Juče je prošao i taj drugi po redu organizovani, isti rodjendan. Ne bi to tako bilo, nego da se dete raduje. Nadam se da je bar sretna jer ja jedva preživeh.
Ovo je bio šesti rodjendan, a svake godine oko ovog datuma ja padam u lagani bluz, kako sve da organizujem i svi budu zadovoljni. Medjutim, to je nemoguće.
Prvi rodjendan pošto sam išla logikom da se ona ničeg neće sećati i da to ustvari sve radimo zbog rodbine, smo pozvali nekolicinu u kuću, gde se ona nije radovala (iz prostog razloga što pojma nije imala šta su pokloni, rodjendani...), ali su se zato dobro odmerile "snage" šta je na njoj iz koje familije, sa sve oštrim pogledima preko stola, njegovi vs. moji. Sve u svemu, zna se ko je otac, ali majka je nepoznata... pobedili su. (U poverenju, dete isto ja)
Drugi rodjendan je već malo bolje bio organizovan, gde sam uspela da se izborim i pozovem moju drugaricu sa detetom, doduše, slavili smo kod babe i dete na selu. Tako da se rodjendan slavio od ručka do ponoći, sa sve gostima koji su dolazili u nastavcima, pa se svakom po naosob služio ručak, pa većera. A naravno, neki su jeli tortu dok su drugi mlatili supenim kašikama. Prežive smo...
Treći rodjendan, ja logikom da zna za poklone, rodjendan... sam prvo pozvala jedan dan rodbinu, a sutradan njeno društvo sa mamama (normalno). Prvi dan je protekao tako što se spremala hrana, kuća... da bi oni ponovo stizali u nastavcima i odlazili u nastavcima, a na kraju sam morala bratu da objasnim da je ovo dečiji rodjendan i da je vreme da poležemo u pola jedan noću. A sutradan su došle majke sa decom i bilo je neizmerno zabavno.
Deca su divljala po svim sobama, bacala hranu na pod i gazila, rušila naše tanjire sa tortom i dobro sve umeljali u tepih, skakali po krevetima, a neki bome i padali... bilo čak i ozleda (krivac ja). Kako nisam gledala?! Nisam, zato što nisam znala da izaberem pravi momenta kada treba da gledam decu, poslužujem kafu, poslužujem jelo ili plačem nad sudbinom, dok su majke razmenjivale iskustva sa decom. Obožavam proslave gde se ja pretvaram u kuvaricu, kelnericu, vaspitačicu... ma koliko god bila domaćin.
Četvrti sam prvo proslavila sa rodbinom (naravno) a zatim rekla "dosta" i organizovala rodjendan detetu "za decu" u zabavištu. Mnogo bolja varijanta, osim što su u ta dva sata roditelji stalno dovodili decu, a ja sam poslednjeg primila, a za pet minuta prvog ispratila. Vratar...
Peti je bio u istoj igraonici kao i šesti, samo malčice bolje organizovan. Zato što su oni roditelji koji su ostali, sedeli u posebnoj prostoriji, odvojenoj od igraonice i kafića, tako da sam ih sve imala na oku. Naravno, nije prošao bez trzavica. Jednu mamu sam pozvala, tj. dete i objasnila kada i gde je rodjendan (ne napominjući da ih zovem, ali 'bem li ga, ne bi je zvala valjda da joj kažem gde je rodjendan a da dete ne zovem) i u medjivremenu mi je zazvonio drugi telefon, rekla sam da ću je kasnije nazvati, medjutim, štiklirala sam je pod "obavešteni"... Nisu došli i naljutili se?!?!
Ove godine sam uspela da pozovem sve, bar ja mislim, ako je na zvanici 43-troje dece. Neke tendenciozno nisam zvala, zato što su im deca poodrasla i nisu više za takve zabave, ali za njih sigurno neću po treći put organizovati rodjendan!
Prvi deo rodjendana je bio dan ranije za rodbinu, tj. babe i tetke, gde se od tri tetke naravno nije pojavila jedna i to baš ona koja je insistirala da ja dodjem na rodjendan njene ćerke i zanemarim ostale obaveze, je imala neodložna posla, baš ona koja dolazi sa mužem i detetom (ove druge dve dolaze same) i baš ona zbog koje se pravilo hrane na tonu (pošto su brojniji) koja mene, zato što sam zakasnila pola sata na rodjendan nije poslužila jelom, nego je pred mojim nosom pokupila postavljeni sto i ponudila me koka kolom - za utehu (ko mi je kriv kada sam zakasnila ili kada sam bila pozvana sat vremena kasnije nego ostali gosti). Baš me briga, imaće oni još rodjendana... haha
Na dečiji rodjendan je došlo malo više nego polovina pozvanih, tako sam i računala. Ali nisam računala da će gotovo svi roditelji ostati. Računala sam roditelje tj. prijatelje, da ćemo iskoristiti priliku da popijemo kafu.
Napravila sam grešku i rezervisala sto u kafiću, što je najgore, na uzdignutom delu. Ne bi to bila tolika greška da ja nisam obula čizme na 10 cm štiku u kojima ne znam da hodam, pa nisam bila u stanju da se survavam niz stepenice i opozdravim sve roditelje (loša domaćica). Kako god obrnem i okrenem, uvek neko nezadovoljan, a u principu mi je bitno da su deca bila zadovoljna i da su se lepo provela.
Rodjendanski pokloni su otvoreni tako što su svi do jednog dok sam se okrenula istreseni iz kese, pa na kraju više nismo znali šta je od koga. Morala sam da pozivam jutros, jer ću doći u situaciju da me princeza jednog dana pita "ko mi je ovo doneo" a ja neću znati da joj kažem. Od jedne mame, one što se prošle godine uvredila, sam dobila kompliment, da sam bila skroz smešna sa spuštenom kosom i visokim štiklama. A valjda je to osveta jer njoj nisam stigla da se posvetim i što jedno od njene dece nije dobilo ukras sa torte, a toliko je želelo (6 ukrasa na 28-oro dece, 15 devojčica, a deli se najboljim drugaricama, gde moje dete nije mislilo da joj je devojčica koju je videla dva puta, koja ima 4 godine manje najbolja drugarica).
Ostalo je još samo da nadjem mesto gde ću sve te stvari da stavim, ali samo kad je prošlo...
No comments:
Post a Comment