Čovek robot

Tako ja zovem Rožera Federera. Antipatičnost koji njegov stameni lik izaziva kod mene je ogromna. Ne volim ljude kojima na izrazu lica ili u očima ne možeš ništa pročitati, a on je takav. Čak se ni ne divim njegovoj igri. Monotona mi je i dosadna. Možda to ima veze i što se toliko dugo "ne skida" sa teniske scene, ali mislim da nije to, jer nikada mi nije bio simpatičan, možda sam samo retko kada uputila reč-dve hvale za njegovu igru.
Ma znam, baš njega briga šta ja mislim, i to je uredu, ali šta mi bi danas da uopšte pogledam meč koji je počeo kada sam završila ručak i završio se kada sam počela da večeram. Pritom, čovek robot je pobedio teškom mukom, ali pobedio.
Nisam baš neki fan Endija Rodika, ali danas sam iz sva srca navijala za njega. Aman, dosta više Federera, dosta više sestara Vilijams, čak i Nadal već polagano ulazi u grupu "dosadnih".
U publici uočih Mekenroa koji je po tradiciji komentator (ne znam za koji tv kanal komentariše), Bjorna Borga koji je došao da gleda finale i vidi hoće li ga Rože prestići u Vimbldonskim titulama - i jeste, a videh i Pita Samprasa, kojeg nije prestigao u titulama na Vimbldonu, ali ga je prestigao u broju osvojenih titula na Grand Slemovima.
Eto, osim što sam ja razočarana što je Rože pobedio, razočarani su i Sampras i Borg.
E nadam se da je sada vreme da Rože okači reket i klin i malo prepusti teren igračima, koji plaču, koji se smeju, koji skaču, koji se raduju...