Baš sam besna!

Stalno se pitam, kad je ta dečurlija od 5 - 6 godina postala toliko nasilna i besna i ko je tome kriv?

Promenili smo već tri zabavišta i u svakom je bilo bar jedno dete koje "teroriše" uglavnom fizički, jer verbalno ne može, ostalu decu. U ovom zabavištu na prvom roditeljskom sastanku se pojavila polovina roditelja. Grupa je mala, ima ih ispod 20.

No, seli smo da se dogovorimo, vidimo za radne sveske, šta treba šta ne... da bi neko na moje pitanje "nije valjda da gledate svaki dan crtane filmove?" (što rade, naravno ne svaki dan, ali odgledaju ceo crtać od sat i po vremena za 4 sata boravka u zabavištu), neko pomenuo narodnjake (koje bez izuzetka mrzim iz dna duše, čak toliko da naredjuejm bližnjima da gase bilo koji aparat kad ja kročim u prostoriju) jedna mama onako tiho, sa sve uspijajućim tonom i skupljenim ustima, kaže "fuj, narodnjaci, deci treba puštati klasičnu muziku da slušaju makar pasivno, to ih smiruje". Ja se okrenem i potvrdim glavom, klimnem glupo kao ono kuče što stave pod zadnje staklo u automobilu pa ono klima dok se voziš, ne znajući ni ko je mama, ni čime se bavi, ništa, ali božemoj protiv narodnjaka sam, pa bolje klasika čiji pobornik takodje nisam.

Da kasnije bude što ironičnije jer sam uspela da razotkrijem identitet dotične. Majka je profesorka (učiteljica, nastavnica, nešto već) u nekoj školi, muzičkog. Ma odlično, žena se razume, nek nasnimi nešto pa nek im puštaju, nemam ništa protiv, to je bila moja prva misao, a druga mi se zaglavila negde u malom mozgu, a to je način na koji je ona to rekla i izgestikulirala.

Sve to ne bi bilo ništa čudno da nisam slučajno u vremenu od ulaska u zabavište dok se presvlače za učionicu, od vaspitačice saznala da su sva deca dobra (moje specijalno nahvalila dal' zbog mene ili je stvarno dobra, što je moguće, jer kući istrese sve što ne valja), osim dva dečaka, sa akcentom na jednog, koji decu svakodnevno maltretira, tuče, šuta, čepa, čupa, gadja igračkama, bode olovkama... i sve to na očaj vaspitačice koja, kaže da jednostavno ne zna šta sa njim da uradi i da je od ta 4 sata u zabavištu, 3 u kazni. Da ga izbaci ne može, jer je predškolsko obavezno, da priča sa roditeljima ... e to ne znam da li iz solidarnosti profesije obilazi taj razgovor ili razgovor nema nikakve svrhe.

No, ni to ništa nije čudno da me juče ne dočeka jedna mama (koja me je veče pre toga zvala na telefon, jer ne može da dočeka da se vidimo) i počne da priča dogadjaje od pre neki dan dok su čekali da deca izadju iz školice.

(samo da objasnim kakav je ritual. Zabavište je od 8 - 12 časova, po dete dolaziš i čekaš ispred zgrade da ga puste, svi stignu koji minut ranije, a njih puste koji minut kasnije, tako da smo se mi - roditelji, već po nekom sistemu podelili u grupe ko sa kim čeka dete da izadje i onda se tamo vode razgovori raznorazni)

Iz priče otkrivam da je mama - uspijača - prof. muzičkog - pobornica klasične muzike koja smiruje, majka dečaka koji urniše ostalu decu, onog goreg, onog najgoreg. Uspijača koliko sam mogla da primetim (a možda i nisam dobro, imam odredjeno društvo sa kojima komuniciram iako se svima javim) ima još jedno dete, malo u kolicima. Došla je taj dan (mi nismo išli nekoliko dana u zabavište) po dete i sa sve skupljenim ustima, prepotentno, bitna, stala da sačeka. Uto dolazi jedna baka po unuče i gleda u mamu, prilazi joj i počinje razgovor u stilu "moj unuk ne ide danima zbog vašeg sina u zabavište jer ga ovaj maltretira i skoro mu je razbio glavu kad mu je istu uhvatio rukama i gurno kroz staklena vrata" (koja su pod naletom glave pukla). Uspijača mudro ćuti. Baki dozlogrdilo ignorisanje počinje dalje "uradite nešto jer to nije uredu, ne može vaše dete da se tako ponaša, radi opasne stvari za drugu decu", na to se uspijača okreće i kaže "hoćete vi da mi kažete kako da vaspitavam dete", a baka vidno iznervirana počinje da urla "da, ja ću da ti kažem, ma ja ću i da ga vaspitavam ako treba, kad tebi to ne ide". Sad već svi bulje i ćute, znaju da je baka u pravu. Medjutim uspijača se mrtva - ladna okreće prema baki, par puta zakovrne očima i kaže "ne razgovaram sa agresivnim ljudima"

I tu svi počinju da se zgledaju. I sad, zašto mi svaki dan pada na pamet pitanje "ko je tu lud?" ne znam, ali mislim da je zato što se uvek nešto ovako ili slično dešava.

Jel iz njenog prepotentnog odgovora proizilazi da ako ne razgovara sa agresivnim ljudima, ne razgovara ni sa sopstvenim sinom, pa ipak bi baka trebala da ga uhvati pod svoje?!?!

Ja zamišljam majku, koja mrtva ladna seda za klavir i počinje da svira Šopena dok mali agresivni razbojnik, budući zatvorenik, pere bebu u veš mašini i posle je sušni na žici razvučenoj izmedju terasa na sedmom spratu...


E ja ne budi lenja, pošto se moje dete na nikog ne žali, a i kad se žali, žalbe su u stilu "ja sam htela da im kažem, a oni nisu hteli da me slušaju" (ne znam na koga li je) priupitam jel i nju mali dira, tuče, šta već, na šta mi ona onako nusput kaže "da, danas me je šutnuo u stomak, zato što je vaspitačica rekla da pokupimo igračke, on nije hteo, pa sam ja uzela da pokupim i njegove" :O :O :O Ja u čudu, ne znam šta sam ono htela dalje da pitam. Vratim se k sebi i pitam jel to prvi put i šta je uradila vaspitačica, a ona kaže da nije prvi put, da je tako stalno, a onda ga vaspitačica odvoji i kazni, što je uradila i danas, čak i njih kažnjava ako mu pridju. Dobro, to je ok, ali mi nije jasno zašto to moje dete ne priča, a uvek je pitam šta su radili, šta su jeli... i sve ono redom.

I sad poučena iskustvom bake, sutra ću porazgovarati sa vaspitačicom, pa ako se ponovi ili se bude ponavljalo, onda ću otići, pa pošto od majke nema nikakve vajde, ću da zapredim detetu da ću mu vezati uši u mašnu, ako bude pipnuo moje dete još jednom.

Neću da kažem da to neću uraditi, pa po cenu da to dobije srazmeru Hirošime i krene onim putem "moj brat je veći" "a moj je tata jači"

Baš sam besna!