Izvinite, zatvoreni smo

Ovih dana mi svašta nešto na pameti, višak vremena, pa da nadoknadim svo ono vreme koje nisam ništa pisala.

Sećam se Grčke pre desetak godina. Ja u stanu na poslednjem spratu, erkodišni su bili tada luksuz i za sopstveni stan, a ne stan za iznajmljivanje. Napolju oko pedesetak stepeni.
Otovreni mi svi proziri, ali vazduh stoji, ni tamo ni ovamo. Ja dišem na škrge.
Dolazi vreme ručku i treba nešto da se pripremi. Posmatram frižider i shvatam da mi je najbrže da ispohujem meso, napravim pire i iseckam salatu. Podne je. Namestim sve što mi treba i stavim tavu na vatru da se ulje zagreje.

Par parčadi ispohujem, ostaje mi samo još dva. Krenem da spustim na ulje, kad se parče izmigolji i bućne u ulje, a ulje se prolije po mojoj ruci. Vrisak! Peče u pm.

Sreća pa je sudoper blizu i ja puštam hladnu vodu da teče preko moje ruke. Počinje da me hvata polako panika jer shvatam da ne mogu da izvadim ruku iz vode jer užasno peče, prži, vrišti mi se. Ispečem još ta dva parčeta mesa što su ostala i napunim kofu vodom da stavim ruku unutra.

Sa sve kofom krećem da tražim mobilni i nazovem žmua. Vučem kofu sa sobom i nalazim telefom, urličem u njega da peče i da pod hitno odu da mi kupe nešto za opekotine i bolove. Ni da pomislim da izvadim ruku iz vode, jer em me i ovako boli, em je temperatura u stanu sigurno više od 50.

Zovu me nazad, dragi i drug da kažu da u selendri nigde ne postoji otvorena apoteka, pa su zvali da pitaju za ambulantu i to se tek otavara u 4 posle podne. Jedino da mi zovu hitnu pomoć koja čak i nije u našem mestu. Ja odbijam. Sedeću sa kofom do 4 posle podne a onda ću otići u apoteku. Možda i bolje, videće šta mi je, ne pričam grčki.

Do 4 sam jedva izdržala. Arlaukala sam kada sam ruku izvadila napolje i krenula u apoteku, a do apoteke me je prošlo, tako da sam nastavila u samoposlugu.

I zašto sam sad ja ovo pričala? Pa zato što ako ti nešto treba hitno, a ne možeš do toga da dođeš zato što je idiotsko radno vreme, onda je to veliki problem. Inače, u Grčkoj ako me pamet služi, ponedeljak i nedelja su neradni, sredom i subotom se radi samo pre podne, ostalim danima dvokratno.

LDP: Skraćeno i radno vreme pumpi i kioska s brzom hranom


Predlogom odluke predviđeno je i da benzinske pumpe (osim na izlazima iz grada) rade do 20 sati, a kiosci brze hrane do ponoći.
- Propisuje se i da samoposluge rade od osam do 20 sati, a trafike dvokratno, od sedam do 12 i od 16 do 20 sati, a nedeljom od sedam do 12 sati- rekao je juče Dejan Ranđić, menadžer Gradskog odbora LDP Dejan Ranđić.
On je naveo da je propisano radno vreme trgovinskih objekata od sedam do 12 i od 17 do 20 sati i istakao da su to samo od neka od loših rešenja koje odluka predviđa.
- LDP će uložiti niz amandmana na odluku, kako bi je učinila prihvatljivijom - rekao je Ranđić. On dodaje i da se odluka odnosi samo opštine Stari grad, Savski venac, Vračar i Novi Beograd.

Ovo se zove "besposlen pop i jariće krsti". Mislim, zašto ti, što dolaze na ovako pametne ideje, ne mogu jednostavno da zabrane samo prodaju alkohola od nekog vremena, a ne da zatvaraju redom prodavnice, pumpe...?!?!?!

A i ta zabrana alkohola. Kao u doba prohibicije. Ko hoće da se ocuga noću, kupiće preko dana piće. Ne kapiram ovaj način razmišljanja koje nam poturaju.

Bluz

Spičio me neki bluz, načisto sam rasturena, a nema nekog posebnog razloga za to. Možda ovi praznici, ne znam. Juče sam provela dan sama u kući, uglavnom u krevetu gde su mi jedino radili mišići na prstima desne ruke, lupkajući po brojkama na daljinskom. Jezivo mi je bio potreban dan da nikog ne slušam i da mi niko ništa ne traži, da me ne podiže sa stolice ili cima iz sobe u kuhinju, pa nazad. Dobila sam ga, ali nekako me taj odmor poremetio emotivno.

Valjda sam imala dovoljno slobodnog vremena, da razmišljam o nekim prošlim stvarima i da sebe dovedem u stanje bluza. Možda me je prevrtanje po netu i čitanje nekih tuđih razmišljanja naveo da razmišljam o stvarima za koje ili nisam imala vremena ili sam ih potisnula iz malog mozga.

Kažu mudri ljudi da se u životu uvek kaješ za nešto što nisi uradio, nego za nešto što si uradio. Verujem da je tačno, pod uslovom da ne podrazumeva da si nekom naudio u bilo kom smislu. Evo ja se kajem za neke stvari koje nisam uradila. A što ih nisam uradila, pa prosto me sramota da kažem da je bilo iz čiste lenjosti.

Nisam nikada srušila ni jedan most za sobom, nisam nikada pokvarila neko prijateljstvo svađom.. ali sam se od nekih udaljila što opet zbog lenjosti, a od nekih zbog sitnica jer je trebalo da uložim trud da održim neko prijateljstvo.

Neka prijateljstva i dalje tinjaju, jer ne znači da ako smo retko u kontaktu nismo više prijatelji, nego da nas je život odneo u različite pravce.

Slala sam za ovaj Božić čestitke ljudima koje bi češće trebalo da kontaktiram i da me ne mrzi da napišem par reči i pitam za njih i njihove familije. Jer znam da kada meni stigne neki mejl ili čestitka, da neko ipak misli na mene i znam da osećam da mi je srce nekako ispunjeno.

Moje mejl sanduče je sve praznije, sve više mi stužu koje kakvi spamovi i obaveštenja, a sve manje ima naznake da neko na mene misli. Gde sam pogrešila? Zašto ti neki drugi ljudi, koji su daleko, nisu bili uoprniji da odražavaju kontak sa mnom? Prosto ne znam, a volela bi da znam i da to ispravim dok još ima vremena.

Negde se pitam da li je moja greška što odbijam da kontaktiram sa ljudima preko facebook-a, jer to je danas postalo merilo popularnosti i prijateljstva. Nekada nas nije mrzelo da pišemo pisma i razglednice, idemo na poštu i šaljemo svuda po svetu, a onda sa nestrpljenjem očekujemo odgovor. Sada, ako nisi na facebook-u, prosto kao da te nema na ovoj planeti.

Svaka joj čast

Nema mesec dana da sam pogledala film "Charlie St. Cloud".



Gledajući film, razmišljala sam o osamnaestogodišnjakinji koja je rešila da prokrstari svet, sama na svojoj maloj jedrilici. A onda se setila sopstvenog osećaja kako dok stojim ispred okeana i razmišljam koliko smo mali i nebitni. Mi smo samo za taj okean kapljica, a kamoli za čitav svet ili univerzum. Koliko moraš biti hrabar ili lud da se suprotstaviš tako nečem.

Naravno, misli su me vodile u pravcu, iako znam da su ljudi plovili na svojim jedrenjacima obilazeći svet "ma jok, nema šanse, niko nije toliko lud da su upusti u ovo". Ali već danas su me demantovali, kada sam pronašla ovo na vestima:

Najhrabrije dete na svetu?

Petnaestogodišnja Lora Deker iz Holandije stigla je do Kariba u pokušaju da postane najmlađa osoba koja je sama jedrilicom obišla svet! Lorin brod dugačak je 13 metara, i juče završila najdužu deonicu na putu, od zapadne Afrike do Karibskih ostrva, dugu 2200 nautičkih milja.Svaka čast.

Statistika kao opomena

Htela sam nešto drugo da pišem, naravno, neiscrpni izvor ideje za pisanje su mi uvek novinski članci. Kasnije ću pisati ono drugo što mi je bilo na pameti, jer sam rešila da dam neki osrvt na statistiku koju svakodnevno propratim.

U 119 udesa juče u Srbiji jedna osoba poginula

Ova cifra od 119 je ovih dana najmanja brojka koju sam videla u statistici koja se pojavljuje na Naslovima.net.

Evo kako stvari stoje po pitanju saobraćajnih nesreća (moram da napomenem da svaku vest koju čitam, uvek imam u glavi broj stanovnika i veličinu zemlje):

Serbia Car Crash Accidents.
Serbia has a high rate of car accidents relative to the overall European average with about 1,000 killed in 60,000 total crashes. There are roughly 16,000 injuries with a billion euros worth of property damage. Authorities cite poor road conditions, lack of signals, poor vehicle maintence, speeding and drunk driving on Serbian roads.

Između redova

Naučila sam da čitam, kao i većina nas, sa oko 7 godina. Nekoliko godina smo svi čitali tekst i samo slagali reči ne bi li dobili iz toga neki smisao. Kada se sve to malo slegne, onda nas uče da čitamo između redova.

Čitam danima po dnevnoj štampi razne hronike. Naslovi su bombastični, tekstovi uglavnom patetični, rešenja nigde, epiloga nigde.

Ako nešto može da me izbaci iz ravnoteže onda je to slika u mojoj glavi bespomoćnog deteta ili životinje koja je zlostavljana, maltretirana, ubijena... slika slabijih koji trpe nasilje fizički jačih. Da se razumemo, ne odobravam ni verbalno nasilje, ali fizičko je mnogo učestalije i daje mnogo življe slike.

Čitajući te raznorazne hronike, gotovo svakodnevno iskrsne po neki tekst o seksualnom zlostavljanju dece. Pre sam mislila da su to uglavnom devojčice, možda iz razloga što su zlostavljači češće muškarci, ali koliko vidim, zlostavljači su sve češće i žene, pa i ako ne učestvuju dirketno u zlostavljanju - ne samo devojčica, nego i dečaka - ništa ne preduzimaju ni da ga spreče, što povlači zakonsku odgovornost.

Problem kod nas je prenošenje vesti. Nebrojen broj dnevne štampe se međusobno utrkuje ko će prodati više primeraka, tako da na istu temu dobijamo ogroman broj oprečnih informacija, sve to upakovano sa naslovima od kojih se čoveku diže kosa na glavi, ali ga tera da pročita tekst.

Par dana nakon objavljivanja ovog gore linkovanog teksta o zlostavljanju šestogodišnjaka, pojavljuje se jedan novi tekst koji će svakom roditelju pocepati srce na pola. Tekst, tj. tekstovi su posvećeni porodici Nastić, koja je valjda trbuhom za kruhom olepršala preko bare, tamo izrodila decu, a onda im je obećana zemlja istu oduzela.

Iz tekstova možemo saznati svašta, a najverovatnije samo delić istine. Pokušala sam da pročitam što više, ne bi li napravila neku sliku u glavi šta je moglo da se desi, ali sam ostala i dalje u dilemi:

1. Da li su Vuku Nastiću odzeli po pronalaženju nagih fotografija dece kompjuter, službeni laptop ili službeni laptop i lični hard?! na kom su sporne fotografije pronađene. Bitno je iz više razloga! Navodno je zbog zloupotrebe službenog laptopa dobio otkaz (da drama bude veća).

2. Da li je fotografije slikao sin ili ima i onih koje su slikali roditelji, da li su na fotografijama roditelji sa nagom decom ili samo naga deca u kadi ili u dvorištu?!

3. Da li su u pitanju samo fotografije ili je i bilo nekih snimaka, slučajno ili namerno ostavljene kamere koja je slučajno ili namerno usnimila nago dete samo na spratu dok su roditelji bili u prizemlju?!

4. Da li je ambasada obaveštene ili nije, da li su uopšte tražili od ambasade pomoć ili od konzulata, da li je konzulat čuo o slučaju od ambasade ili uopšte nisu dobili nikakav poziv za pomoć i da li je konzulat ustvari već od starta pomaže roditeljima ili ne, pojma nemam svašta piše?!

5. Da li su sporni snimci koji možda postoje a možda i ne, sami upali u kompjuter ili ih je neko stavio u taj službeno - privatni kompjuter, isto tako pojma nemam.

6. Da li su gospodin Korać i gospodin Trebješanin uopšte došli do spornih fotografija ili su se informisali iz ovih vrsnih dnevnih novina kod nas, pa odlučili da upute pismo američkom pravoduđu kako bi oni objasnili kulturološke razlike, jer Amerikanci pojma nemaju da postoje različite kulture, isto takođe mi nije jasno.

Kako se stvar odvija, slede naslovi kako su deca kidnapovana od strane Amerike, koja je rešila valjda da se osveti jednoj čestitoj i poštenoj familiji isto valjda zato što su Srbi (poznatno nam je već netrpeljisanje i zavere koje nam kuju, jer smo mi mnogo bitan faktor u svetu, kao i u slučaju Kovačević, gde je zalegla cela vlada i u ime demokratije svi mi koji plaćamo porez). Onda sledi naslov gde su deca stavljena u hraniteljske porodice i zabranjeno im je da pričaju na maternjem jeziku, pa naslov kako ih maltene bez presude već udomljavaju i to razdvojene, pa naslov kakve posledice mogu deca imati zbog razdvajanja od roditelja. (previše je vesti po svim dnevnim novinama, ne mogu sve da linkujem kao dokaz)

E da, ovo je novo i veoma interesantno:

Posledice koje deca mogu imati:

- zaostajanje u razvoju

- grčevito vezivanje i zavisno ponašanje

- izražen gnev

- povlačenje u sebe

- osećaj krivice

- osećaj stalne povređenosti

- anksioznost

- plašljivost

- sklonost ka samoubistvu

Interesantno mi je što smo, bar većina, uzela zdravo za gotovo informacije koje su ustvari jedino jasne, dobijene od roditelja i familije, da nisu krivi i informacije o njihovim strahovima i osećanjima, niko nije posmilio "a šta ako su zlostavljani"?
Šta ako ipak agencija za zaštitu dece u Americi radi pravi posao?!

Kojim mi ustaviri informacijama baratamo da bi donosili sud i tražili pomoć da se deca vrate roditeljima, koje su posledice ako su ih roditelji zaista zlostavljali, to niko ne piše?

Koliko slučajeva od početka godine imamo da su roditelji zlostavljali ili odobravali zlostavljanje sopstvene dece na našem ovom malom prostoru? Mnogo!

Pitam se na koji način država pomaže deci koji su ovde rođeni i ovde žive?! Ili smo samo glasni kada treba da ukažemo Americi ili nekoj drugoj relativno uređenoj zemlji (u odnosu na nas u tranzitu koji ne znamo gde udaramo i da li je važnije donositi zakon o pušenju ili ubistvima, silovanjima...) da nisu u pravu, da su licemeri, da smo mi tu i možemo da vodimo računa o Srbima svuda u svetu (osim valjda onih u Srbiji koji umiru od gladi i hladnoće)!!!

Naišla sam na još jedan blog koji pratim i imam ga ovde utefterenog, gde jedna lucidna žena koja je fakultetski obrazovana, piše knjige i prodaje ih kao best selere, pada na istu foru braneći Nastiće time što u Americi postoji neki idiostski izbor za mis (pritom kaže da kod nas nije pravljenje kabaretskih lolita legalno, a nigde ne piše ni da nije, kaže da su divne gole dečije guzice, i beuzslovno veruje u nevinost roditelja, koliko se iz teksta vidi, samo zato što ih osuđuju ti nakaradni Amerikanci, a oni su pošteni Srbi).

Zapanjena sam bila komentarima koji odobravaju to mišljenje, sve pod parolom da oni brinu o deci i da deca moraju biti vraćena roditeljima i da je za sve kriv američki sistem, nikako oni. Plaši me činjenica koliko se sve uzima zdravo za gotovo i koji je stepen rasuđivanja i donošenje zaključka bez trunke razmišljanja. Nas poremeti patetični tekst, pa nije ni čudo da nam ređaju drame kakve pruža bilo koji rijaliti program, jedan za drugim.

U svakom sistemu postoje rupe, loše odrađene tačke zakona, ali jedino što znam, je da, Amerikanci i previše drame (brinu) oko dece i da su tu uvek uključeni timovi koji utvrđuju šta je najbolje za decu. Ne mogu da se ne zapitam zašto im je 6 meseci zabranjen pristup deci, ako su to samo fotografije sretne male golišave dece i ne postoji ništa više. Mogu da pogreše svakako, ali ostavljam otvoren prostor da možda i ne greše.

Sudovi ne bi imali posla ako bi svako priznao krivicu, to jedino znam.

Apsurdi

Ne prođe ni jedan dan da se ne zapitam kuda ide ovaj svet. Danas sam naišla na jedan veliki apsurd čitajući dnevne vesti. Ne znam da li ovo treba da smatramo velikim dostignućem ili užasnom glupošću.

Rusija i Indija testirale zajedničku supersoničnu krstaricu. A onda počnem da mislim koliko li to košta i koliko ima stanovnika Indije koji nemaju osnovno za život (kuću, hranu, zdravstveno...) dok njihova vlada pravi rakete.

Pritajeno zlo

E vala da je pritajeno, jeste, ne mogu da verujem da sam odgledala ceo film. Znači, glupost nad glupostima. Pitam se na čemu je bio Paul W. S. Anderson kada je prvo napisao ovakvu nebulozu i to ne jednu, nego četiri, pa onda i režirao, a radi se ne baš o jeftinom filmu.

Kada bi mogla da ocenim radnju na skali od 1 - 10 dala bi čistu 0 (slovima: nulu)

Hvala Bogu da sam izbegavala da pogledam prva tri nastavka, a tako će ostati i dalje.

Ali evo ukratko koliko sam mogla da "pokupim" iz filma.

Ona (lepa Mila Jovović, koja ne znam iz kog razloga mora da glumata sa nekim promuklim glasom pa to sve deluje usiljeno) se zove Alis i ona je radila u nekoj bio firmi koja je igrom slučaja pustila virus na slobodu, koji je pobio ceo svet. Mislim, ne baš sve, jer oni jesu živi, samo su zaraženi, pa su nešto izmedju zombija, vanzemaljca i čoveka.

E sad, ona stiže negde, gde napada čitavu armiju klonirajuć a ta armija je dotle ubijala te zaražene. E kada ih pobije, ona kreće u borbu proti se,iv zaraženih i protiv vođe te armije (koji je izgleda pustio virus), da bi vladao svetom, prem da ne razumem suštinu, zašto da vlada, kad su svi zaraženi i kad niko ništa ne radi, samo blejače oko zgrade gde su njih petoro nezaraženih. I tako, desetina hiljada njih cimaju ogradu gde su tih petoro, a pojma nemam zašto. Da li hoće da ih pojedu, zaraze, ubiju... ko će ga znati.

E da, taj vođa vojske je Alis ubrizgao neku inekciju i oduzeo joj njene moći i sada je ona samo običan čovek, nije više neka sa super moćna ratnica.

Onda Alis kreće da traži preživele nezaražene i nalazi neku devojku i one sedaju u avion, stižu tamo gde ovih monton zaraženih reži oko zgrade i spuštaju se avionom na krov zgrade. Mislim zašto pobogu? Više ne možeš da im pomogneš, a ne možeš ni da ih potrpaš u dvosed?! Kao, sada su se skupili, ima ih dvoje više...

I tako, zaraženi našli načina da prodru u zgradu, valjda će im biti lakše kad pobiju ovih petoro a ovi se bore, pucaju, beže, tuku se. Naravno petoro pobeđuje stotine njih. Ovi zdravi nalaze put ka brodu koji je navodno spas za ostatak sveta. Dolaze na brod i shvataju da se, gle čuda, nešto čudno dešava. Nema posade, ali pronalaze podatak da na brodu ima preko 2000 zdravih (valjda). Na to ova njena sapatnica kaže "moramo pretražiti svaki inč broda". Pobogu zašto svaki inč, pa ne mogu se na pola inča sakriti 2000 ljudi!!

I tako, nađu oni i vođu koji baš nije siguran šta hoće, osim da vlada, mislim, koji će mu moć ako je sam na kugli, sredjuju njega i oslobađaju ovih 2000. Superiška, proces stvaranja Zemlje može ponovo da počne. Jupi je!!!

Medijski fenomen

U očekivanju sam ovih dana da ću otvoriti frižider i tamo naći, koga drugog, nego Jelenu Karleušu.
Mrzim što pišem o ovom, pogotovo što potpomažem svesno njenom cilju, a to je, da se što više pominje.
Žena je dokaz da je i antireklama dobra reklama, samo me interesuje koji je njen interes u svemu ovom što se zbiva ovih dana oko nje. Koliko sam ispratila njen "opus" jasno mi je da ne živi od muzike, a to zove zvanjem i jasno mi je da njena zarada ima veze sa što većim eksponiranjem u javnosti.
Verujem da joj Kurir plaća za kolumne, ali sigurno ne toliko da može da skokne u Harods svako malo, a hoću da crknem od radoznalosti i razotkrijem kuda vodi ova njena medijska kampanja.

Ajde da krenem od početka.

Ulazim u luksuznu kancelariju vlasnika Kurira. Očekivala sam nekog... drugog. Očekivala sam crne cipele i bele čarape, nekog novopečenog, nadobudnog. Dočekuje me, pa, kul lik. Fin neki čovek, staložen, mlad. Takvi me uvek vrte oko prsta. Tu je i urednik. Ufff! Dižem gard. Znam sebe, toga se i bojim. „Jelena, šta pijete? Mi pijemo viski.“

nastavak

Trep trep, fake smile (ovo valjda znači da i osim srpskog zna i engleski),blabla...

Zašto je plavuša mislila da u dvadeset prvom veku u zemlji Srbiji, gde ultra-giga-mega automobile i Armani odela, pa još pride imaju svoju dnevnu štampu, nose bele čarape na crne cipele?! Ona kao ne zna, bar po bivšem momku koji je završio tamo gde je završio, da je upravo obrnuto. Mislim, trebalo bi da zna, on joj je omogućio mnogo Harodsa. Ovde samo može da se desi da po koji profesor, dr. nauka može da nema za Armani odelo i čarape u nijansi sa cipelama.

Elem, da se vratim na priču, zamološe je da piše bez cenzre, jer božemoj, Kurir sve ostalo piše sa cenzurom i veoma proveravaju informacije koje štampaju i veoma su korektni prema onima o kojima pišu... ali malo morgen. Naravno, jasno mi je zašto baš Kurir, Jelena im dođe kao trešnja na šlag.

A onda je otvorila um

Koristiću svakodnevni rečnik da bi me svi dobro razumeli. Uvijenim, komplikovanim rečima i praznom demagogijom ništa neću postići. Znači, brate, direkt u glavu!

Bravo, ubola je poentu i u pravu je, jedino što nije u pravu je to što ona uvijenim i komplikovanim rečnikom bi mogla da piše... hmmm, pa jedno dva tri reda i tu bi se kolumna i saradnja sa Kurirom završila.

nastavak

I u nastavku je ubola suštinu, samo bre, da sam gej, plakala bi od muke da me ovako prezentuje gej ikona. Pa gde je ljubav, sve se svelo na guzicu?!
Ajd što se svelo na guzicu, čim je tekst odštampan sve se svelo na nju. Niko više ne priča o pravima homoseksualaca, prem da ona zastupa teoriju da im je potrebnija ovako, nego da se pojavila na paradi!!, a sada svi pričaju o njoj. Njenom načinu izražavanja i čudu da (opet) božemoj je moguće da plavuša ima stav i tu i tamo malo mozga. Ko bi to očekivao? Ali svakako je očekivan dalji nastavak. Iskoristila je trenutak da se izreklamira, jer u momentu dok čitaš tekst ona miri dve Srbije. Onu njenu, što su na koncertu a malo posle u paradi "protiv" i onu drugu, koja se trudi da bude liberalna i da se razlikuje od one prve.
Fenomenalno, bravo Jelena. Još kada bi znala da staneš, što naravno ne očekujem da plavuša sa stavom obavezno ima i kočnice, to dođe kao dodatna oprema, ne može sve za istu cenu.

Kočnicu je trebalo da povuče u onom momentu kada je počela istim tim jednostavnim govorom, ne komplikovanim, da piše i sledeću, pa i sledeću kolumnu, naravno, svaku narednu očekujem u istom duhu, a i onda kada su počeli da je kao svojevrsni fenomen zovu iz emisije u emisiju.

Ajd što se kolumna pretvara u čistu autobiografiju, nego eto nje suvda, pa stigla i u Utisak nedelje da "ravnopravno" raspravlja sa Borkom i Jovanom o tome da li je bitno ko kaže ili kako se kaže. Veoma je prozvana po tom pitanju, odlučna da ubedi sve ostale da je bitno ko kaže, jer ona je NEKO, a ne niko. Ona je glas razuma one druge Srbije, one needukovanije i ona je most koji spaja nespojivo. Ko je to još uspeo?!

E da, nikako da dotaknem učestvovanje u Utisku nedelje, ali i neću, pročutajte ovde sve je rečeno.

Kolumne dalje neću citirati, neću više da analiziram, samo da donesem neki zaključak, a ne mogu. Ne znam, nije mi jasno što je ona fenomen sa kolumnom, nije mi jasno ustvari o čemu se tu radi. Mošmisliti, došla plavuša, kvazi pevaljka da postane kvazi novinarka, pogodila jednu temu (samo je jedne i bilo, sve ostalo je ona) i digla revoluciju. Zar smo na te grane spali? Da li je ovo slika Srbije koja jedino može da razume ako se nešto usporedi sa analnim seksom i nikako drugačije?

Ustvari, rešila sam i da ne razumem šta se tu dešava, šta ću i ja sam plavuša, ta vijuga mi se još nije razvila. Shvatiću to kao dobar povod za samoreklamiranje za koje je inače prosvetljena evropljanka pravi maher. A u prilog tome ide da odmah nakon negativnih kritika, zbog nesnalaženja u emisiji sa Borkom i Jovanom, opet puni novine, ovaj put napadom na nju, auto, supruga... nemam pojma, jer te ga je bilo, te nije, ali bitno da se piše.

Brat i sestra

Postoji li bolest koja se zove "odlepitis"? Sigurno postoji, pošto je ja dobijam uglavnom od majki dvoje dece i u situaciju u koju me dovode, mene, majku jednog deteta.


Slučaj 1:

- Ona ima dvoje dece, starije je prijatelj mog deteta. Mlađe? Mlađe je prikolica svojoj starijoj sestri, mojoj ćerki, a neretko i moja.
Odlično je ako se igraju kod njih u kući, zato što su onda primorane da se igraju (čitaj čuvaju) i sa mlađim. Sa kojim, ruku na srce, niti su generacija, niti pol, niti imaju bilo kakva zajednička interesovanja, ali je majka u tom slučaju slobodna jer joj starije čuva mlađe.
Ako se pak igraju u našoj kući, onda je sve super, ali bilo bi dobro da povedem oboje, zašto li sam samo odvela jedno? Pa zato što, ako povedem i mlađe, mene se ne boje i ovde neće da ga čuvaju, a on onda vrišti pred vratima sobe, baca igračke, često i sebe i vrišti do iznemoglosti.

Slučaj 2:

- Veoma sličan slučaju jedan, samo jedna mala sitnica je ta, što taj sretni par brata i sestre, nikada, ama nikada ne ide odvojeno, pa kada se revanširam za vreme provedeno tamo, ručak i slično (a to se i te kako očekuje od mene u ovom slučaju), ja dobijam duplo. Baš sam srećnica, zar ne?

Slučaj 3:

- Ona radi, ima ih dvojicu, drugi je mali, ne ide kao privezak prvom, ali prvi je večno ostavljen, jer, ona radi a ima malog. Onda stupam ja na scenu, jer ne mogu da gledam dete koje stoji samo u mraku na ulici, po koje niko nije došao u školu...

Slučaj 4:

- Je gotovo identičan slučaju 3, gde, iako se dogovorimo o vremenskom planu, ona ga ladno probija, jer mali je noćas loše spavao. I tako već 2 godine.

Sve u svemu, dete koje je jedinac i majka koja ima samo jedno dete u bilo kakvoj sponi sa onima koji ih imaju više, nadraljaju, jer njima je lakše, oni imaju, Bože moj, samo jedno!

Ala nam je lepo, tako nam i treba

Gledam pre neki dan, šetaju gradom, svako ponosan na svoj način. Šetaju ispred mene, na trenutak ih obiđem, pogledam lica, ona mlada i naravno lepa, da ne pominjem, polu-obučena ili možda bolje rečeno, polu-gola, a on doteran u odelo, verovatno relativno skupo, onako zadrigao, sigurno stariji od njenog oca. Idu oni tako i ulaze u Mercedes.

Mercedes nije neki najnoviji model, ali s obizirom na njenu finansisku situaciju, verovatno se u njemu ona oseća kao u Džambo Džetu. Ruke su joj pune kesa, a usta razvučena od uva do uva. On onako zadrigao, se ukočio, pa pocrveneo, smeškaju mu se uglovi usana. Sigurno srećan što je "srećnica" pored njega srećna i što će on malo kasnije naplatiti šoping.

Ide on tako ukočeno i gleda da li ga gledaju, da li misle o njemu "wow, vidi ovaj ima lovu, uh kakvu je ribu maznuo, srećnik", a lica okolo odaju samo tužne poglede koje prelaze sa njenog na njegovo lice.

On nesretnik verovatno misli da ima duplo manje godina nego što ima, iako pored nje izgleda kao da ima duplo više nego što ima. Šta sledi dalje? Da li se priča završava u nekom jeftinom hotelu ili ide do rasturanja porodice? Da li će ta dosadna, džangrizvava žena, koja samo nešto zakera da kad otkrije sklonosti svog muža da sačekuje devojke pred školom i voda ih po gradu, slomiti njeno srce, to džangrizavo srce ili će zažmuriti i misliti "pusti budalu"?

Šta "srećnik" dobija jednim a šta drugim?

Pa, ako ga ta džangrizava žena šutne, deca mu okrenu ledja jer ne žele maćehu mladju od njih, on dobija strava cicu koju će pokazivati prijateljima kao trofej osvojen u golf partiji protiv Tajger Vudsa, a onda sledi stvarnost.

Pokazaće je svima. A od prijatelja do prijatelja, neki će mu zavideti, a neki misliti da je budala, jer kada prođe tek malo vremena, ta lutka sa naslovne strane će ili postati džangrizava ili će je totalno boleti uvo, a njega će na brzinu suočiti sa njegovim godinama, tražeći utehu kod mnogo mlađih, zgodnijih i lepših.
Tada kreće kajanje. On će pokušati da je se otarasi, jer će ga nervirati konkurencija mišića starih koliko ima njegov sin ili pak ako bude džangrizala, pitaće se što je menjao isto za isto. Sve u svemu, lepa i luda avantura zvana "kriza srednjih godina" će moralno, finansiski i emotivno dotući.
A ona, lutka, pa ništa, ostaće obeležena kao sponzoruša, laka roba, sa tek nešto malo težim koferom dok odlazi nego što je došla i demode stvarima u njemu.

Ali, tražili ste - gledajte!

Trgovački putnici

Ako želite da izgubite sve prijatelje, preporučujem da se prihvatite posla trgovačkog putnika. Ne samo da ćete dosaditi onima koje ne poznajete, nego će te na kraju možda ostati punijeg novčanika i praznijeg srca.

Nego, pre par meseci me saleti drugarica sa kojom sam odrasla. Nismo se nešto posebno družile, ali, rado bi navraćala do nje bar na čašicu razgovora. Imamo neka zajednička interesovanja, ona živi od onog što je meni hobi i uvek smo imale o čemu da pričamo. Čak mi je u jednom momentu nudila da joj se pridružim pa da zajedno radimo, a ja sam o tome čak ozbiljno i razmišljala, dok nisam shvatila da bi to bio pravi "crnački posao" pa odustala. Ako bi to radila, radila bi na sasvim drugi način, ali to je nebitno za ovu priču, osim što je i ona izgleda shvatila da je "crnački posao" pa joj treba još neki da se malo "dopuni".

Jedan dan mi stiže poziv za zabavu i u prvi mah sam pokušala da saznam koji je povod te zabave, ali bilo je sve veoma tajanstveno. Javila sam se u poslednjem momentu da ne mogu da stignem i da se izvinjavam, da bi ona načisto odlepila zato što sam je "ispalila". Pokušala sam da joj objasnim da sam rekla da ću se javiti da li stižem ili ne i da ništa nisam obećala, ali je na kraju ispalo da je većina pozvanih odustala i da će ona sada raditi TO za džabe, a dolazi samo njih dvoje troje.

Bilo mi žao, pokušala sam da se nekako ubedim da odem, ali onda na moje iznenadjenje saznam da se radi o prezentaciji i tu mi se smrači. Naravno, ostala sam pri stavu da sam jako zauzeta iako sam mogla nekako da stignem, bar na deo. Ne znam kako je prošla prezentacija, ali znam da sve ono kasnije što smo kontaktirale, razgovor je počinjao, tekao i završavao se tako što ona mene pokušava da ubedi da kupim te predivne proizvode i da tako postajem ponosni vlasnik istih i otvorene karte za moj budući poziv - trgovačkog putnika!!!

Pa ja ne da nisam za to, nego mene ubi sramota kada treba nekog da ubedjujem kako mu nešto baš divno stoji, kako mu je baš taj produkt neophodan i da mi nije uopšte jasno kako je do sada živeo bez toga i slične nebuloze koje mene odbijaju bez trunke ramišljanja (kao kupca). Vremenom sam smanjila kontakt iako to nikada nisam želela, poznajemo se iz pelena...

Nego, pre par dana sretnem jednu meni veoma drago osobu, koju sam pre par godina morala da počnem da obilazim u širim krugovima iz istih razloga. Obradujem se, ali se uskoro i razočaram, jer počinje da mi hvali nove "produkte" sa takvom žari u očima kao da sama veruje u to. Pogledala sam na sat i rekla da kasnim, ali ćemo se obavezno čuti...

Ako još neko od meni dragih osoba bude priteran da kuca od vrata do vrata prodajući ono što ne može da se proda u prodavnicama, lepo ću se odseliti tamo gde neću imati ni trunke zadrške da oteram prodavca sa vrata ili spustim telefonsku slušalicu, a da me savest ne grize.

Whatever Works

- Nije to ono o čemu govorim, imbecilu.
- Pobogu, Totalno si pogrešno prikazao moje ideje!
- Zašto se uopšte trudim da razgovaram sa vama idiotima?
- Boris, smiri se.
- Ne, ne govori mi...
- Smiren sam.
- Ne dreči na nas samo zbog toga što ne razumemo o čemu to govoriš.
- Nisam vas napadao. Nisam ja protiv ideje hršćanstva, ili judaizma ili
bilo koje religije. Radi se o profesionalcima koji su to pretvorili u korporativni biznis. Velik je novac u božjem reketitanju. Veliki novac.
- Evo ga, kreće.
- Znamo to, Boris.
- Hej, osnove Isusova podučavanja su prekrasne. Isto tako, i originalna namera
Karla Marxa. U redu?
- Oh.
- Hej, što tu može biti loše? Svi treba da imaju jednako. Čini dobro drugima. Demokratija. Vladavina naroda. Sve velike ideje.
- To su sve velike ideje, ali sve pate od jedne velike mane.
- Koja je?
- Da, šta je to?
-A to je da su sve zasnovane na pogrešnoj predpostavci da su ljudi u osnovi dobri.
- Daj im priliku da učine dobro i oni će to učiniti. Oni nisu glupi, sebični, pohlepni, kukavički, uskogrudi crvi. Rade najbolje što mogu.
- Govori za sebe, čoveče.
- Govori samo za sebe.
- Samo govorim da ljudi čine život mnogo gorim nego što treba biti i vjerujte mi, sranje je i bez njihove pomoći. Ali sve u svemu, žao mi je što to kažem, mi smo propala vrsta.
- Ja ne bih išao tako daleko.
- Ne Ed?
- Zato ta žena što ti se sviđa, Joe, šta ima veze što je pomoćnica kod balzamera, pa smrdi na formalin?
- Za Boga miloga, moraš uzeti to malo zadovoljstva i sreće koje možeš naći u ovim komorama užasa.
- Malo formalina, u redu, ali ona ga isparava.
- Znaš, oni ne znaju tvoju priču.

- Boris, ispričaj im svoju priču.
- Moja priča je, što god prolazi. Znate, sve dok nitko nije povređen, uredu je.
Bilo koji način na koji možeš pronaći malo sreće u ovom okrutnom, jedi ili budi pojeden besmislenom, tamnom haosu. To je moja priča.

- Ne. To nije... Ispričaj svoju priču.
- Pričaj.
- Da. Ispričaj.
- Ti samo želi da pričam ponovo, pa da i oni mogu čuti.
- Ko?
- Oni.
- Ko?
- Ko su oni?

- Vidiš nešto, nekoga tamo?
- Gde?
- Šta si ti? Moron? Tamo je publika od gomilu ljudi koji nas posmatraju.
- Publika?
- O čemu on to govori?
- Osećaš da te posmatraju?
- Plaćaju te skupe karte, teško zarađenim novcem, da bi neki moron u Hollywoodu
kupio veći bazen.
- U redu, kažeš da su ljudska bića tamo koji su kupili ulaznice da bi nas gledali.
- Pa, uglavnom ih ja interesujem. Moram to reći. Da, samo sede tamo. Zar ih ne vidite? Neki jedu kokice, neki samo blenu napred i dišu na usta kao Neandertalci.
- Znači oni su tu da čuju tvoju priču?
- Totalno pomankanje stvarne slike o sebi.
- Totalno.

- Zašto želite čuti moju priču? Poznajelimo se? Sviđamo li se jedno drugome?
Da vam odmah nešto kažem, u redu?

Ja nisam tip koji se sviđa ljudima. Šarmirati nekoga nikada nije bio moj prioritet.
I samo da znate, ovo nije film zbog koga ćete se osećati dobro. Pa ako ste jedan od onih idiota koji imaju potrebu osećati se dobro, bolje idite na masažu stopala.

- Mama, onaj čovjek priča sa samim sobom!
- Hajdemo odavde, Justin.

- Što to sve ustvari znači? Ništa. Nula. A ništa je bilo što, a opet uvek ima idiota sa kojima možeš brbljati. Ne ja. Ja imam viziju. Ja rasparavljam sa vama.
Sa vašim prijateljima, vašim kolegama, vašim novinama, televizijom. Svi su sretni da razgovaraju, puni pogrešnih informacija.
Moral, istorija, religija, politika, sport, ljubav. Vaš rezime, djeca, zdravlje.

Isuse, ako moram jesti devet obroka voća i povrća dnevno da bih bio živ, onda ne želim živeti. Mrzim prokleto voće i povrće. I omega 3 masne kiseline i trake za trčanje i kardiogram i mamogram i karlični sonogram i... oh, moj Bože, kolonoskopija!

I sa svim tim, dođe dan kada vas stave u kutiju i onda dolazi slijedeća generacija idiota koji će takođe govoriti sve o životu i objasniti vam šta je u redu, a šta ne.
Moj je otac počinio samoubistvo zato što su ga jutarnje novine ožalostile.
Možete li ga kriviti?

Sa užasom i korupcijom i neznanjem i siromaštvom i genocidom i Sidom i globalnim otopljenjem i terorizmom i idiota ludih za "familijarnim vrijedostima"
i idiota ludim za oružjem!

"Užas," Kurtz je to rekao na kraju "Srca Tame". "Užas."
Srećom Kurtzu nisu dostavljali Times u džunglu, a onda bi on vidio pravi užas.
Ali šta možete? Čitate o nekom masakru u Darfuru ili je neki školski autobus raznesen, i kažete, "O moj Bože, užas!"
I onda okrenete stranicu i pojedete jaja iz otvorenih restorana.
Šta zapravo možete? Previše je.

I ja sam pokušao samoubistvo. Očigledno, nije uspjelo.
Ali zašto uopšte želite slušati o svemu ovome? Isuse, imate vaših problema.
Siguran sam da ste svi opsjednuti nekim brojem tužnih malih nada i snova.
Vašim previdivim nezadovoljavajućem ljubavnom životu.
Vaše propale poslovne pustolovine. "Oh, da sam samo kupio tu dionicu!" "Da sam samo kupio tu kuću prije nekoliko godina!" "Da sam joj samo prišao."
Da ovo, da ono. Znate šta?
Ostavite me na miru sa vašim "mogao sam" i "trebao sam."

Kao što je moja majka znala reći, "Da je moja baka imala točkove bila bi tramvaj."
Moja majka nije imala točkove. Imala je proširene vene. Ipak, rodila je jedan
brilijantni um.

Bio sam u konkurenciji Nobelove nagrade za fiziku.
Nisam je dobio.
Ali, znate, sve je to politika, kao i bilo koja druga lažna čast.

Slučajno nemojte misliti da sam ogorčen zbog neke ličnog nedostaka. Po standardima bezumne, divlje civilizacije, bio sam prilično sretan.
Bio sam oženjen prekrasnom ženom, koja je imala familijarnog novca. Godinama smo živjeli na Beekman Place. Podučavao sam na Columbiji. Teoriju struna.