Kuda plovi ovaj brod

Ne znam šta će se desiti, niti više šta se desilo, ali znam da sam jednog dana na Titaniku, a već drugog na Santa Marii.

I svaki dan se tešim da je dobro samo da nije gore, a to traje li traje i traje... Stvarno ne znam šta bi uradila prvo ujuto nego popila kafu i pročitala novine, a ovih dana me novine baš baš zabrinjavaju. Ne znam na koju stranu da prevrnem, ima li neke koja je obojena u roza? Ubija ono sivilo od papira i grafit na rukama.

Odavno sam negde Nadu izgubila, ostavila je negde i pošla pod ruku sa Sudbinom i pustila je da me vodi, pa gde stignemo. Medjitim, onda se desilo da se jedan dan Nada opet pojavila, kucnula na moja vrata i ja sam sišla sa Titanika i okrenula se od Santa Marie i stala na šalter Royal Carebbean-a. Kad cvrc, došla na red nema karte, ni jedne jedine. I dok sam tako stajala i gledala neće li možda naići neki novi cruiser ono Sudbina me kucnu po ramenu i reče: „ajde sa mnom, ovde ti nije mesto, ti si iz zemlje Srbije, tamo marširaju neonacisti pod parolom patriota, tamo gas skače za 60% u danu posle sklapanja fenomenalnog ugovora sa Rusima, tamo penzije neće skočiti, ali će telefon poskupeti za 100-300%, vize vam možda i ukinu, ali nemate priznat pasoš, za vašu zemlju ni UAE nije nikad čuo, tamo je i brat sa crne planine okrenuo ledja...“ i ja šta ću okrenuh se za njom i podjoh na dok da čekam neki novi brod.

Dodjoh ja tako ponovo na dok i gledam, svi moji cruiseri otplovili, ne znam da li da se popnem na Santa Mariju pa umesto u Evropu otplovim ka Atlantidi ili da sednem u Titanik pa potonem sa Islandom i ostalim delom Evrope, za koju smo se toliko nadali da će nas jednog dana primetiti i primiti u okrilje.

I ja uopšte ne znam šta oni hoće od nas, kad nas sada kopiraju, mi nacionalizovali sve još posle drugog svetskog rata, a oni tek sad krenuše tim putem.

E lud ti je ovaj svet, prosto ne znaš gde da se zdeneš, a da ostaneš ovde na ovom doku, šansa da te pronadju jednako je proporcionalna nalasku potonulog Gruniona.