Biti drugačiji

Kada sam se napokon odlučila da rodim dete, nisam više bila baš u „godinama“ za takav poduhvat, ali eto, neka se kaže da sam uhvatila poslednji voz. Iako se ta granica sa modernim dobom sve više pomera. Naravno, odgovaralo mi je da čujem one „babske“ kako, roditelji kada dobiju dete u poznim godinama, to dete je eto, Bože moj pametno. Nikako to nisam povezivala sa ničim, osim da valjda to dete na neki način upije vaše životno iskustvo.

Rodila sam ćerku i očekivala čudo. Čudo sam i dobila, utoliko što mi se život okrenuo za 180 stepena i što je to bila (meni) najlepša devojčica na svetu (a i dalje je. Ja sam jedan od onih „skromnih“ roditelja, koji uvek pohvali, ali i pokudi svoje dete :D)

Vremenom, kako je rasla, svakodnevno sam iščekivala da učini neki porket, izgovori nešto, uradi ili šta već, počne da računa u sedmom mesecu, da bi mi pokazala da je drugačija od svojih vršnjaka. Čekala sam da iskaže na bilo koji način neki svoj telenat, da uradi nešto „to“ i ja da kažem „aha, eto, znala sam da je specijalna, da je bolja i da će imati bolji i drugačiji život od nas običnih“, ali to se do sada nije desilo.

Vremenom sam počela da se mirim sa idejom da je ona sasvim jedna normalna i obična devojčica, kao i more drugih, onih koji je okružuju. Nisam razočarana, samo negde u dubini duše mi je žao što nije „posebna“ što neće imati „poseban“ život, gde će put u duboku starost biti posut samo laticama, bez trnja (još uvek imam iluzije o životu, izgleda)

A onda sam naišla na dva članka.

Sedmogodišnji student

Da li je Adora Svitak najpametnije dete na svetu?

Počela sam da razmišljam da li bi želela da imam dete od 7 godina koja doktorima nauka, profesorima, direktorima multinacionalnih kompanija drži „časove“ i shvatila da ne bi. Više volim da ima sve ono što uz uzrast ide, detinjstvo, mladost, starost, nego da postane „matora“ od samog starta i šta?! da ide putem Bendžamina Batona?

Negde duboko mi je ostala urezana rečenica iz jedne knjige, bolje rečeno, lake literature „ako sa 15 dosegneš svoj vrhunac, šta ti sleduje, nego pad“

Moje dete sada ima neku ambiciju da postane veterinar, a ja ću biti srećna ako ona to i ispuni. Voli životinje, želi da pomogne i sasvim dovoljno za jedan ispravan normalni život.

Jedini cilj mi je da je "uvedem" u život, takav kakav je i da što bolje odluke donosi u životu, koje će joj pomoći, a ne odmoći i koje će je činiti srećnijom i zdravijom.