Ima li gde neka Nojeva arka?

Kiša lije k'o iz kabla - stara uzrečica za kišu koja stalno pada. Na našu nesreću, mora da pada na dole, nikako ne može na gore.
Bilo je i gorih kiša, ali ne sećam se da sam videla tenisko igralište ovako poplavljeno ikad. Čak se ne sećam ovako lošeg jula, što se tiče vremena. U proletnjem februaru nisam mogla da dočekam leto da nešto napokon počnem da radim (mislim na dešavanja van kuće), kad gle čuda, juli, a mi u kućama, jedva noseve promaljamo i to baš kada moramo. Ko je još želeo jesen u julu?! Ja ne.

Od svih godišnjih doba, uvek sam najviše volela leto, zato što smo se oslobađali viška garderobe i "potapali" se u Dunav ili u bazene. Večernje sate smo provodili napolju i uvek nam je bilo dosta neka mala majičica i eventualno farmerice. A ovog jula je nešto drugačije. Svaki dan vučem kišobran sa sobom, iako mi ne smeta da pokisnem, sada ne mogu sebi da dozvolim taj luksuz i zaboravim kišobran. Ne što se ne bi samo pokvasila, nego što bi bila potpuno mokra, kao da sam obučena upala u bazen. Svaki dan sa sobom "vučem" i džemper, zbog neverovatne oscilacije temperature u toku jednog dana.

Leto sam čak više volela i od proleća, u kom obožavam onaj divan miris lipe i tek ozelenelo drveće, prijatne dnevne temperature, gde se noću sasvim lepo spava zbog iste, ali ipak, leto je leto. Pa gde je to leto, kog datuma počinje, da li se nešto promenilo?

Ovakvom letu se baš nisam nadala. Prošla zima mi se baš baš odužila. Hladno, kiša, svega toga mi bilo previše, nekako kao da nikada neće proći... a tako i bi. Kiša i dalje, a kada je toplo, opet smo "morki" od vlage u vazduhu.

Ovi dani meni uopšte ne "liče" na naučnu stavku o globalnom otopljenju i nestajanju pitke vode. Liče mi na potop. Ima li igde neka Nojeva Arka? A možda je i majka Vida pustila glas...





Sve bi ovo bilo super da smo mi kojim slučajem u Engleskoj, ali da imamo i njihov standard