnih auto-prikolica.



Unutrašnjost Colima može se preurediti tako da funkcioniše kao kuhinja, kupatilo, spavaća i/ili dnevna soba.



Ovo vozilo može da razvije maksimalnu brzinu od 145 kilometara na čas, a dizajner Kristijan Susana veruje da će Colim svojim izgledom i funkcionalnošću najviše privući žensku populaciju vozača.

Žene vozači...

Upute za rukovanje automata za podizanje gotovine kreditnim karticama,naročito onih koji će biti postavljeni uz ceste.

Evo nekoliko savjeta za njihovo korištenje:

Procedura za muškarce :

1. Dovezite automobil do automata .
2. Otvorite prozor.
3. Ubacite karticu u automat i otkucajte pin.
4. Otkucajte željeni iznos.
5. Uzmite karticu,gotovinu i potvrdu.
6. Podignite prozor.
7. Odvezite se dalje.

Procedura za žene :

1. Dovezite automobil do automata.
2. Vozite malo unazad da prozor automobila bude u ravnini s automatom.
3. Ponovo upalite motor koji se ugasio.
4. Spustite prozor.
5. Otvorite torbicu , istresite sav njen sadržaj na suvozačevo sjedište i tražite karticu.
6. Kada naiđete na kutiju sa šminkom , provjerite svoj izgled u retrovizoru.
7. Vratite istreseni sadržaj u torbicu.
8. Pokušajte ubaciti karticu u automat.
9. Otvorite vrata automobila da biste mogli dohvatiti automat.
10. Ubacite karticu.
11. Ponovno ubacite karticu , ovoga puta sa pravom stranom okrenutom nagore.
12. Kada automat zatraži pin , ponovo istresite torbicu i pronađite notes , pa onda pogledajte njegovu zadnju stranu gdje vam je pin zapisan.
13. Vratite istreseni sadržaj u torbicu.
14. Otkucajte pin.
15. Pritisnite cancel i otkucajte ispravan pin.
16. Otkucajte željeni iznos.
17. Uzmite gotovinu i potvrdu.
18. Ispraznite torbicu da biste pronašli novčanik.
19. Vozite naprijed dva metra.
20. Vozite nazad dva metra , kako biste uzeli i karticu iz automata.
21. Stavite karticu , novčanik i sve ostalo što je palo na pod automobila u torbicu.
22. Provjerite šminku.
23. Ponovo upalite motor koji se ugasio.
24. Vozite 5 – 10 kilometara.
25. Spustite ručnu kočnicu.

Dnevnik našeg iseljenika :)

12. avgust
Uselili smo se u nasu novu kucu u Kanadi. Tako sam uzbudjen. Ovdje je tako lijepo. Planine su prekrasne. Jedva cekam da ih vidim prekrivene snijegom.

14. oktobar
Kanada. To je najljepsa zemlja na svijetu. Lisce joj je poprimilo sve one divne nijanse zute i narandzaste boje. Vozio sam kroz prirodu i vidio par jelena. Tako su graciozni. To su najljepse zivotinje na svijetu. Ovo mora da je raj. Volim Kanadu.

11. novembar
Dan Sjecanja (Kanadski drzavni praznik). Lov na jelene ce poceti uskoro.Ne mogu da zamislim kako neko moze ubiti tako divnu zivotinju. Nadam se da ce uskoro snijeg. Tako je divno.

2. decembar
Nocas je pao prvi snijeg. Ustao sam i vidio sve pokriveno bijelim pokrivacem. Izgleda kao najljepsa razglednica. Izasli smo napolje, pocistili stepenice i prilazni put a onda se grudvali (ja pobjedio). Kad je prosla grtalica (masina za ciscenje snijega s ulica koja snijeg sklanja sa strane -prim.prev.) morali smo ponovo da ocistimo kapiju. Koja divna zemlja. Volim Kanadu.

12. decembar
Nocas opet snijeg. Opet prosla grtalica i zatrpala kapiju. Ovdje je prekrasno.

19. decembar
Nocas opet snijeg. Nisam mogao izvesti auto da idem na posao. Ovdje je zaista divno samo sam malo umoran od lopatanja. Opet jebena grtalica.

22. decembar
Ovo bijelo govno opet padalo cijelu noc. Dobio zuljeve od lopatanja i leda me bole. Ovaj majmun sa grtalicom kao da se krije iza coska i samo ceka da ja ocistim ispred kapije. Supak.

25. decembar
Sretan jebeni i usrani Bozic. Jos malo usranog snijega. Ako mi ikad padne saka ovaj peder sto vozi grtalicu, ubicu ga. Mater im jebem sto ne posipaju vise soli po cesti pa da se prije otopi.

27. decembar
Nocas opet snijeg. Ne izlazim vec tri dana sem sto cistim snijeg kad god prode grtalica. Ne mogu nigdje ici, auto se zaglavio u brdu, snijega ispred kapije a i hladno je. Kazu da ce nocas pasti novih 30 cm tih govana.

28. decembar
Prognoza je bila losa. Palo je pola metra. Ako ovako nastavi nece se otopiti do ljeta. Grtalica se zaglavila i taj supak dosao kod mene da trazi lopatu. Rekao sam mu da sam vec slomio sest lopata cisteci ta govna sa vrata sto ih je on nabacao i zamalo da sam mu je slomio o glavu.

4. januar
Najzad izasao iz kuce. Otisao do prodavnice da kupim nesto hrane i kad sam se vracao udario kolima u jelena. 3000$ stete na kolima. Te jebene nemani trebaju biti ubijene. Svugdje ih ima. Sto ih lovci ne pobise jesenas...

3. maj
Odvezao kola kod mehanicara. Nevjerovatno koliko su zardala od jebene soli sto je posipaju svuda.

10. maj
Selim se na Floridu. Ne mogu ni zamisliti kako neko normalan moze zivjeti u toj jebenoj Kanadi.

12. maj
Stigli smo na Floridu. Uselili smo se u novu kucu. Tako je velika, ima sav komfor, naravno i pool(bazen). Kako je ovdje samo toplo i prijatno. Vec sam zaboravio Kanadu. Volim Floridu.

20. maj
Ovdje su ljudi neverovatno dobri i uvijek se samo smiju. Stvarno je Florida interesantna a ima puno interesantnih zivotinja. Bas je fino toplo i ovaj tjedan sam se pregrijao od one hladne Kanade. Puno volim Floridu.

12. jun
Vec smo mesec dana tu, vrijeme je jos uvijek toplo i jako vlazno. Dobro da u kuci imamo klimu. Susjed mi je pricao kako u jednom restoranu u blizini sluze dobrog aligatora. Kako mogu ljudi da jedu te zivotinje, koje izviru iz doba dinozaura. To ne mogu nikako razumijeti. Vidjeli smo puno toga na Floridi, neverovatno je interesantna. Najvise te volim, Florida.

30. jun
Odkad smo dosli vrijeme se skoro nije menjalo. Uvjek toplo a sad i pomalo suvise vlazno. Ali klima uredaj u kuci i u kolima radi odlicno. Nocu nam jedino smetaju komarci, kojih ima u ovo doba puno. Upoznao sam jos neke susjede. Stvarno su ljudi na Floridi dobri.

18. jul
Neverovatna vrucina i skoro 100% vlaga, za vikend idemo na obalu. Nadam se na lep provod...

20. jul
Kakva noc. Fata je u hotelu slucajno ostavila otvoren prozor. Zamalo da me zivog pojedu ti komarci. Kad se zelimo vratiti kuci, neko nam je ukrao kola! I tako ima da se vozim 100 milja taksijem. Crnac taksista uvjek se samo smjeska, imam utisak da je on ukrao kola. Stvarno ima kriminala na Floridi!

21. jul
Posle vracanja kuci, opet taksi i na posao, pa ja kao da radim samo za ove taksiste. U firmi sef mi je rekao, da se ne smijem dovoljno, ali kako da glupanu objasnim da nisam sklopio oka od onih komaraca a kamoli da spominjem ukradena kola. Neverovatna vrucina!

30. jul
Vrucinski val je na maksimumu, a nama je u kuci crkla klima. I jos ovi komarci, jedino ce da me spasi ujutro jedno kupanje da prozivim. Vec kad sam htio da se bacim u bazen, vidio sam u njemu aligatora od 3 metra!! Jos mi je samo ta *****rija trebala, brzo zovem policiju da upitam sta treba da radim. Oni kazu da ga pustim na miru da ce sam otici odakle je dosao. Poludecu!

31. jul
Vec od rana jutra neverovatna vrucina. Na poslu sam opet kao prebijen. Sef, onaj *****, kaze da se uopste ne smijem i da to nije dobro za konzumente. Jebo njega i konzumente!

1. avgust
Kakva vrucina. Vec drugi dan bez klime sto znaci i bez spavanja. Sve ce da izgori samo komaraca ima, sve crno i sve vise. Onaj mrgan od 3 metra kao da je u mom bazenu kampirao. Kazem cjelu pricu susjedu, on se samo smije, kao i uvjek, ***** li mu lepa mila materina!

2. avgust
Jedva docekam, da mi dodu popraviti tu kurcevu klimu. A onaj niger umesto klime sredi mi cerku. Policija kaze samo da treba biti pazljiv a da crnca verovatno nece moci izslediti jer su i onako svi isti. Vrucina kao da smo u paklu - jebem ti Floridu!

12. avgust
Ne mogu da podnesem tu vrucinu. Tu smo jos uvjek kao u paklu a odkad smo dosli vrjeme je isto. Sef me izbacio iz firme sa osmijehom na licu i rekao da su se konzumenti pobunili jer se nisam dovoljno smijao. E tako sam ostao bez posla i idem u kafanu da se propijem. Svi se meni i mojoj prici samo smiju, a osobito onaj policajac koji me uhiti pijanog i trazi da mu platim 3000 USD. Majku im jebem, mrzim Floridu, prokleta bila!

13. avgust
Petak, 13. Boze kakva vrucina. Vracam se kuci iz cuze bez kola, posla i bez para. Mrzim taksiste. Svi beze sa osmijehom na licu, a usput mi kazu da dolazi Mitch. Legnem u kucu, u kojoj jos uvijek ne radi klima da malo razmislim o svemu. Odjednom neverovatan vjetar zapara zrak i kuca nema vise krova, jos minut dva i nema vise kuce. Vjetar sve poleze. Nemam vise nista, samo je onaj aligator ostao u poolu. Sto ga nisu poklopali u onom restoranu....

Susjedi se vracaju i sa osmjehom na licu kazu da imam srecu da sam prezivio hurikan Mitcha. Opet je vrucina ko prije, a ja bez svega mrzim Floridu i selim se odavde. Gde,ovaj put necu da vam kazem...

1. septembar
Naplatio pare od osiguranja. Zgadila mi se ova Amerika. Kao i Kanada, uostalom. Ubjedujem familiju da odemo u Disneyland. Poslije cemo smisliti gdje cemo i kako cemo...

8. septembar
Potrosio pare od osiguranja. Ne znam gdje cemo, djeca bi vec trebala u skolu. Sinula mi je napokon pametna ideja. Zovem rodbinu da me upute kako da kupim stan u Sarajevu. Ucimo ubrzano gramatiku, ja vec uspjesno razlikujem ekavicu i ijekavicu. Djeca brkaju meko, mehko i tvrdo c, zaboravljaju umetnuti h gdje treba, palatalizacija im nijedna ne ide od ruke. Sta li ce s nas biti.

24. oktobar
Rodbina mi hitno odgovara da ima jedan sto bi prodao knjizicu i da ima ope' jedan u opstini koji bi pogurao za stan, ukoliko...
Prodali auto i kompjuter. Poslali pare za stan.

25. novembar
Papiri za stan u Sarajevu sredeni, sreci nema kraja. Mi smo bez para. Djeca ne idu u skolu. Svi pomazemo u obliznjoj samoposluzi, imamo dovoljno za motel i kartu. Pripreme za povratak u toku: gledamo u sobi CNN i pokusavama da shvatimo trenutnu politicku situaciju. Ja imam problema sa razumijevanjem unutarnjih granica, nismo se valjda za to borili. Kazu mi da malo puno naginjem na unitaristicku politiku, a da opet nisam dovoljno ekstreman da mogu prezivjeti lako politicku realnost. Kazu mi isto tako da ne serem.

24. decembar
Posljednje pripreme za put. Uzeli najjeftinije karte, na prvi dan Bozica, bice prazan avion. Tjeraju me da kupim Leviske, ne mogu me vise gledati u dronjcima. Fino smo se svi obukli, ponijeli smo nesto baterija, svijeca, mlijeka u prahu, kafe i dvije-tri cokolade, da obradujemo nase. Posljednja noc na jebenom sjevernoamerickom kontinentu. Nalet ga bilo, i onog ko ga otkri, o ove sto na njemu zive.

25. decembar
Prvi dan Bozica. Na putu do aerodroma blistaju ukrasi na palmama. Samo da mi je docepati se aviona. Nalecem na Deda Mraza u bermudama, saljem ga u neku stvar. Predajemo stvari, oduzimaju nam vrecu sa rizom i otpakovane vrece mlijeka u prahu ... kazu supci, zabranjeno po nekom njihovom zakonu. Ovo je vec prevrsilo mjeru. Psujem tecno. Oni se smiju. Budale.
Stjuardesa me upozorava da pazim kako se ponasam nakon sto sam ljubazno stisnuo pilota i vikn'o mu na uho: "Vozi Misko!".

27. decembar
Amsterdam. Mmmm, osjecam miris Evrope. Zadrzavaju nas u policiji, kazu istekla nam oba pasosa, i crveni, i plavi. "Ma, koji ste mi vi ..." mislim se, ja - tamo se ja vise ne vracam. Fino mu kazem: "No Amerika, no, niks, kaput, finito..." Prenocili na policiji. Uzelo nam tariguz i svijece, kaze treba da prode neko ispitivanje. Bas smo se sjebali. U policiji upoznajemo puno naseg svijeta, svi idu na drugu stranu. Svijece mogu s nama, tariguz ostaje, zapaljiva materija. Otkidam malo papira sa jedne rolne, zlu ne trebalo. Niko ne primjecuje.

31. decembar
Nakon dvije noci prespavane na amsterdamskom aerodromu, evo nas na putu za Bec. Svi smo se vec medusobno posvadali.
Optuzuju me da sam ih sve uvalio u govna, bez njihove volje. Ubjedujem ih da ne seru i da ponavljaju gradivo, vec smo skoro kuci. Slecemo u Bec. Ah, Wienna, Shtrauss, Waltzer, Dunau, jes' klinac. Policija nas odvaja na poseban izlaz.

1. januar
Novu godinu docekao u krugu familije, u posebno ukrasenoj celiji. Gledam novogodisnji koncert kroz resetke. Djeci poklanjam cokolade, Fati sam uspio maznuti jedan tester na Free Shopu u Amsterdamu - Gyvency for men. Svida joj se. Mirise. Izgleda da ce nas pustiti vec za dva dana. Hrana puno bolja od one u Amsterdamu. Vec sam skoro zaboravio ona sranja sto smo jeli u onoj poganoj Floridi. Mekdonald, Meklaud, Mekintos, Meksiko, to su samo neke od zabranjenih rijeci nakon naseg groznog McDonald'skog iskustva.

6. januar
Zagreb. Servus lepi Zabreg moj, kaj se krije v mali toj. Opet bajbok. Uvozenje opasnih materija, oduzimaju nam baterije.
Brzo nas oslobadaju iz policije, izvinjavaju se. Da ne bi placali carinu, ostavljam lazni Rolex u policiji i otkidam dugmad sa Fatine jakne da pokazem da je koristena. Niko iz familije ne prica sa mnom. Tvrde da je moja glupa ideja o povratku.
Carinik se smjeska, policajci se smjeskaju, taksista se smije, ja mislim da nesto debelo nije u redu. Nisu me cak pitali ni za putovnicu, domovnicu, sahovnicu... Pitam treba li mi viza, oni se svi grohotom smiju. Kazu, kak' ste vi Bosanci bedasti.

7. januar
Oduzimaju nam avio-karte, pominju neki medudrzavni sporazum. Nije mi jasno, bunim se k'o Grk u zatvoru. Odustajem, iz carapa vadim zadnje dolarske rezerve. Odlucujem se na put autobusom. Taksista prima dolare. Sreca. Bas bih se obruk'o. Stizemo u zadnji cas na Kolodvor, banka jos radi. Mijenjam dolare u kune za kartu i KM (valjda kilometre) za prtljag. U cekaonici svi puse, postaje neizdrzivo. Idem do klozeta da dodem sebi. Smrdi toliko da jedva stojim na nogama, nekako se dokopam izlaza. Guramo se na ulazu u autobus, neko je prodao visak karata, bice gusto. Ja pristajem na tri sjedista za cetiri karte, pod uslovom da prtljag drzimo u krilu. Bolje ista nego nista. Hajd', mislim se, nek' je ziva glava.

8. januar
Ovo pisem poslije. Hladno je bilo da bi pingvini u nesvjest pali. Al', opet, mislim se, kako je u Kanadi. Pokusavam zaspati, ne mogu, muzicki ukus sofera je gori od onog vec loseg predratnog. Neko povraca pozada. Neko otvorio Argetu i otpakov'o kuhana jaja. Povraca mi se, da hoce zaustaviti autobus. Autobus se zaustavlja na tri carine i tri policije. Oduzimaju mi koznu jaknu koju sam prije rata kupio u Turskoj. Ja sam ukocen toliko da me policajci skidaju. Kakva noc.

11. januar
Ovo pisem na kraju puta. Dva dana smo bili zaglavljeni na Makljenu. Sreca, neki iskusni putnik na ovoj relaciji je imao karton kuhanih jaja. Neki svercer pristaje da trampi paket argete za dzepni Nintendo. Glupan, ja platio Nintendo $4.99 na rasprodaji.
Nismo gladni. Ja sam ukocen, svaki me misic boli. Sad svi imamo mjesta jer su policija poskidali neke nevaljalce usput.

12. januar
Stanica u Sarajevu. Tuga me uhvatila, sjetim se kako smo ovdje cekali na konvoj. Budale, ko nas je tjer'o. Pa, nece Bosna
nigdje, a ni Hercegovina. Fali nam jedna torba. Jedna mi zena kaze da je vidjela neke momke kako pretovaraju svijece i nesto se domundavaju oko nasih sjedista. Prijavljujem policiji. Smije se policajac, neki mlad momak, grohotom, svi mu se krnjatci vide. Kaze, dobro dosli kuci. Svi nam se zahvaljuju na stanici sto smo ih zabavili. Svi puse. Malo mi je zlo. Nude me picem,
odbijam da pijem na javnom mjestu, zakon je zakon. Oni se i dalje smiju, jedan pada sa stolice tako da polomi sve boce ispod stola. Miris alkohola me zapahne, istrcavam na cisti zrak.

13. januar
Pokusavam prvi put da udem u "svoj" stan.

14. januar
Vec nekoliko puta pokusavam da udem u stan. Provodimo citav dan u raznim opstinskim kancelarijama, vadimo potvrde, pokusavamo da iznudimo nalog za iseljenje "stanara".

15. februar
Sudskom odlukom donosi se nalog o iseljenju tih nekakvih uljeza u "nasem" stanu. Pokusavam istjerati te nevaljalce. Vise smo dojadili rodbini, ne zna nam se ni za dan ni za noc. Danas kod ovog, sutra kod onog.

20. februar
Donosim odluku. Idem u policijsku postaju na autobuskoj stanici. Prepoznaju me, kazu da nisu usli u trag lopovima iz autobusa,
jos, i svi se grohotom smiju. Zamolim ih da mi pomognu, da imam rjesenje za stan, i nalog, i da nemam gdje spavati. Svi se smjesta pokupimo odatle, pozovemo posebnu jedinicu, usput ubijedimo pripadnike Unprotection - Eye For - Ass For - Na To - a da nam se pridruze, i u zdruzenoj akciji ulazimo u stan. Stan prazan. Nigdje nista. Ni parketa, ni lustera, ni bojlera, nista. Al' **** ga, svoje je svoje, ljubim stokove tako strasno da mi se usne lijepe za hladan metal.

28. februar
Bas je nas svijet dobar. Sa prvog sprata donose nase cilime sto su komsije cuvale sest godina. Neko na podvoznjaku nasao nas televizor i otkupio od jednog svercera. Sa smeca donijeli nas bojler. Nadeno dosta nasih slika, predratnih. I moja diploma, zguzvana na mjestu odvaljenih pipa u kuhinji. Sve polahko dolazi na svoje mjesto. Vec pomalo i djeca razgovaraju sa mnom.
Fata je rekla da ce mi dati cim ponovo nabavimo krevet.

1. mart
Danas sam vec poceo da radim u jednog privatnika. Ruke me bole jos od onog autobusa, imam puno unosenja, radim s robom. Fata pocela da sije kod jedne fine zene. I ona je, kaze, bila izbjeglica, u Sarajevo, trebalo joj je dosta da dode na svoje, ali, kaze, ako radimo vrijedno i imacemo. Imamo dovoljno para da platimo dodatne casove djeci. Oni nisu jos u skoli, do septembra. Sada su nam dali dobru sansu da polazu ove razrede sto su zavrsili u Kanadi i Americi, jer se to ovdje nista ne priznaje. Imaju problema sa gramatikom. Ja jos imam problema sa politikom. Sreca, televizor nam se cesto kvari pa ni ne pratimo vijesti. Ja ocekujem da sa dobrim znanjem jezika i sa vozackom dozvolom mogu dobit' fini posao za neku medunarodnu organizaciju. Sve je super. Malo se nerviram, gdje god dodem, svi puse. Puse pravo. Na to se nikako ne mogu navici, k'o da nisam citav zivot zivio ovdje.

2. mart
Pitate se, gdje cemo sad. Necemo nigdje. Ovdje nam je dobro, tako nam i treba. Dobro se dobrim vraca. Super je nama ovdje. Ne mogu nas odavde vise ni puskom otjerati. Dobro nam je - u picku materinu.

Paparazzi

Paparazzi ili možda bolje rečeno ljudi koji žive tudjim i od tudjih života, izgleda da dobro zaradjuju. A do tog zaključka dolazim zato što vidim da ih ima na svakom koraku, jer bi prosto nemoguće bilo ispratiti sve te zvezde i poluzvezde na svakom zakoračenom milimetru van njihovih kuća, a bome i u kućama, ali eto, nekim čudom, oni su uvek tu i to uglavnom u čoporu.

Ti ljudi su poput krpelja, prvo vam se zakače, pa vam sisaju krv, a zatim ostave neku bolest.

Vrteći po trač časopisima nabasah na snimak navaljivanja na Jennifer Aniston, koja je izašla iz svog automobila da bi ušla u neku zgradu (možda bioskop) gde su je saleteli raznorazni škljocatori sa fotoaparatima i beskonačno glupim pitanjima:

od - Jen, kako si?

do - šta imate da kažete za vašu trudnoću?

su bili neki od gluposti za koju ne mogu da verujem da neko na sred ulice nekom nepoznatom, pa makar to bila i Jen postavi kao pitanje. Pa nije valjda mislio da će se okrenuti i izbrbljati mu sve iz ginekološke ordinacije?!?!?! ili sesti sa njim na kafu da mu ispriča kako je?!?!?!

Policija se zatim pobrinula da se oni malo odmaknu od ulaznih vrata, ali su uporno čekali, pošto naravno ona jednom mora i izaći iz te zgrade, pa su po njenom izlasku nastavili po starom:

- Jen, da li ćeš gledati novi John-ov šou?

John, je inače John Mayer, pevač, sa kojim se Jen zabavlja, koliko sam mogla da pohvatam negde od proleća prošle godine, zatim su raskinuli, pa se pomirili. Valjda su sada zajedno... nebitno, kao što je nebitno da li će ona gledati njegov nastup. Šta to nekog briga?!

Taman pomislih da nema svrhe za to što oni (paparazzi) rade, jer ko bi normalan stao i obavio chit-chat sa njima, naletim dalje na snimak datog John Mayer-a, kojem se očigledno zgadila ta upornost i babranje po tudjim životima, koji je pokušao da im odgovori na pitanja i vidno se iznervirao, zato što je pogrešio misleći da se obraća normalnim ljudima, a ne stoki koja nema meru, a verovatno ni sopstveni život.

Samo konji i budale - rade

Ko nije kao mlad zamišljao da živi sa prijateljima i vodi interesantan život, pogotovo ako se odvija u Njujorku? Ja jesam. Uvek sam maštala kako bi bilo zabavno. A onda jednog dana davne 1994. godine (nešto kasnije se prikazivalo kod nas, ako se sećam ustvari dosta kasnije) se pojavila serija o 6 prijatelja, 3 devojke i 3 momka, koji žive u istoj zgradi, najbolji su prijatelji, dele sve dobro i loše u životu i veoma im je zabavno, serija „Friends“.

Ali svakako je jedna druga serija, puna engleskog humora prevazišla čak i Friends-e. Nisam mogla da dočekam da se prikaže nova epizoda. Pa čak i kada su reprizirali kompletnu seriju, nekoliko puta, sve sam odgledala. Iako nije serija da zamišljate da ste jedan od dva brata, koja maštaju da će se jednog dana obogatiti (sledeće godine u ovo vreme), naravno i to sve uz prevaru, seriju sam pratila bez treptanja. Jedini momenti kada sam nešto možda i propustila bilo je zbog suza koje su mi zamaglile oči zbog smeha.

Ta serija je „Only Fools and Horses“ kod nas prevedeno kao „Mućke“, snimana u devet serijala od 1981 – 2003. godine. Stariji brat Derek 'Del Boy' Trotter i mladji Rodney Trotter žive u predgradju Londona – Peckham, koje je danas zahvaljujući njima postala jedna od turističkih atrakcija Londona.

U početku su živeli sa Dekom „Grandad“, a kada je glumac koji je glumio Deku umro, zamenjen je Ujka Albertom. Rodnija glumi Nicholas Lyndhurst, a Del Boja David Jason (rodjen kao David White), koji je postao jedan od najcenjenijih britanskih glumaca, sa sve nagradama najboljeg britanskog glumca i komičara, dobio je i viteški „Sir“ od strane kraljice.

Seriju je napisao John Sullivan, a naslov serije je zasnovan na poslovici „Only fools and horses (work for a living)“ – simbolično, jer glavni likovi gledaju kako da se dokopaju para bez rada i naravno da ne plaćaju porez. Troterovi imaju firmu „Troterovi nezavisni trgovci“ gde ispod tezge prodaju stvari, vozeći famozni žuti trotočkaš.

U svim epizodama, je bilo reči o njihovim padovima i usponima, problemima, ljubavima, propalim ljubavima, brakovima, gubitcima, sreći i tuzi, a sve to protkano neverovatnim humorom, gegovima i nezaboravnim citatima.

Šteta što ovakvih serija nema više i što se, ako ne ova, onda bar slične više ne snimaju...

New in Town

New in Town

Genre: Comedy, Romance
Cast: Renee Zelweger, Harry Connick Jr.
IMDB User Rating:5.3/10 654 votes

Thick as Thieves

Thick as Thieves
Genre: Crime
Cast: Antonio Banderas, Morgan Freeman,Katie Chonacas...
IMDB User Rating: 6.5/10 242 votes

Watch online

Najbolji posao na svetu

Odolevala sam, ali više ne mogu, moram i ja da prokomentarišem...

Pre nekih mesec dana pojavo se oglas na internetu „ The Best job on the World“ koji je za veoma kratko vreme postao najveći hit u svetu. Danas, u vreme svetske ekonomske krize, kada ljudi gube poslove, kuće, plate... turizam Queensland-a nudi posao, ni manje ni više, nego sve sama uživancija na najevećem koralnom grebenu na svetu (Greet Barrier Reef) na severu Australije.




Za 6 meseci posla, koji podrazumeva:

- Hranjenje riba, tačnije opisano u poslovnoj ponudi ovako: Ima oko 1.500 vrsta riba koje žive na Great Barrier Reef-u, ne brinite, ne morate sve da ih hranite. (neke će te nahraniti rukom, a neke će se nahraniti vašom rukom)
- Čišćenje bazena: Bazeni imaju automatske filtere, ali ako vidite zalutali list, vaš posao je da ga uklonite kako bi plivanje i ronjenje bilo ugodno.
- Prikupljanje pošte – dok istražujete možete prikupljati poštu kako bi imali što bolji uvid u istraživanje ostrva

Ma šta je to, samo malo ronjenja, slikanja dubina, raznih ribica, izmedju koralnih grebena gde su velike okeanske struje... piece of cake, a sve to će te biti plaćeni 150 hiljada australiskih dolara, za tričavih pola godine, biće vam plaćena povratna avionska karta, putničko osiguranje, smeštaj i poseta drugim ostrvima na Great Barrier Reef-u.

Potrebno je samo da:

- da ste komunikativni (valjda sa ribama?!)
- da dobro baratate engleskim jezikom
- da ste avanturističke prirode (kakvi se inače prijavljuju za ronjenje medju ajkulama?)
- strastveni za prirodom
- da dobro plivate, imate nameru da naučite da ronite
- kooperativni
- najmanje godinu dana iskustva u gore navedenom (wtf?)



E sada, ja se pitam, da li je moguće da u Queensland-u ne postoji 11 ljudi koji bi ušli u uži izbor za ovaj posao, nego moraju da daju oglas na svetskom nivou?!?!

Ajmo malo na ajkule

ISAF ili International Shark Attack File daje samo neke od podataka o neprovociranim napadima ajkula na ljude, bar onim koji su prijavljeni, što verujem da je dosta manje nego neprijavljenih. Idem logikom, da samom prijavom turističke destinacije gube mnogo, a turizam je danas jedan od najunosnijih poslova.







Mislim da ne treba komentar, dovoljne su slike, uz napomenu, da osim što je turizam najunosniji posao, što znači da sve više ljudi putuje, što opet znači da ih je više u vodi, a samim tim da su i napadi ajkula sve češći... pa ko voli, neka izvoli, uz rizik da povratnu avionsku kartu ne iskoristi ili bar ne sedište u avionu.

Da ne dramatizujem, svaki posao nosi rizik, svaki minut nosi rizik, može da vam po najlepšem danu u šetnji gradom padne saksija na glavu i voila, ali ovo znači da svesno potpisujete ugovor da niko nije kriv osim vas ako vas ajkula napadne (a verovatno ho... c'est la vie)

E stvarno više i vesti...

Pre neki dan svekar mi ispriča kako je u depresiji, pita čovek znam li nešto što će ga "usrećiti". Ja mu rekoh da sam čula da postoje neke "srećne tablete", ali nisam znala šta dalje o njima da mu kažem, pa sam se naknadno raspitala i čula da baš i nisu srećne, s obzirom da izazivaju lučenje "sretnog hormona"... čista hemija. Ali sam imala jedan predlog za njega, a to je da prestane da kupuje "Kurir" koji je ustvari crna hronika sabijena na 30-tak strana, od kojih verujem da 50% je izmišljotina koja prodaje novine.

E sad, sve bi to bilo super, da ja isto nemam običaj da ujutro napravim kafu, sednem pred kompjuter i kliknem prvo na "dugmence" naslovi.net, koji mi širom otvaraju vrata u zbivanje u svetu, a i kod nas.

Naravno da će tek 1% tih sadržaja imati neke lepe vesti, a sve ostale su napisane da zaintrigiraju. A šta intrigira ljudski um, nego nesreće, tračevi i loše vesti. Sigurno će ljudi "potrošiti" više vremena pričajući o takvim stvarima, nego recimo o lepom vremenu, rodjenju male pande u nekom zoo vrtu... i slično.

Današnji naslovi glase ovako:

- Srušio se avion u SAD, poginulo 49 ljudi (e ovo mi nije trebalo, s obzirom da namerava da uskoro nameravam da sednem u avion)

- Sarkozi zaprosio Karlu na prvom susretu (veoma odgovorna odluka jednog od nažalost najmoćnih ljudi u Evropi)

- Nastja dobila morsko prase od Medvedeva ( who is fu*** Nastja? Nisam ni očekivala ništa drugo od takve gluposti. Predsednik trenutno najjače svetske sile hoće da pokaže kako je divan i pažljiv, pa eto, umesto da radi svoj posao, on nalazi nekoj tamo trinaestogodišnjoj devojčici devojku za njeno morsko prase. Baš lepo od njega što je imao razumevanje... )

- Sateliti se prvi put sudarili iznad Zemlje (lele, pa šta napraviše od neba, nije ni čudo)



- Ruski neonacisti prete novinarima (zar oni postoje? Naravno da postoje, kako tamo, tako i ovde. Krivi smo mi...)

- Puko nos, pukla bruka (šibaju se po skupštini, a mi ih plaćamo)

- Više zatvorenih nego otvorenih firmi (hmmm.. šta reći)

- Banda iz Pazove harala dve godine (samo 2 godine?!)

- Uhapšena banda posle vatrenog obračuna kumova (aii koliko ih ima, bandi, a i kumova. Amerika tridesetih godina prošlog veka bi mogla da nam pozavidi)

- Svedska ekonomska kriza glavna pretnja za bezbednost (nisam još pročitala, ali se slažem. Sve više gladnih i nezaposlenih koji moraju jesti, a to znači moraju i otimati, jer kako drugačije?)

- Direktorima ostaju velike plate (zar ovo nije apsurd u odnosu na prethodnu vest)

- U 2009. ukidanje viza realno, kandidatura ne (puste želje, pusti snovi..)

- Dinar oslabio za 0.9 odsto (na koju foru ga uopšte drže tako visoko, a inače, raduje me to što će Dinkić i društvo sutra imati više jurića na privatnim računima, jer im to svakodnevna promena kursla omogućava)

- Jelašić: Srbiji potrebno više sredstava od MMF-a (ma idi! Do juče su pljačkali samo narod, a sada počinju da pljačkaju narod preko evropskih para)

- Starih ljudi će do 2050. biti više nego dece (ovo me već ne brine, pošto ne vidim posle onih prethodnih vesti, da će biti 2050. godina)

A na kraju kad sabereš i oduzmeš, najlepše vesti su one o našim teniserima, o kojima više niko ne priča, jer smo se navikli na njihove pobede, ali zato ako izgube, predaju... smo spremni da ih obesimo na pijedestal srama...


Kako čovek uopšte i da ne padne u depresiju ako ovako počinje dan, pa još na sve to, već treći mesec bez sunca, a sneg sitno sipi i nagoveštava da će ova zima trajati još dosta vremna...

Ko želi da postane Džems Bond?

Za nešto malo više od 1.5 miliona $ možete na tren postati ili bar glumiti Džems Bonda vozeći auto sQuba (kao u filmu "The Spy Who Loved Me"), koji na suvom ide na žalost samo 77 milja (oko 123 km/h) a pod vodom svega oko 1.8 milje (oko 2.8 km/h). Ali, ko će još osim vas imati auto kojim ćete se pojaviti na plaži i lagano sa parkinga uvesti auto u vodu, roniti sa njim bez da vam trebaju peraja, a ako se oslonimo na filmove, verovatno ćete iz ovog kabrioleta iz vode izaći apsolutno suvi... šarmantno zar ne
U kranjem slučaju, ako ne postanete ni Džems Bond, a ni Rodžer Mur, ništa manje za ovu "spravicu" ne možete imati plići džep od njih, pa ko voli neka izvoli, a ko ne, uvek može da kupi Aston Martina

Šoping kao noćna mora

Šoping, kao i za sve ostalo, ako niste u „treningu“ je veoma naporna stvar. Izmedju ostalog, još je napornije ako je moda ovakva kakva je i ako vi niste kako što ste nekad bili.
Pokušala sam da udjem u forumu, od septembra, radeći vežbe na manjim šopinzima, tipa samoposluge, pijaca i okolne radnje, uglavnom dečijih stvari, da bi se dobro utrenirala za D day.
Zadovoljna svojom kondicijom sam sela u auto i odvezla se sa detetom u taj „famozni“ Delta City. Put me je koštao nerava, a bome i bešike. Nerve ne mogu da rekuperiram, ali bešiku sam mogla da oporavim kratkim izletom u „one“ prostorije, koje sam jedva, posle svih silnih tabli - putokaza i nekoliko upustava zaposlenih uspela da nadjem. Uz to sam morala da prodjem pored nekoliko dečijih radnji i da se izborim sa detetom za svoje prioritete.
Ubrzo sam bila spremna na invaziju po sve firmiranim i nefirmiranim radnjama u potrazi za parčetom garderobe koji će me ulepšati, učiniti da se bolje osećam i usrećiti.
Entuzijazam mi je opao već posle kompletnog rovarenja po policama treće radnje. Pokušavala sam da se utešim da mi ni jedan koman nije ni simpatičan, jer su rasprodaje, pa sam zakasnila, sve se prodalo što je valjalo, ali nije vredelo. Negde mi je udaralo iz malog mozga da je nemoguće da se baš sve prodalo i da ništa ne mogu da pronadjem. Zaista nemam nameru da izgledam kao modni freak, utrpavajući svoje četrdesetogodišnje telo u krpice koje su pravljene za osamnaestogodišnjakinje koje su od mene višlje za dvadeset santimetara i na tu visinu imaju bar 10 kilograma manje. (Da napomenem da sam srednje visine, nisam niska, a nisam ni visoka, a i da sam normalne gradje i moj konfekciski broj je izmedju 38 i 40).

Četvrtu radnju sam već ošacovala iz prolaza i snimila da za mene tu nema ne modela, nego čak ni boje, petu takodje i na kraju sam samo ulazila na vrata svake treće radne i „pipkala“ one uzorke bliže vratima.

Zaista ne vidim ko može da izgleda dobro u pantalonama koje su pravljene samo za visinu, stas i oblik nogu koje ima jedino Naomi Kempbel i niko više, niti ne vidim, kome mogu sve one šljokičaste majice sa 77 šavova i preseka da stoje lepo, niti gde se nosi skijaški džemper bez rukava... a ni gde se ide u tim krpama. Inače, veoma vešto baratam šivaćom mašinom, pa sve one greškice pri šivenju ne praštam ni sebi, a ne komadu krpe koja košta preko 100 eura na sniženju od 50% (iliti trećinu prosečne plate sa ovih prostora). Sasvim nelogično da su sve dobre stvari mogle biti prodate, a centar je bio pun ljudi, a ne znam da li sam troje videla sa kesom...

I ovaj put se šoping pretvorio u kupovinu drangulija i igračaka za dete koje je time trebalo biti ućutkano i smireno kako bi ja uspela posle gotovo 6 meseci sebe da ponovim. Naravno, takva ideje i takvi poduhvati ućutkivanja deteta uglavnom nikad i nikom nisu doneli rezultate. Posle tri shvatih da mi idija baš i nije bila dobra, reših da popijem kafu i da se što pre dokopam automobila i zbrišem što dalje odatle – praznih ruku.

Zašto gledamo filmove?

Sve više se nerivram kada otvorim bilo koji dnevni list, pa čak i časopise, koje inače izbegavam da kupujem. Mislim da je uvek bolje pročitati neku knjigu, pa čak i knjigicu, nego se smarati sa raznim tekstovima koji počinju jedno, a završavaju drugo, pa posle sedme strane više ne znate ni zašto ste počeli da čitate tekst koji se rasplinuo na sve aspekte „tajni uspešnog života“ gde svoj sud daju uglavnom nadri novinari i nadri naučnici.

Eh da, baš ti naučnici, svakim danom iznose svoje rezultate dugogodišnjih istraživanja koja ne vode ničem drugom osim da vas prepadnu ili da upopaste neku kompaniju za koju su do juče još radili.
Prvo su pravili kreme koje će nam ispeglati sve bore i od 40-togodišnjaka napraviti 20-togodišnjaka, od 60 će te verovali ili ne biti kao da imate 30... pa su se posle „uspele“misije bacili na istraživanje koliko ustvari to što su smislili je - kancerogeno i štetno po zdravlje.

Nego, ne htedoh to da kažem, odlutah malo od glavne teme, šireći je kao gore navedeni. Ovaj put o filmskim kritičarima čija "dela" se pojavljuju u istim tim izdanjima. Pošto je sedma umetnost jedna od najunosnijih, mnogi žele da se njome bave, a oni koji nisu uspeli, bacili su se na kritiku. Gde se ustvari završava škola za kritičare? Kako čovek odluči da postane taj i takav koji će svačiji rad, nebitno dobar ili loš gledati da deminuje. Gde će mesece ili godine truda nekih drugih ljudi, sa samo par rečenica uspeti da iskritizira za samo par minuta pisanja nekog teksta?!

Kad izgovorite reč "kritika", prvo pomislite na loše, ne na dobro, zar ne?

I tako, otvorim novine, kad u novinama stalno kritika nekog filma koji se baš daje u bioskopima. Naravno, do sada ne pročitah ni jednu pozitivnu, uglavnom se više bave režiserom, glimcima... nego filmom i sve nešto praštaju ili ne, kao da su oni ti da se zbog njih prave filmovi. Nego me interesuje baš kako oni dodju do ideje da uopšte zaviruju na osnovu predjašnjeg rada nekog (uglavnom režisera, kao da samo od njega zavisi kakav će film ispasti, a ne da je tu ekipa ponekad čak i od nekoliko stotina ljudi, a nekad i hiljadu) u glavu tog dotičnog. Sve neki pametni kritičari, sve znaju šta je on hteo time da kaže, šta je mislio dok je snimao film, šta ga je navelo da snimi baš taj film... i još gomilu nebuloza. Pritom su verovatno samo pročitali iz nekih trač rubrika o tom režiseru i pogledali par njegovih predjašnjih filmova i to im daje za pravo da pljuju po svemu uradjenom.

I da, najviše mi zasmeta što su svi pametni u p.m. Najbitnije je izbaciti par floskula, da izgledaju što više elokventniji i time zaokruže svoj posao od ukupna 2 sata (sat i po gledanja filma + 10 minuta razmišljanja + 10 minuta pisanja + 10 minuta slanja maila u redakciju). Izem ti posao. I da, smeta mi što je uvek bolje ocenjen neki zakomplikovani film, neka radnja koja ti se smuči dok je odgledaš. Drama svakako prednjači u odnosu na komediju, a dakako mislim da je komediju teže napraviti, jer teže je ljude nasmejati nego ih „ubaciti“ u tudju tužnu životnu priču...

Zar film danas ne predstavlja vid zabave, zar to nije napravljeno da se ljudi u taj sat i po zabave, odmore, ne misle na tekuće probleme, otkriju neki novi način razmišljanja...? Zar je toliko filzofije potrebno da bi se objasnio jedan film?

Ili ti se svidja ili ti se ne svidja i to je to. Nema tu kritike, filozofije, priča... Film možeš da doživiš, da te pogodi u cilj ili da te ostavi ravnodušnim, može da ti bude dosadno pa da ga isključiš ili izadješ iz bioskopske sale, možda da bude interesantan da misliš o detaljima ili celom filmu narednih nekoliko dana, ali nikako da razmišljaš o tome šta je baš neko drugi hteo da kaže tom nekom ekranizovanom pričom. Svako umetnost doživljava na svoj način, niko još nije imao ista iskustva da bi se podudarali i stoga apsurd kriticizma.

Zato ja odabiram uglavnom i prvenstvo dajem svim onim filmovima posle kojih će me zaboleti vilica ili ću se slučajno posle sat vremena gledanje filma pogledati u ogledalu i uhvatiti sa osmehom na licu.

U prilog tome, novi trejleri filmova koje sigurno nisu "umetnički" potkrepljeni, ali ne mogu da dočekam da se pojave

Biti drugačiji

Kada sam se napokon odlučila da rodim dete, nisam više bila baš u „godinama“ za takav poduhvat, ali eto, neka se kaže da sam uhvatila poslednji voz. Iako se ta granica sa modernim dobom sve više pomera. Naravno, odgovaralo mi je da čujem one „babske“ kako, roditelji kada dobiju dete u poznim godinama, to dete je eto, Bože moj pametno. Nikako to nisam povezivala sa ničim, osim da valjda to dete na neki način upije vaše životno iskustvo.

Rodila sam ćerku i očekivala čudo. Čudo sam i dobila, utoliko što mi se život okrenuo za 180 stepena i što je to bila (meni) najlepša devojčica na svetu (a i dalje je. Ja sam jedan od onih „skromnih“ roditelja, koji uvek pohvali, ali i pokudi svoje dete :D)

Vremenom, kako je rasla, svakodnevno sam iščekivala da učini neki porket, izgovori nešto, uradi ili šta već, počne da računa u sedmom mesecu, da bi mi pokazala da je drugačija od svojih vršnjaka. Čekala sam da iskaže na bilo koji način neki svoj telenat, da uradi nešto „to“ i ja da kažem „aha, eto, znala sam da je specijalna, da je bolja i da će imati bolji i drugačiji život od nas običnih“, ali to se do sada nije desilo.

Vremenom sam počela da se mirim sa idejom da je ona sasvim jedna normalna i obična devojčica, kao i more drugih, onih koji je okružuju. Nisam razočarana, samo negde u dubini duše mi je žao što nije „posebna“ što neće imati „poseban“ život, gde će put u duboku starost biti posut samo laticama, bez trnja (još uvek imam iluzije o životu, izgleda)

A onda sam naišla na dva članka.

Sedmogodišnji student

Da li je Adora Svitak najpametnije dete na svetu?

Počela sam da razmišljam da li bi želela da imam dete od 7 godina koja doktorima nauka, profesorima, direktorima multinacionalnih kompanija drži „časove“ i shvatila da ne bi. Više volim da ima sve ono što uz uzrast ide, detinjstvo, mladost, starost, nego da postane „matora“ od samog starta i šta?! da ide putem Bendžamina Batona?

Negde duboko mi je ostala urezana rečenica iz jedne knjige, bolje rečeno, lake literature „ako sa 15 dosegneš svoj vrhunac, šta ti sleduje, nego pad“

Moje dete sada ima neku ambiciju da postane veterinar, a ja ću biti srećna ako ona to i ispuni. Voli životinje, želi da pomogne i sasvim dovoljno za jedan ispravan normalni život.

Jedini cilj mi je da je "uvedem" u život, takav kakav je i da što bolje odluke donosi u životu, koje će joj pomoći, a ne odmoći i koje će je činiti srećnijom i zdravijom.

Kad pogodi u cilj

Postoje neke stvari koje osećaš na isti način kao i drugi, kao neki koje nikada nisi upoznao, koji su geografski sasvim daleko od tebe, koji osim boje kose nemaju ništa zajedničsko sa tobom. Muzika se verovatno zato i pravi. Za mene je dobra pesma ona koja me pogodi muzikom, ali i tekstom. Jednu od takvih vrtim ovih dana na svom kompjuteru, dvd plejeru, telefonu... gde stignem. U detalj opisuje moja osećanja ovih dana prema životu i njegovom toku. Ali, ja sam nepobediva...



Anastacia - Defeated


Selling stories that were overrated
in this world so complicated
Felt so right, you tried to make it wrong
Why can't we all just get along

From the start something wasn't right
I used to cry myself to sleep at night
Told myself stand up be strong
This kind of phase doesn't last for long

Every time you try to knock me down,
gonna pick my back up off the ground
The battle never ends

You can tear me apart
You can rip me to pieces
Try breaking me down
But I'll never be beated
You can say that you won
but I'll never believe it
Cos I can't be defeated

Made a mistake swore Ill never repeat it
Lost my heart for a second but it never stopped beating
I smile through the tears so the way that I see it
I can't be defeated

There are times that I couldn't take it
Never felt so violated
At the risk of sounding so cliché
I just gotta call a spade a spade

Hurts me right to the core
I can't take this anymore
Getting tired of the same old song
Final chorus, now I'm moving on

Things aint fair in love in war
Never been the kind to be ignored
Tried to push me to the edge

You can tear me apart
You can rip me to pieces
Try breaking me down
But I'll never be beated
You can say that you won
but I'll never believe it
Cos I can't be defeated

Made a mistake swore Ill never repeat it
Lost my heart for a second but it never stopped beating
I smile through the tears so the way that I see it
I can't be defeated

Yeah
Nothing is impossible
Nothing is unreachable
If you only believe then you get what you need
So keep on holdin on

You can tear me apart
You can rip me to pieces
Try breaking me down
But I'll never be beated
You can say that you won
but I'll never believe it
Cos I can't be defeated

Made a mistake swore Ill never repeat it
Lost my heart for a second but it never stopped beating
I smile through the tears so the way that I see it
I can't be defeated