Dosadan pogled

Gledam nešto kroz prozor, posmatram nebo, posmatram ljude, posmatram ulicu i shvatim kako sam negde u dubini duše tužna. Tužna sam zbog saznanja da neke stvari u životu ne možeš da biraš, da su takve kakve su, a ti se jednostavno ne osećaš da pripadaš tu.

Prva stvar koju ne možemo da biramo su roditelji, ne, ne bunim se, njih nikada ne bi menjala, oni su najbolji na svetu, ali da mogu, promenila bi mesto rodjenja. Ponekad pomislim da su baš mogi i oni biti rodjeni negde drugde ili bar otići negde gde bi meni bilo lepše da živim.

Ceo smisao života mi se sveo na dete, dobro, de, nije tako loše, imam dete koje volim i kojim sam u principu do sada zadovoljna. Nije da je hvalim, ali nekako jesam, jedina stvar što nam se karakteri ne poklapaju pa je stalno neka „frka“ ali ne mogu da se žalim na ostalo. A ostali smisao je kako se dokopati sunca i slane vode. Stalno razmišljam kako bi mi bilo mnogo lepše da sam rodjena negde na nekom tamo ostrvu zabačenom u po Idiskog okeana ili Pacifika, nego što sam rodjena ovde.

Ma ne interesuju me ni pare, ni ljudska „dostignuća“, ma ni politika, ništa, interesuje me jedan miran život bez trzavica i zdravlje. Mogla bi da sedim na ostrvu, pecam, gajim kukuruz i šargarepu, berem banane direkt sa drveta i gledam u plavu vodu beskraja. Živci bi mi bili debeli kao ruka. Ne mogu da nadjem ni jedan razlog zašto bi tamo negde zdrava imala i razlog za nervozu. Ovaj život je baš bez smisla.

Rodiš se, pa te bace u neko zabavište gde treba kao da se socijalizuješ, a polovina od te dece ti se ne dopada i gledaš kako da ih izbegneš. Onda kreneš u školu i godine ti se svedu na to kako da nešto naučiš, tj. nabaciš što bolje ocene da bi postigao kao nešto u životu. Pa se upišeš na fakultet da bi se usavršio, opet učiš i učiš i učiš i na kraju dobiješ diplomu sa kojom možeš da se obrišeš. Uz puno sreće ili veze uspeš da se zaposliš negde gde imaš toliko jadnu platu sa kojom ne možeš čak ni dostojanstven biti, a onda pogledaš one koji nisu tako vredno učili i nisu se trudili sve te godine koje ti jesi, a oni imaju sve blagodeti civilizacije. Dobar auto, veliku kuću, bazen, letovanja, zimovanja... čak ni ne stare istom brzinom. Kao da je uz pomoć botoksa i razne kozmetike za njih vreme stalo. I šta onda razmišljaš, da si poslednja budala koja se nadala dobro životu radeći stvari koje navodno vode ka istom, a živiš od prvog do prvog, bockajući siću da platiš račune.

Jeste, nije sve u lovi (ima nešto i u dijamantima), ali kad živiš usred Evrope ili Amerike, onda jeste sve u lovi. Jer ni zdravlje ne možeš više a da ne kupiš. Ako nemaš love, čak ni kod „besplatnog“ državnog lekara ne možeš zakazati kada ti termin treba, nego možda tek onda kada ti više neće biti potrebno.

Verujem da i ljudi sa tih divnih ostrva imaju svoje probleme, a sa druge strane, mislim da bi mogla onako da živim do 200-te. Jedu zdravu hranu, ne prodju im ispred prozora automobili koji izbace otrovno gas direkt u nos, svake sekunde, vazduh im je čist, šume su im okolo, životinje koje nisu civilizaciski isfrustrirane... ma milina.

Odoh da maštam, dok trunem u smogu, žvaćući slaninu debele svinje koja je narasla na 200 kila za par meseci... fuj.

Kralj blink blinka :D

E kad nisam pala sa stolice od smeha kad sam videla ovaj video


Le Boss, le BigBoss, le King of Bling Bing

Baš sam besna!

Stalno se pitam, kad je ta dečurlija od 5 - 6 godina postala toliko nasilna i besna i ko je tome kriv?

Promenili smo već tri zabavišta i u svakom je bilo bar jedno dete koje "teroriše" uglavnom fizički, jer verbalno ne može, ostalu decu. U ovom zabavištu na prvom roditeljskom sastanku se pojavila polovina roditelja. Grupa je mala, ima ih ispod 20.

No, seli smo da se dogovorimo, vidimo za radne sveske, šta treba šta ne... da bi neko na moje pitanje "nije valjda da gledate svaki dan crtane filmove?" (što rade, naravno ne svaki dan, ali odgledaju ceo crtać od sat i po vremena za 4 sata boravka u zabavištu), neko pomenuo narodnjake (koje bez izuzetka mrzim iz dna duše, čak toliko da naredjuejm bližnjima da gase bilo koji aparat kad ja kročim u prostoriju) jedna mama onako tiho, sa sve uspijajućim tonom i skupljenim ustima, kaže "fuj, narodnjaci, deci treba puštati klasičnu muziku da slušaju makar pasivno, to ih smiruje". Ja se okrenem i potvrdim glavom, klimnem glupo kao ono kuče što stave pod zadnje staklo u automobilu pa ono klima dok se voziš, ne znajući ni ko je mama, ni čime se bavi, ništa, ali božemoj protiv narodnjaka sam, pa bolje klasika čiji pobornik takodje nisam.

Da kasnije bude što ironičnije jer sam uspela da razotkrijem identitet dotične. Majka je profesorka (učiteljica, nastavnica, nešto već) u nekoj školi, muzičkog. Ma odlično, žena se razume, nek nasnimi nešto pa nek im puštaju, nemam ništa protiv, to je bila moja prva misao, a druga mi se zaglavila negde u malom mozgu, a to je način na koji je ona to rekla i izgestikulirala.

Sve to ne bi bilo ništa čudno da nisam slučajno u vremenu od ulaska u zabavište dok se presvlače za učionicu, od vaspitačice saznala da su sva deca dobra (moje specijalno nahvalila dal' zbog mene ili je stvarno dobra, što je moguće, jer kući istrese sve što ne valja), osim dva dečaka, sa akcentom na jednog, koji decu svakodnevno maltretira, tuče, šuta, čepa, čupa, gadja igračkama, bode olovkama... i sve to na očaj vaspitačice koja, kaže da jednostavno ne zna šta sa njim da uradi i da je od ta 4 sata u zabavištu, 3 u kazni. Da ga izbaci ne može, jer je predškolsko obavezno, da priča sa roditeljima ... e to ne znam da li iz solidarnosti profesije obilazi taj razgovor ili razgovor nema nikakve svrhe.

No, ni to ništa nije čudno da me juče ne dočeka jedna mama (koja me je veče pre toga zvala na telefon, jer ne može da dočeka da se vidimo) i počne da priča dogadjaje od pre neki dan dok su čekali da deca izadju iz školice.

(samo da objasnim kakav je ritual. Zabavište je od 8 - 12 časova, po dete dolaziš i čekaš ispred zgrade da ga puste, svi stignu koji minut ranije, a njih puste koji minut kasnije, tako da smo se mi - roditelji, već po nekom sistemu podelili u grupe ko sa kim čeka dete da izadje i onda se tamo vode razgovori raznorazni)

Iz priče otkrivam da je mama - uspijača - prof. muzičkog - pobornica klasične muzike koja smiruje, majka dečaka koji urniše ostalu decu, onog goreg, onog najgoreg. Uspijača koliko sam mogla da primetim (a možda i nisam dobro, imam odredjeno društvo sa kojima komuniciram iako se svima javim) ima još jedno dete, malo u kolicima. Došla je taj dan (mi nismo išli nekoliko dana u zabavište) po dete i sa sve skupljenim ustima, prepotentno, bitna, stala da sačeka. Uto dolazi jedna baka po unuče i gleda u mamu, prilazi joj i počinje razgovor u stilu "moj unuk ne ide danima zbog vašeg sina u zabavište jer ga ovaj maltretira i skoro mu je razbio glavu kad mu je istu uhvatio rukama i gurno kroz staklena vrata" (koja su pod naletom glave pukla). Uspijača mudro ćuti. Baki dozlogrdilo ignorisanje počinje dalje "uradite nešto jer to nije uredu, ne može vaše dete da se tako ponaša, radi opasne stvari za drugu decu", na to se uspijača okreće i kaže "hoćete vi da mi kažete kako da vaspitavam dete", a baka vidno iznervirana počinje da urla "da, ja ću da ti kažem, ma ja ću i da ga vaspitavam ako treba, kad tebi to ne ide". Sad već svi bulje i ćute, znaju da je baka u pravu. Medjutim uspijača se mrtva - ladna okreće prema baki, par puta zakovrne očima i kaže "ne razgovaram sa agresivnim ljudima"

I tu svi počinju da se zgledaju. I sad, zašto mi svaki dan pada na pamet pitanje "ko je tu lud?" ne znam, ali mislim da je zato što se uvek nešto ovako ili slično dešava.

Jel iz njenog prepotentnog odgovora proizilazi da ako ne razgovara sa agresivnim ljudima, ne razgovara ni sa sopstvenim sinom, pa ipak bi baka trebala da ga uhvati pod svoje?!?!

Ja zamišljam majku, koja mrtva ladna seda za klavir i počinje da svira Šopena dok mali agresivni razbojnik, budući zatvorenik, pere bebu u veš mašini i posle je sušni na žici razvučenoj izmedju terasa na sedmom spratu...


E ja ne budi lenja, pošto se moje dete na nikog ne žali, a i kad se žali, žalbe su u stilu "ja sam htela da im kažem, a oni nisu hteli da me slušaju" (ne znam na koga li je) priupitam jel i nju mali dira, tuče, šta već, na šta mi ona onako nusput kaže "da, danas me je šutnuo u stomak, zato što je vaspitačica rekla da pokupimo igračke, on nije hteo, pa sam ja uzela da pokupim i njegove" :O :O :O Ja u čudu, ne znam šta sam ono htela dalje da pitam. Vratim se k sebi i pitam jel to prvi put i šta je uradila vaspitačica, a ona kaže da nije prvi put, da je tako stalno, a onda ga vaspitačica odvoji i kazni, što je uradila i danas, čak i njih kažnjava ako mu pridju. Dobro, to je ok, ali mi nije jasno zašto to moje dete ne priča, a uvek je pitam šta su radili, šta su jeli... i sve ono redom.

I sad poučena iskustvom bake, sutra ću porazgovarati sa vaspitačicom, pa ako se ponovi ili se bude ponavljalo, onda ću otići, pa pošto od majke nema nikakve vajde, ću da zapredim detetu da ću mu vezati uši u mašnu, ako bude pipnuo moje dete još jednom.

Neću da kažem da to neću uraditi, pa po cenu da to dobije srazmeru Hirošime i krene onim putem "moj brat je veći" "a moj je tata jači"

Baš sam besna!

Kako upropastiti sopstveni život - I deo

Ili "naučne metode za postizanje totalne lične bede" by Dan Greenburg i Marcia Jacobs

Poštovani prosečni mazohisto, od srca vam želim da ovde nadjete inspiraciju i otkrijete način za vodjenje jednog zaista bolnog, ništavnog i bednog života.

OSNOVE SAMO-TORTURE

ZAŠTO DA BUDETE BEDNI?

Vi ste, to zasigurno možemo tvrditi, krivi. Ne znam baš tačno za šta, ali zapravo to nije ni važno. Najveerovatnije se radi o nečem mutnom.

Verovatno imate nekoliko vlastitih metoda za postizanje bednog stanja, kao što je kinjenje bolesnim strahom u vezi sa bolucanjem u stomaku ili gnjavaža oko toga šta je trebalo reći neotesanom prodavcu iz robne kuće. Medjutim, ovde imate pomoć kako da to uradite sa stilom, a efekti su efikasni.

Metoda br. 1 Kreiranje anksioznosti - to možete nasamo
metoda br. 2 Kako da vas ljudi odbace - zahteva korištenje nesvesnih saučesnika

Kombinovanjem ovih metoda, dobija se jedan intenzivan ali i senzitivan program mučenja sebe tj. Self torture i dolazite do cilja da ovaladate metodom "Totalne lične bede"


1. KAKO DA KREIRATE PRVOKLASNU ANKSIOZNOST

Da li znate kako da se nervirate?

Naravno da znate.

Ili ipak - ne?

Ajde pitanje malo drugačije. Da li znate kako da se nervirate kreativno? Umete li da transforišete obične brige i svakodnevne strahove u istinsko osećanje bede?

Ne? Ok, ajde da naučimo, korak po korak.

Prvi korak je kako da dostignete trodimenzionalnu zabrinutost?

Neke brige nisu dovoljno dobar materijal za anksioznost. Na primer, nije baš neki adut plašiti se da će vam zubar otkriti gomilu pokvarenih zuba ako

a) perete zube non-stop, primenjujući sva moguće tuširanja, želee i ostalo što preporučuju svetski stručnjaci
b) redovno posećujete zubara
c) nosite veštačku vilicu


Da bi jedan strah postao trodimenzionalan, on mora zadovoljiti tri uslova ili dimenzije:

1. Ako se ispostavi da vaš strah ima osnove, pakleno ćete to platiti (npr. privatnom zubaru u drugom gradu)
2. Mora postaojati neki dokaz da će vaš strah potvrditi kao istinit
3. Mora postojati značajan vremenski period koji treba sačekati pre nego što se utvrdi da li je vaš strah bio opravdan.
(Uopšte uzevši, strahovi u vezi sa zdravljem dosta obećavaju)...

Ali, može li taj strah postati trodimenzionalna zabrinutst? Može, naročito ako bolest koju ste odabrali može proči odredjene testove:

1. Da li ste odabrali bolest koja, ne samo da može imati opasne komplikacije, nego zahteva izuzetno skup, dugotrajan i bolan tretman.
2. Da li ste izabrali bolest čiji su rani simptomi toliko opšti da ih možete naći i u običnoj kijavici ili pokvarenom stomaku.
3. Da li ste izabrali bolest koja se može dijagnozirati samo ako se maltretirate u bolnici nekoliko dana na raznim ispitivanjima.

Ako su odgovori potvrdni, onda zaista imate istinsku trodimenzionalnu zabrinutost i spremni ste za razvijanje prvoklasne anksioznosti.

Ako pak niste tolike sreće, tj. da vaš strah ne ispunjava neki od ovih uslova, ne klonite duhom, još uvek možete da nadoknadite uslove koji vam nedostaju, naročito ako ste vešti u izuzetno važnom "negativnom mišljenju"

Snaga negativnog mišljenja

Negativno mišljenje je sposobnost da pokvarite svaku lepu maštariju npr. ako vam se slučajno dogodi da zamišljate "kućicu u cveću" vi odmah vidite kako dolaze buldožeri i kuću ruše, a ruže oko kuće obolevaju od biljnih vaši. To je sposobnost da život dosledno vidite sa mraćne strane i da svoje brige nikada ne ostavite pred vratima, iako od toga nemate nikakve koristi.

Neki ljudi su rodjeni sa snagom negativnog mišljenja, a neki ga pak razviju vremenom.
Svaki advokat vam može reći sve loše stvari koje su se ikad desile ili bi mogle da se dese nekom ko je u vašoj situaciji.

S obzirom na to da nije praktično da stalno imate advokata pored sebe, morate naučiti da sami zamišljate te užasne mogućnosti i tipove situacija.

I tako sve dok ne dodjete u situaciju da postignete zrelu zabrinutost, koja će vas dovesti do anksioznosti.

U tri koraka, od zabrinutosti do anksioznosti:

(Kako da učinite odlučlujući skok od straha od neutvrdjene bolesti ka prvoklasnoj anksioznosti?)

1. Pronadjite načina na koji možete da utvrdite, da li su vaši strahovi osnovani.
2. Otkrite zašto je nemoguće da izvedete prvi korak
3. Otkrite zašto je nepreduzimanje tog koraka podjednako kobno za vas.

Da vidimo kako se ovi koraci primenjuju na vašu zabrinutost:

1. Očigledno jedini način da otkrijete da li ste bolesni je da preživite ta dva tri dana sipitivanja u bolnici.
2. Brojni su razlozi iz kojih vam je ovaj pravac akcije potpuno onemogućen. Pre svega, kako ćete odsustvavati sa posla kad je to apsolutno nezamislivo, osim toga zamislite kako bi vas bilo sramota što pravite toliko paniku ako bi se otkrilo da ste potpuno zdravi.
3. Naravno, ako ste vi zaista bolesni, a sedite skrštenih ruku i ništa ne preduzimate, uskoro će biti suviše kasno da se učini bilo šta u vezi sa tim, dakle potpuno je nemoguće da ništa ne preduzimate. Ali šta da radite? Bez obzira što odluku morate brzo doneti, vi uopšte ne znate koliko vam je još vremena preostalo, a i taj ostatak nemilosrdno ističe.

Pošto ste do sada uspeli da učinite nemougćim i preduzimanje i nepreduzimanje akcije, automatski ćete početi da produkujete vitalnu emociju poznatu kao Frenzy (nusefekat koji može prouzrokovati ono čega se vi plašite, naročito u probavnom traktu) neophodnu za dostizanje anksioznosti, jer sazrela Frenzy (F) je sve što vam je potrebno da dostignete prvoklasnu anksioznost (PA) ili jezikom nauke 3DZ + F = PA.

Vežbanje anksioznosti

- Organizujete vaćno poslovno putovanje u drugi grad, koje može biti odlučujuće za vaš budući posao.

- Rezervišite kartu za avion koji polazi u 8 sati, utvrdite tačno koliko vam je vremena potrebno da stignete od kuće do aerodroma, parkirate svoj auto i prijavite let.

Recimo da to traje sve jedan sat, od vrata vašeg stana do ulaska u avion:

- Noć pre putovanja sedite u auto i vozite neprestano oko vašeg kvarta, sve dok pokazivač benzina ne dodje na crveno.

- Ako nema gužve na putu i nema nikakvih zastoja, šanse da stignete po planu su poprilične, a ako vam nestane benzina garantovano kasnite.

- Dozvolite li sebi suviše vremena ili suviše benzina, rezultati će vam biti slabi i nećete kreirati anksioznost. Ali ako ste pravovremeno obezbedili uslove da zakasnite imate šanse da se dobro nauživate.

Pažljivo planiranje ove vežbe, vam daje ceo sat sjajne Frenzy i Self - Torture lične bede.




Nastaviće se....

Predsednici velesila ili...?

Svaki put kad otvorim novine sebe podsetim na ulogu Mel Gibsona u filmu Teorija zavere, gde on secka isečke iz novina i uz pomoć njih želi da dokaže da je sve jedna velika zavera.
E tako i ja, ustanem, skuvam kafu i počnem da čitam prvo naslove, pa tek onda malo dublje i jedno od naujupadljivijih stvari mi pada u oči kako velikim svetskim silama od država upravljaju klovnovi.

To me „proganja“ još od doba kada je na čelo Amerike stao pod zastavu predsednik sa najmanjim mogućim IQ-om od svih predsednika (147 Franklin D. Roosevelt (D) 132 Harry Truman (D) 122 Dwight D. Eisenhower (R) 174 John F. Kennedy (D) 126 Lyndon B. Johnson (D) 155 Richard M. Nixon (R) 121 Gerald Ford (R) 175 James E. Carter (D) 105 Ronald Reagan (R) 099 George HW Bush (R) 182 William J. Clinton (D) 091 George W. Bush (R). Naravno da to nikako nije moglo da sluti na dobro. Buš je na najnižoj granici zdravog homo-sapiensa. Znam da to nije preduslov uspeha (što se vidi iz priliženog) ali očito jeste u pravljenju cirkusanta od samog sebe, svog naroda i svoje zemlje.



Jasno mi je da Ameri biraju uglavnom onog kojeg smatraju da će biti dobar za unutrašnju politiku, što bi se previše brinuli za spoljnu?!?! ali ovog puta su omanuli, a i sam izbor novog predsednika sve više liči na nastavak žongliranja spoljne i unutrašnje politike. Ne krvim Obamu, deluje ne-glupo, nego krivim sistem koji nema bolji izbog od njega i 72-godišnjeg Mekejna. Cela predizborna kampanja se pretvorila u cirkusijadu, počevši od toga da je Madona kompletan tour Sweet & Sticky posvetila Obami, pa do majica, haljina i ostalih modnih detalja sa njegovim likom. Pazi! Haljina sa Obamom, baš deluje ohrabljujuće i veoma ozbiljno gledanje na budućeg predsednika dojučerašnje najveće sile sveta.





Obamamania je uhvatila čak i Evropu, da bi eto dokazali da nisu rasisti ili iz želje da budu pripadnici demokratskog društva (ma štagod to bilo) ili postoji neki drugi skriveni razlog, pojma nemam, ali sveopšte ludilo koje je izazvao pojavom ne liči mi da vodi na dobro. Mislim, pa nije on zabavljač, on treba da odlučuje npr. da više ne bude ratovanja od strane Amerike, pa makar ni protiv terorizma, jer terorizmom protiv terorizma niko ništa nije rešio...

No, da ne zaboravim Buša, koji je da ne veruješ, čak dva puta biran, a čovek nije u stanju da sklopi rečenicu bez greške. Postoje već mnogobrojni sajtovi koji se bave svakom njegovom izgovorenom rečenicom, gde pronadjoh od mnogobrojnih i ove izjave:

- "Reading is the basics for all learning."
- "I think we agree, the past is over."
- "And I, unfortunately, have been to too many disasters as president."
- "But oftentimes I'm asked: Why? Why do you care what happens outside of America?"
- "The best of America occurs when people walk up and say, Mr. President, I'm praying for you."
- "Europe should have more countries."
- "We spent a lot of time talking about Africa, as we should. Africa is a nation that suffers from incredible disease"
- "I'm gracious that my brother Jeb is concerned about the hemisphere as well."
- "The vast majority of our imports come from outside the country."

... interesantno, zar ne?


A na celu ovu priču me naterali mnogi članci (već gore pomenuti) u kojima se pojavljuje g. Napoleon (Sarkozi), koji je neizbežan u svim mogućim novinama, koji traži od jedinog ovovekovnog ozbiljnijeg političara da ga uči džudou!!!



Ajd to, deluje malo uvlakački, valjda mu je jasno da je Rusija tu gde je, a i da se otkupi za Napoleonova dela, nego šta bre više radi. Mislim, on je jedini političar kojem je opljačkan privatni bankovni račun i to preko interneta (veoma ozbiljno, nema šta) i koji se oženio za glavu višlju mis pista.









Jedan dan osvane intervju u novinama sa sada već bivšom ženom i njihovom sretnom braku, kad drugi dan (dva meseca nakon toga) pljas... on se ponovo ženi. Prva dama Francuske dok njen muž uči džudo, svira gitaru i peva. Ali, da li je sve to bitno, pa ljudi se samo zabavljaju, obaška što takvi olučuju o milionima drugih!!!






I šta se onda čudimo što nam je ovako, kako nam je. Ajd uzdravlje i bez obećanja!

Kuda plovi ovaj brod

Ne znam šta će se desiti, niti više šta se desilo, ali znam da sam jednog dana na Titaniku, a već drugog na Santa Marii.

I svaki dan se tešim da je dobro samo da nije gore, a to traje li traje i traje... Stvarno ne znam šta bi uradila prvo ujuto nego popila kafu i pročitala novine, a ovih dana me novine baš baš zabrinjavaju. Ne znam na koju stranu da prevrnem, ima li neke koja je obojena u roza? Ubija ono sivilo od papira i grafit na rukama.

Odavno sam negde Nadu izgubila, ostavila je negde i pošla pod ruku sa Sudbinom i pustila je da me vodi, pa gde stignemo. Medjitim, onda se desilo da se jedan dan Nada opet pojavila, kucnula na moja vrata i ja sam sišla sa Titanika i okrenula se od Santa Marie i stala na šalter Royal Carebbean-a. Kad cvrc, došla na red nema karte, ni jedne jedine. I dok sam tako stajala i gledala neće li možda naići neki novi cruiser ono Sudbina me kucnu po ramenu i reče: „ajde sa mnom, ovde ti nije mesto, ti si iz zemlje Srbije, tamo marširaju neonacisti pod parolom patriota, tamo gas skače za 60% u danu posle sklapanja fenomenalnog ugovora sa Rusima, tamo penzije neće skočiti, ali će telefon poskupeti za 100-300%, vize vam možda i ukinu, ali nemate priznat pasoš, za vašu zemlju ni UAE nije nikad čuo, tamo je i brat sa crne planine okrenuo ledja...“ i ja šta ću okrenuh se za njom i podjoh na dok da čekam neki novi brod.

Dodjoh ja tako ponovo na dok i gledam, svi moji cruiseri otplovili, ne znam da li da se popnem na Santa Mariju pa umesto u Evropu otplovim ka Atlantidi ili da sednem u Titanik pa potonem sa Islandom i ostalim delom Evrope, za koju smo se toliko nadali da će nas jednog dana primetiti i primiti u okrilje.

I ja uopšte ne znam šta oni hoće od nas, kad nas sada kopiraju, mi nacionalizovali sve još posle drugog svetskog rata, a oni tek sad krenuše tim putem.

E lud ti je ovaj svet, prosto ne znaš gde da se zdeneš, a da ostaneš ovde na ovom doku, šansa da te pronadju jednako je proporcionalna nalasku potonulog Gruniona.

Sposobna?!

Tračevi me ne interesuju da bi se previše udubljivala u njih, ali ipak volim malo da pročitam šta ko radi... i u cilju zadovoljenja te potrebe sam odabrala jedan časopis, smatrajući najumerenijim.

Medjutim, jutros sam ga kupila i sela uz kafu da ga prelistam. Ajd što je na naslovnoj meni lično poznata "sposobna" nego što je unutra okupirala 4 strane samo zato što je proslavila rodjendan. I nije to samo što je slavila rodjendan, nego bre, gde je, kad i sa kim slavila taj rodjendan!

E sad ta ista "sposobna" je zaslužna za ... ništa. Ona osim što se udala tri puta za lovarnog mladoženju nije ništa ama baš ništa postigla, ali jbg. treba se dobro udati i onda se reklamirati kao neko veoma moćan, pametan, sposoban... Ma i to me boli uvo, nije jedina, ima ih više, recimo i ona što se isto udala ali samo dva puta, prvi put za "slatkog" a drugi put za Kazanovu, pa onda napravila spektakl od razvoda.

Nego mi smeta jedna stvar. Ovu slavljenicu znam iz dana kad je bila u prvom braku, mislim, već sa 18 godina je znala da dobro izabere ili dobro da se nametne (nebitno) ali je mladoženja tada za razliku od ostalih bar nešto vredeo. Bio talentovan, imao "zanat" u svojim... nogama. Nego, nije bio dobar, bio dosadan, jbg. nije mogao da provodi vreme uz nju zato što je imao radne obaveze pa je ona svoju tugu morala da utapa u Armaniju i Versaćeu, kupujući haljine kao mnogi od nas hleb. Ma utopila ona tugu u drugom i ovog šutnula kao lošu naviku.

Naravno da drugi nije bio prazna džepa te je data "sposobna" mogla da nastavi život na "visokoj nozi", jedino što je ovaj drugi bio kriminalac, ali kakve to veze ima, ljubav je slepa. No, kad je on otišao po "službenoj dužnosti" ona nesretna utopila tugu u trećem, ovaj put jednom veomaaaa sposobnom, ma gotovo sposobnom kao i ona sama.

Utoliko je sposoban što nosi "dobro" prezime, svima nama poznato po tome što smo za njihov hi life platili iz svojih džepova.

No "sposobna" nije od onih koji se pronalaze u "silikonskoj dolini" bez obzira što na njoj više ne postoji deo tela koji nije istim ispunjen i to po nekoliko puta, ali svoju vernu ljubav će dokazati ako treba rodivši svakom po nekoliko komada dece koje će posle da odgaja neka ili neke druge žene, jer "sposobna" mora da bude na svim bitnim mestima u svetu.

Tako da mi pratimo svaki njen rodjendan sa pažnjom, u sitne detalje opisan od jutra do mraka, svaki modni stil datog dana, bez obzira da li je u dvorcu, jahti, konju, restoranu, hotelu, šetnji... i čitamo ljubavne poruke ispisane po torti pa se divimo takvoj ljubavi (po ko zna koji put kad je ona u pitanju)

I sad vi vidite šta je prava ljubav, ma i za to mi nekako dodje svejedno nego što nam serviraju to uz doručak, bolje ide jogurt, lakše klizi!

Dokle će nas praviti ludim?

Evo mene opet sa Operacijom Trijumf (OT). Znam dosadna sam, ali me gluposti uvek podstaknu na razmišljanje ...

Gledam juče Gala veče br.2 i momenat kada će neki napustiti kuću, neki proći... gledam da se zabavim i vidim koliko su "napredovali".

E sad, sam koncept emisije, glasanje, ulasci izlasci... uopšte ne kapiram jer imam utisak da pravila smišljaju u "letu".

Pre nekoliko dana (ono kad je Maca imao ko zna koji fijasko po redu i kada su muzičkog stručnjaka Jelenu Karleušu doveli u neGrand emisju) prošla (valjda) dvojica od petoro "mučenika", žiri ocenjivao i oni će kao ući u ponedeljak u kuću (jest, nisu rekli koji ponedeljak)

E sad došao prvi ponedeljak, oni se opet takmiče ?!?!?! ne znam zašto jer dvoje ispada, pa bi dvoje moglo i da udje, ali eto, da opet uzmu pare na glasanje valjda.

Počela emisija (Maca hvala bogu utišao tj. utišali su ga do maksimuma pa se onaj jedan gaf i ne računa) izašli na binu dvoje po jedan, neko sa gostima (Seve, Željko i Laka) neko ne, al glasanje počelo sa prvom pesmom!!!! (šta je sa onima što pevaju poslednji ili možda treba unapred da glasamo za njih?????????)

Otpevali (kako ko, neko katastrofa, neko bolje, neko isto kao pre, ali to je uopšte nebitno) i došlo da se prebroje glasovi gledalaca. No, navodno gledaoci mogu da spasu četvoro, onda sudije mogu da spašavaju, pa na kraju spašavaju i studenti... jbg. sve neki davljenici.
Nagluvi gledaoci glasaše za Ninu medj četvoro spasenih, al' sudije je izbaciše, pa je onda opet spasli studenti (valjda u njoj vide najmanju konkurenciju).

I sad, šta bi bilo da je studenti nisu spasli, znači da je gledalište glasalo iz fazona, čisto da naplate to što nas zabavljaju!!!!

Druga stvar, žiri. Ostadoh bez teksta, Ivana dobila objašnjenje zašto je izbacuju, a Vukašinu rekli "zato"!!! Medjutim, dobri su oni, ipak su mu objasnili da su ga izbacili zato što mnogo pametuje u kući!!!! Pa jbt. jel došao da mu ocenjuju nastup i pevanje (dečko bio medju boljima, možda i najbolji, Dragić bar jednu dobru stvar uradio što ga je on spasao) ili da se takmiči u lepom ponašanju?!

U krajnjem slučaju, jer vi imate neku "zvezdu" domaće estrade koju baš volite zato što je divna osoba i super u svom poslu? Baš me zabole kako će se ponašati, hoću pevača koji zna da peva i da se ponaša na sceni!

Nije to sve, od samog izbora voditelja sirota Nikolina ispade najbolja, ali ne znam da li da krivim nju ili Milana što su onako ispalili jadnog Nikolu.
Glasali studenti i kao još jedno iznenadjenje je to što ako se glasovi podudaraju (kao što je bilo izmedju Nikole i Nine) onda glas onog kojeg je Dragić vratio (Vukašina ovaj put) se računa kao dva glasa.
Milan sabrao, oduzeo i posle Vukašina dobio rezultat da je Nikola taj koji ostaje. Dečko skočio sav sretan što se vraća u kuću (kao onih 6 mučenika što ih Maca ispalio) kad ne lezi vraže, Nikolina sve to mirno posmatra i dodaje da su zaboravili glas Makedonca koji sedi pored nje, a on je baš eto glasao za Ninu, pa "to bad" Nikola ipak ide svojoj kući!!!!!!!!

Ovo je kompletna sprdnja od programa, gde se svi fenomenalno zabavljaju (uposlili muzičare i onu što to nije - Marina da nešto rade, gledaoci opet gledaju voajerski program ovaj put malo obogaćen muzikom, otpisani voditelji opet imaju priliku da iskoriste svo moguće vreme za samoreklamiranje, a Emotion opet da uzme pare za nebulozu).
Jedino što smo zaboravili te mlade ljude koji nemaju priliku da plate cd i ovo treba da im bude odskočna daska, njima to baš i nije tako smešno.

Trijumf ili propast?!

Kao zagriženi (uopšte ne znam kako mi se to desilo) gledaoc Velikog Brata, zaista sam sa nestrpljenjem očekivala da počne Operacija Trijumf. Ajd što po samom konceptu treba da bude interesantnije, bar zato što su ovi u kući birani po nekom talentu, a ne talentu za "peglanje mnogoseda", a otvaranje nisam mogla da dočekam jer je najavljivana moja omiljena pevačica Anastacia kao gost večeri.

Namestim se ja, kompletno pripremljena za tri sata užitka, ne mogu da dočekam, ne da vidim celo "gala" veče, niti ko će učestvovati, nego Anastaciju, sednem, donesem pićence, grickalice (to čisto da ako nešto usfali ne moram da ustanem) i počnem da gledam.

Krene program od Anastacie ni A. Ajd reko, samo da najave pa će ona. Izleteli u nekim šljokičastim haljinama Ana i ona Nikolina (jel se tako zove? pojma nemam, ja je zovem Bratz) i naravno Anina druga polovina Milan, a za njim i Maca?!?! Od silnog izbora voditelja, odluka pala na ove, ajd njih troje mogu i da progutam, ali Macu... pa sve sa nekom novom frizurom a'la Marija Šerifović, zavezanim jezikom i malo glupavih fora (bar ono što sam razumela, sledeći put neka ga titluju)... jezivo! Uplaši me.

Onda poizletaše takmičari, jedna gomilica gde muškarci gotovo svi do jednog kao Macini klonovi, ustvari Marijinih, pa shvatim da je ta frizura moderna i da je svi "furaju", a ko mi kriv kad nisam u toku i ko mi kriv što očekujem da se nosi ono što ti stoji!

Od Anastacie ni traga ni glasa. Počeli oni da pevaju, bolje rečeno da falširaju, sve uz "eminentne" zvezde domaće i strane (ako su stranci oni što pevaju na hrvatskom, bosanskom i makedonskom) estrade. Pevaju oni tako pevaju, voditelji malo vode interne razgovore na koje bi mi trebali da se valjda pocepamo od smeha (a meni već suze u očima), pevaju i iznose raznorazne "priključke" i pomagala, koje stavljaju na sebe i dalje pevaju, ups falširaju.

Odjednom stupe na scenu njih tri i počinju pesme koje sam naslutila da su Anastacijine (samo po tekstu, nikako po ritmu i muzici) i ja se obradujem.
Ajd što je scena užasna, kao da smo zalutali na Grand Paradu pre jedno 10 godina, nego što ozvučenje uopšte ne štima. Elem, razdvoji se neka šper ploča i na moju neopisivu radost se pojavi Anastacia.

Zapeva ona, meni srce puno, ali me nešto blam. Gledam ona kako je krenula, a čujem da se nešto muzika razdvaja ritmom od nje, pa sad se bacim u rebus i počnem da mislim jel pevač treba da prati muziku ili muzika pevača (još pogotovo ako je to pevačeva pesma)?!?! Ma nije to jedino, blam me kad pogledam kako je ona normalna i jednostavna i kako joj taj kič scenario uopšte ne priliči, a ni Ana i ta Bratz voditeljica koje šljašte u nekim srebrnim haljinicama pa još sve sa volanima :S

Velika svetska zvezda najavi našu takmičarku Sonju, bez da omane u naglasku i srećom Sonja nas ne obruka, nego otpeva ona to muški uz ovu...

Završe one, sve sa stiskom ruku i uprte oči jedna u drugu, dirljiva scena, mislim da bi se onesvestila da je meni tako stisla ruku, ne od boli, nego od nevere da stojim pored nje... kad eto naše "najavljivačice" istrčaše na binu, ma svi izašli da se malo slikuju uz Anastaciu. Pridje Milan i mrtav ladan pita "are you real?" a ova žena zinu od čuda, pa zatvori usta, a mene opet blam. Medjutim pošto nije namćor i pošto se ponaša kao mnogo manja zvezda od ostalih na bini, ona se nasmeje i pohvali Sonju. Mirkofon škripi li škripi, kad dojuri Milan i ugura joj njegov mikrofon, na šta ona zapanjeno upita jel njegov bolji od njenog, a on joj potvrdi. U tek tu što me bilo blam. Mislim, svarno je bitnije da on ima bolji mikrofon nego ona, bitno je to što voditelji pričaju jer kao i sve ostalo naše, program je tu radi njih. Jbg. sve obrnuto...

Ode Anastacia, oni nastavili da dave u istom ritmu, a od obećanog koncerta ( 5-6 pesama) Anastacie opet ni A. Tačno sam znala da će se pojaviti kao pobednik Evrovizije na kraju uz odjavnu špicu. Tako i bi. Otpevala novu pesmu i otišla na drugi kontinent, ko da nije ni bila.

Nego, bi me i blam čitajući dnevne novine (neću da ih reklamiram) kako su napisali, a to su naravno čuli od pouzdanog izvora, da je tu drugu pesmu Anastacia otpevala "pod gasom" jer je božemoj, izvor bio u backstage-u (hoće reći privilegovan) pa joj je brojao duple. Stvarno nemaju pametnija posla, jbg. jedva jedna zvezda u trendu pristala da dodje u ovu rupu na Balkanu, ni ona ne valja. Nusput, pametni novinar (blam me i to da kažem za te što tako šta pišu, ali ne znam kako da ga nazovem, možda škrabalo) se primio na ekskluzivu i nije se potrudio da pročita kako ona od svoje trinaeste godine boluje od Kronove bolesti i da je veoma mala verovatnoća da se "ubila" od alkohola.

Sada se već nadaju novim zvezdama iz svetskog show biznisa da dodju na nove programe posvećene Operaciji Trijumf, s tim što ako je iko od njih video scenu, kvalitet zvuka, voditelje, garderobu i čitao kojim slučajem škrabanja samonazovi novinara, nema ni da pridje, više verovatno neće ni u Budimpešti praviti koncert, previše je blizu.

O Mrijinom klonu Maci i njegovoj "dosetki" kako da odjavi one takmičare koji nisu ušli u uži izbor, neću ni da pišem, suviše je jadno i surovo, ljudi se radovali, a on ih posla kući.

Sve u svemo, k'o narodno poselo.

Ali eto, imasmo priliku da promotivno čujemo pesmu sa Anastaciong novog albuma, čak se ni video još zvanično nije pojavio. Malo li je?!

Šalteri II deo

Ajd sada da predjemo na finiš dolaska do zdravstvene knjižice...

Ne napomenuh u prvom delu da sam imala opštu zabavu, stajanja u redu, fotokopiranja i ostalog da odjavim prethodnu knjižicu, koja nije bila "obavezna" i išla je preko Siza za zapošljavanje, što će reći... besplatno.

Nego, dobijam ja rešenje i sva sretna sa tim rešenjem odjurim u socijalno. Stanem u red, napolju 42 stepena, unutra 500 ljudi na 50 kvadratnih metara. Dodjem na red, pružim joj rešenje, ona gleda, gleda, gleda i kaže "a gde vam je izvod iz MKR za dete", sad ja gledam, gledam i preispitujem se. Kad malo bolje razmislim, setim se da je kod njih i to joj kažem, a ona opet "a gde vam je odjava prve zdravstvene" Ja opet gledam i mislim "ko je ovde lud" kad je i to kod njih, jer da sve to nisam imala ne bi bilo ni rešenja.

"E dobro" reče ona "idite gore u kancelariju (objasni mi kako da izvedem manevar ulska u zgradu koja se renovira) i pokupite to, pa se vratite"
Rečeno - uradjeno, jest da je trajalo skoro sat vremena jer su jurcali iz kancelarije u kancelariju pošto pojma nemaju šta ko radi, niti kome pripada "moj slučaj", ali dobila. Vratim se na šalter opet u red.

Kaže ona "odlično, evo knjižice, sada ću ja da vam je ispunim i overim, a vi dotle idite i fotokopirajte mi izovde, stare knjižice i rešenja (sve ono što stoji kod njih i već imaju, a i u kompjuter su zaveli). Šta ću, ja nogu pred nogu, ali ovaj put opskrbljena "lakom" odećom (uopšte me nije bilo briga što traže bar kratki rukav) fotokopiram ja u onoj fotokopirnici na 250 metara i vratim se.. Gde? Pa ponovo u red.

Ona ni ne pogleda šta sam donela, nego me pošalje u pisarnicu (to je dva stola pored, jer sve se dešava u istoj prostoriji, čak tu kuvaju kafu i doručkuju). Čekam ja pred "pisarnicom" nigde nikog, posle 15 minuta se pojavi jedna, ja joj dam papire, a ona meni kaže "ovo nije kod mene, šta vi ustvari hoćete" (ja kažem da pojma nemam, poslali me) a ona me pošalje pet stolova dalje na "šalter".

Preguram ja i taj red, ova isto posmatra pa kaže što i ona malo pre i vrati me na "šalter" do "pisarnice". I ova gleda, po pita onu prvu jel to njeno, a ova besno odgovori da me je poslala u pisarnicu i šta ja radim ovde?!?!

Ja opet u pisarnicu, pojavljuje se neka i ja je "ukebam" na ulasku i kažem "ajde molim vas, stvarno ne znam šta treba da mi radite, poslali me, pogledajte ovo i recite mi konkretno šta dalje"

Uzme ona i gleda i mrtva ladna kaže "što ste prijavili ovoliku penziju, da je malo manja dobili bi ste osiguranje da ne plaćate"

E tu me dotuče i baci u rebus. Pa jbt. išla sam logikom da ne mogu da slažem za penziju jel oni je isplaćuju i valjda ima u kompjuteru, kad ukuca ime ili jmbg????

Medjutim, ona insisitra da ja "lažem" i ne budem "budala" pa da plaćam, da sve ponovo uradim!!! i dobijem besplatno osiguranje.

E pa ženo, ne postoje te pare za koje bi ja ponovo stajala u redu i išla od socijalnog do fotokopirnice 77 puta, da fotokopiram fotokopije i sve to overavam u gradskoj kući, uplaćujem ili povraćam uplaćeni novac i ko zna šta još!

Kažem ja da ona meni tako ostavi, plaćaću, lakše mi je, nego da sve radim ponovo, samo da me dovriši i uradi to za šta ja stojim na tom šalteru. Ona uzme sve moje fotokopije, što overene, što neoverene i vrati mi ih uz "ovo ništa ne treba, sve je već u kompjuteru, a i evo unela sam vam u kompjuter da ste prošli kroz pisarnicu, idite po knjižicu"

I tako ja posle 104-tog stajanja u redu dobijem overenu knjižicu na tri meseca, s tim da pošto plaćam se svaki mesec informišem da li su podigli cifru (iako penzije ne dižu) pa da se pojavim u septembru ponovo da overim.

Dodjem ja u septembru, uredno se raspitivala o iznosu za uplatu, uplatila poslednji, sačekala nedelju dana da im "legne" uplata i odem tamo da overim (ali ovaj put me neće zeznuti, nego ću ja poneti sve te uplatnice, da ne bi morala kojim slučajem ponovo da se vraćam kući)

Naravno.... red! Jedna zakrčila baš moj red, kao da joj rade otvorenu operaciju na mozgu, a ne da joj pregledaju papire. Red pored se nekim čudom isprazni (bilo nas je isto, a moj red se nije pomerio ni za jednog), ja snimim i skočim u taj prazan. Ovaj put neki momak. Odahnem mislći da taj verovatno zna šta radi, nije žensko!

Pogleda on u kompjuter i zaključi da im moja uplata nije legla i kaže "ajd dok vam overavam (to znači da lupi dva pečata na dve knjižice) vi idite i fotokopirajte poslednju uplatu da imam kao dokaz"

E tu se iznevirah, pa reko "jel može to nekako drugačije, koliko vi ljudi imata na "obaveznom", ustvari, uopšte nije bitan broj, da ste uneli fotokopir mašinu i naplaćivali svaku fotokopiju, već bi ste zaradili više nego na obaveznom osiguranju"

Uzvrati on meni pogled i kaže "onda ništa, ostavite vašu uplatnicu kao dokaz, jedino što će te vi ostati bez nje, pa ne morate da fotokopirate"

E došlo mi da mu kažem "evo vam i knjižica, ne samo uplatinica" al oćutah...

Dok sam se provlačila kroz gužvu ka izlazu, mi je doviknuo "sledeći put kad budete dolazili, fotokopirajte za svaki slučaj poslednje dve uplatnice" ja mu mahnem a znam da će trebati da budu fotokopirane sve tri...

Šalteri I deo

Kaže meni jedna drugarica kako je sredila radnu knjižicu, ma ništa posebno, očas posla, samo ti trebaju izvodi iz MKR i radna knjižica, sve to za dete i tebe. Obe smo nezaposlene.

E sad, radnu knjižicu imam jer onomad sam bila na SIZ-u, dok me nisu svrstali u nepoželjne jer nisam revnosna što se tiče poštovanja njihovih zahteva tj. dolaska u dati dan kad je tamo naznačeno. Otidnem ja tako dva meseca kasnije, sva crna i preplanula (sa bazena, ali oni to ne znaju) pravdajući se da nisam mogla u junu jer sam već tri meseca na letovanju, pa eto mene u avgustu. Kad ne lezi vraže, kaže ova meni da nju to ne interesuje, da sam se trebala javiti u junu. Ja onako više naglas razmišljajući promrmljam "pa nisam valjda trebala da dodjem sa mora samo zbog toga", ali ona čula moje glasno razmišljanje, saseće me pogledom i kaže "naravno da jeste"!

Pitam ja nju zašto, kad su tako revnosni meni za 20 godina "čučanja" na birou nisu našli posao. Ogrooomna greška jer je i to čula pa valjda rešila da me kazni, zakaže mi za oktobar (tamo neki, to nisam zapamtila) da dodjem i odslušam predavanje i to mi reče da ima u dva termina u 9 ujutro i u 2 posle podne. Ja piljim ne verujem, kad imaju dva termina dnevno, što mi nije zakazala za danas ili sutra, nego za 3 meseca!!!

Naravno da nisam otišla, jer ne mogu da zapamtim što sam ustala i gde sam baš sad krenula, a ne nešto za tri meseca i tako oni mene skinuše sa siza, ali mi knjižicu nisu uzeli jer me nisu uhvatili.

Nego sada ide onaj uzbudljiviji deo, a to je od dana kad sam čula da mi samo treba ta dva papira i dobra volja za stajanjem u redu u Socijalnom. Knjižicu imam, papire tj. izvode imam, znači samo da krenem i zaputim se ja. Dodjem tamo, čekam u redu, ustvari muljam se po hodniku susedne zgrade gde su se oni instalirali, nabacali stolove, a ogradili se kompjuterima i kućištima od nas, redočekača. Jedva dobaulja kroz onu gužvu do pravnika da ga priupitam gde da idem i jesu li dosta ta moja dva papira.

Kaže on da jesu, samo mi fali još jedan, a za njega je dosta da izadjem na ulicu i kupim obrasce koje prodaje neki (što kupi u knjižari, pa rešio da zaradi koji dinar više i stao pred zgradu, pravi čovek biznis), onda to treba da popunim i mojim mukama je kraj.

Pozajmim olovku, popunim i stanem u red. Posle ko zna koliko prebacivanja sa noge na nogu, dokopam se ja stola, predam papire, a ova pogleda i kaže da nemam ni pola. Kako bre pola, pa piše samo ovo treba a i rekao pravnik!!?!?!

Kaže ona trebaju podatci o svim ukućanima. I ajd Jovo nanovo. Da ne komplikujem ja samo prijavim mamu i njenu penziju, naravno sve to na posebnom papiru koji sam ponovo kupila, išla kući da proverim sve, da za svaki slučaj pokupim i dokaz o njenoj penziji...

Vratim se nazad, opet onaj red, možda isti a možda i novi, nemam pojma jer mi se muti od vrućine a i noge mi otpadaju. Predam ja onoj, kaže ona da mi ne valja prvi obrazac, nego sada moram da ispunim neki novi. Ja opet napolje, opet kupuj novi, opet pozajmljuj olovku, opet u red... kad naravno znala sam da tu nije kraj, proceni ona da mama ima preveliku penziju!!! (sa kojom valjda troje prijavljenih ljudi može da se hrani, plaća režije, oblači se, plaća zdravstveno...čik da vidim tog koji je odredjivao visinu prihoda za odobrenje zdravstvenog, kako bi izveo tu mesečnu gimnastiku) i da ja ustvari ne mogu na njihov budžet, nego na "obavezno osiguranje"!!!

E sad, oni zovu "obavezno" ono što sam plaćaš, a nigde ne pišu sankcije koje se dešavaju onima koji reše da ne plaćaju, nego da ostanu bez socijalnog... suludo, al' valjda smišlj'o neki koji nije znao kako da to nazove. I ja opet napolje, sada nove obrasce, opet olovka, opet popunjavanje, opet red...

Medjutim, sve je sada opet okej, samo da još odem da uplatim prvi mesec i donesem im uplatnicu.
Izadjem napolje, gledam da li da sednem u auto, pa da se vozim tih 500 metara i da tražim parking ili da odem peške na +38. Odlučim se hrabro na ovo drugu. Nadjem banku (i zamislite, nema reda, valjda zato što ima više banaka nego štediša), uplatim i vratim se nazad, sva sretna jer napokon sam valjda sve uradila, stanem u red...

E, sve je super, samo da fotokopiram uplatnicu jer jedna ide njima - jedna meni. Ja odem u fotokopirnicu na jedno 250 metara, vratim se i eto gle čuda, ja opet u redu. Odlično odradjeno, samo još nisam fotokopirala ličnu kartu! E tu se smorim i odem kući.

Vratim se sutra sa fotokopijom lične karte, ma red, ne vidi mu se kraj, al' šta me briga, ja imam sve i danas ću to rešiti. Kompletno mokra i ulepljena stignem na red, ma sve je odlično, ali nisam overila fotokopiju u gradskoj kući ...

E ne mogu više, ima li ovom kraja, što odmah nisu rekli šta mi treba, nego kao dva - tri papira, al gde da sada odustanem kad sam tako blizu kraja. Odem u gradsku kuću, opet u red, dodjem, gurnem joj fotokopiju i LK i kažem "overavaj", ona kaže hoću, a gde je fotokopija fotokopije!!!

Ovo prevazilazi sve moguće granice normale, medjutim, šta da radim ja živim u birokratskom društvu i što se pre pomirim sa tom činjenicom biće mi lakše. Fotokopiram ja fotokopiju, opet red, dodjem na red, kaže ona "a uplata?" Tu već počnem da gubim nerve i da podižem glas "ženo, kakva uplata, što mi niste rekli odmah da sve odjednom obavim", a ona mrtva hladna me pogleda i kaže "pa ženo, uplata, nema ništa džabe" napravi psihološku pauzu i doda "a za šta vam ono treba?", ja već totalno slomljeno, sada veoma tiho "za zdravstveno", na šta ona dodaje "e pa kad je za zdravstveno, onda je besplatno" i tako ja dobih overenu fotokopiju fotokopije, a koji će im fotokopija kad je na uvid imala ličnu kartu...

Vratim se u socijalno i napokon me ubace u kompjuter i sva sretna odem kući da čekam 20 dana rešenje.


Nastaviće se...

Zvezda koja se ugasila, a ipak će zauvek sijati

Zaista me je rastužila vest o smrti jedne veliki filmske zvezde Pola Njumena, iako sam pre koju nedelju pročitala da je na svoj zahtev tražio da se otpusti iz bolnice i da mu dozvole da umre kod kuće pored svoje porodice i žene sa kojom je proveo 50 godina.

U svoje 83 godine života i 55 godina rada, preko 81-on ostvarenja nam je ostavio nešto što će uvek živeti i njega svrstati u besmrtne. Sigurno da nikada nećemo zaboraviti taj neverovatno zavodljivi plavi pogled, pogled mora, pogled neba i nećemo zaboraviti kakva je veličina bio.

Pola ćemo se sećati možda najviše u filmovima "Cat on a Hot Tin Roof", "Sweet Bird of Youth", "Butch Cassidy and the Sundance Kid", "The Sting", "The Color of Money"... ali i mnogim drugim. Radio je sa velikim imenima, a uvek je on bio još veće ime nego oni. Deset puta je nominovan za Oskara, a osvojio samo jednog 1987. godine za Boju novca. Osvojio je mnoge druge nagrade, gotovo sve koje se dele za glumačka ostvarenja, ali ne dovoljno da opiše njegovu veličinu.

Pre nepune dve godine se dostajanstveno oprostio od filma i rekao da ne želi više da radi taj posao jer ne može više da pruži kao što je nekada mogao. Voleo je automobile, reli trke (ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao najstariji pobednik trke u Dajtoni), ali nadasve se može reći da je bio čovek.

Proveo je sa jednom ženom (ženio se pre toga i iz prvog braka ima troje dece) 50 punih godina, bez ikakvog skandala, dokazavši da možeš da budeš seks simbol i da ceo život posvetiš samo jednoj ženi. Kada su ga pitali za recept uspeha njegovog braka rekao je "jedem biftek kod kuće, zašto da idem napolje po hamburger"
Sa njom je otvorio fabriku zdrave hrane i sav prihod od toga darovao u dobrotvorne svrhe, davao je milione dolara za bolesnu i gladnu decu sveta, izdvajao novac za borbu protiv narkotika (sin mu je umro od droge)... nebrojeno mnogo dobrih dela za taj divan ispunjen život.

U početku njegove filmske karijere, neke uloge nije dobio "zahvaljujući" Džemsu Dinu, a kasnije su ga mešali sa Marlon Brandom, medjutim to njemu nije smetalo, čak je rekao da je podelio stotine autograma svog kolege.

Ostala mu je jedna neispunjena želja, da po treći put zaigra pored Roberta Redforda.





Zbogom Pole, nećemo te zaboraviti, ostavio si neizbrisiv trag u našim srcima u kinematografiji i dobročinstu...

Leteći cirkus

Već mesecima u nazad Crna Gora slavi kao dan nezavisnosti dolazak najveće svetske pop zvezde Madone. Napokon je i to završeno. Nisam bila, pa ne mogu da kažem kakav je koncert bio (verovatno profi odradjen) ali da su se Crnogorci potrudili - jesu. A da li su u tome preterali?

Sticky & Sweet, se napokon zalepio za neku tamo malu državicu na Balkanu, jest da je bilo pitanje hoće - neće, ali tri miliona eura, apartmani, specijalni uslovi, ceo hotel na raspolaganju... su bili verovatno i više nego dovoljni da se Madonna ne bavi nama (njima), nego lovom i samo lovom. Baš nju briga gde će otpevati dva sata i prespavati jednu noć, a oni se ubiše da joj obezbezde apartman od 385 kvadratnih metara, sa sve bazenom na terasi sobe, čak tri kupatila (za jednu noć!?!) valjda će svi troje (ona i deca) da se tuširaju u isto vreme, pa da niko ne cupka pred istim...

Danima se više pisalo o tome kako su stanovnici CG ponosni što su uspeli da dovedu takvu zvezdu, a ni manje ni više treba da budu zahvalni Rusima što su im to omogućili. Da ne bi onih silnih Ruja koje ne znaju više šta od para da rade, pa ne pokupovaše polovinu CG gradjevina za nerealne novce, danas CG ne bi imala Madonnu. Danima se provlači apartman u kom će odsesti ona, više nego ceo koncert, danima je bitnije šta oni pružaju njoj, nego šta ona pruža njima.

A Madonna, pa kao Madonna, došla pred sam koncert, tek čisto da razbaca Gotjeovu odeću po apartmanu (valjda joj je bio dovoljno velik), presvuče se, ode helikopterom od Budve do Jaza (i još zakasnil) ?!?! odradi koncert, vrati se, ispava koliko je moguće i nestane put Atine zorom ranom, zaboravljajući da je ikad bila i izazvala kolaps, a od nje se očekuje da priča po medijima kako je CG divna, kako jednog dana želi da se tamo vrati, kako su svi fini i ljubazni... (jer božemoj cene nekretnina nedostatkom ruskih kupaca pale), a i grade se brand hoteli širom Budve, treba ih napuniti.

No, dobro su i oni prošli, nije da nije, udvostučili su zaradu i osim što su vratili uložen novac, zaradili su isto toliko. Jeste da je na koncertu bilo cirke negde oko 60 - 70 'iljada ljudi (što je ništa u poredjenju kad Ceki pravi koncert na Ušću, čak i Čola je prešišao) i što je vreme bilo više nego užasno, verujem da će svi oni koji su bili otići prepuni lepih utisaka, što se tiče samog koncerta.

Cela fora je da kod nas (njih) dolaze zvezde koje su već u godinama, koje mogu mnogo da pruže, ali daleko od toga šta su pružale pre petnaestak godina dok su bili u punoj snazi, a onda su naširoko obilazile oko nas. Evo uskoro nam pristiže i grupa Queen (naravno ne u potpunom sastavu koji je činio ustvari sastav), pa u februaru Cindy Lauper...






Inače, Madonna se nije potrudila (kao Sting npr. da kaže "dobro veće Beograde" iako je koncert bio u Novom Sadu, ali bar se potrudio za ono "dobro veče") nego je startovala sa "Hi Budva, let's go", ali nije joj za zameriti... nije joj za zameriti ni to što je kasnila, jer je dotle publiku zagrevala švedska pevačica Robin (ko je se seća, ja ne, a te predgupe uglavnom služe da udave publiku, pa onda svaki koncert izgleda fenomenalno posle toga), a i nema što da joj zamere čak ni to što Britney niti Justin nisu učestvovali kao na ostalim koncertima na turneji (pričalo se da će Justin doći), kad su se ljudi medjusobno zabavljali. Mnoge domaće jet - set zvezde (ili bar one koje misle da to jesu) su se pojavile, što da bi videle koncert, što da bi bile vidjene, tako da sveopšti zaključak je da je sve bilo kao pod jednom ciruskom šatrom, osim verovatno profi odradjenog koncerta... o tome drugi put kad čujemo komentare onih koji su bili.



Ovde samo mogu da izdvojim jedan komentar pred počitak koncerta:

- Pa kakva li joj je ta bina i koje ozvučenje i efekte koristi ako je moguće da celo Primorje ostane bez struje - manje je pitao, a više konstatovao jedan od konobara.


I onda se pitam, jel kriva bina što ostadoše bez struje, ja (celo mesto) za 5 dana ostala bez stuje 3 puta a nisam primetila da je bio neki koncert u blizini...

Hladni dani, tropski snovi

Maldivi

Što se više približava ova zima i što se ja više tresem kao prut što u kući što kad izadjem, sve više sanjam o tropsom letovanju. Nikako Maldive da izbacim iz glave. Baš bi mi prijalo da ustanem ujutro i umijem se u moru na 2 metra od sobe, bacim se na topao pesak ispod neke palme, uživam u mirisu i pogledu na more, bacim se medj ajkule (iako imam selakofobiju, uživala bi svaki sekund tamo) i šarene ribice, izadjem pa se uvaljam u neverovatno puderkast beli pesak, pa onda opet pod palmu.

U pauzama odem na naporan ručak gde bi jela samo morske plodove i ribu, pa onda povratak na težak rad pod palmama... eh, ti snovi, pusti snovi... što je najgore, tako bi mogla ceo život i mislim da bi proslavila 100-tu tako.

Svašta nešto, uglavnom ništa...

Ovih dana mi svašta nešto u glavi, tema koliko voliš, a ja ni jednu da izdvojim i "opalim" na papir. Ustvari shvatih da bi nešto napisala pre toga nešto mora jako da me iznervira, a upravo se to ne dešava. Što i dalje ne znači da život teče kao po loju, nego da sam upala u klasičan stereotip koji će me verovatno držati do skakanja temperature iznad 25c, što ne znači da se već sutra ili možda i sada ne desi nešto da me dovede do ludila.

Danas sam se bavila uglavnom jednom stvari, a to je kako da napravim hippie kaput od neke malo deblje trikotaže koja podseća na ćebe, a nigde ne nadjoh ni jednu valjanu sliku da mi da ideju.

Izmedju ostalog svaki dan dok vraćam ćerku iz zabavišta je pitam klasično "šta ste danas radili?" i svaki dan dobijam gotovo identičan odgovor "crtali smo, gledali crtaće i igrali se u ćošku".
Još nisam uspela da odgonetnem šta je to ćošak i mislim, zašto se igraju u ćošku, ali sam uspela da dodjem do zaključka da ja nju ustvari šaljem ne da bi nešto naučila (predškolac je), nego da bi je neko čuvao ta 4 sata, a taj neko nisam ja!

Stvarno mi nije jasno kada će početi da ih uče slova, brojeve, pesmica, išta... i nije mi jasno da ona od kuće na insistiranje odnese DVD dugometražnog crtanog filma i oni ga odgledaju u celosti?!?!

Pa ček, šta će kod kuće da radi, ako tamo gleda crtani. Jel to znači da ja nju šaljem u školicu da gleda crtani, a ja ću i dalje (ja, totalno bez autoriteta da je nešto naučim, jer meni može da kaže uvek "ne" i "neću") da je učim da piše slova, a oni će joj dati jednu jabuku za užinu, tri kocke i crtani film za 4 sata bitisanja u zabavištu?

Pa dobro, nije meni teško, ali naše učenje baš i nije učenje jer se uglavnom pretvori u svadju svaki put kad joj kažem da to što radi može i bolje.
Stvarno sam u dubiozi gde ja to grešim. Čitala sam, slušala razne pedagoge kako deci treba podići samopouzdanje... pa sam rešila da poslušam jer ne želim da sutra moje dete sedi tamo u nekom ćošku sklupčano i prepuno kompleksa. Ali to je otišlo u neku sasvim drugu krajnost.

Ne mogu da kažem, za dete od 5 godina crta dobro (bar koliko ja mogu da procenim, jer moje crtanje je na nivou deteta iz drugog osnovne) i svaki put joj pohvalim crtež, dosta lepo peva (takodje iz mog ugla, jer ja kad zapevam šalju policiju da me uhapse, specijalno kad izbacim onaj dvoglas, ma pravi slavuj :S), lepo izgleda (zaista lepo izgleda, nije što je moje), osim kad lupi nešto, veoma lepo zna da rezonuje i ima često pametne zaključke (što jes' jes')... i ima tu svačeg pomalo, uglavnom pozitivnog, negativno ostaje kad opisujem njenu narav, ali me dovodi u specijalnu dubiozu.

U momentu kad želim nešto da joj objasnim, nečem da je naučim, da joj skrenem pažnju na nešto ona to odbije da prihvati i kaže mi "ja to znam, ti si mi rekla da sam pametna, najpametnija na svetu, onda znači da znam bolje i od tebe" i tu me pokosi totalno. Pa se onda pitam, kako podići detetu samopozdanje a da nije na sopstvenu i njegovu štetu?

No, da se vratim temi. Šaljem ja tako dete svakog dana u zabavište, budim je zorom ranom, što će tek biti strašno kad kazaljka na termometru padne ispod nule, a oni tamo ništa ne rade. Ajd dobro, prebacila sam je iz privatnog zabavišta u državno, zato što u privatno više nije htela da primiriše, pa pošto je odbijala, rešila sam nek odbija onda (nešto što mora) za 18 puta manje novaca, bar ću uspeti da ušparam za nešto drugo, kad avaj, ništa! Zar sam i tu pogrešila? Jesam trebala da je ostavim u onom zabavištu, gde bar na oglasnoj tabli izgleda da nešto uče, da li ja da sedim i učim sa njom, da li da se opustim i ponadam da će možda nešto i učiti....
Kad sam je upisala u zabavište, rekoše mi da je ta vaspitačica najbolja, kakve li su ostale, samo se pitam...


I tako, uskoro će svanuti, nju ću odvesti na 4 sata gledanja crtanog filma, a ja sedeti i piljiti u moj budući hippie kaput i maštati o čizmama Stele Makartni kako bi išle uz njega fenomenalno...

Izgovori za nestručnost

Ovde ništa ne može da ide kako valja, sve ide nekako suprotno, kao da Dunav teče od Crnog Mora do Švarcvalda...

Internet izmisliše Amerikanci, znam, ne volimo ih, zato što pokazuju silu gde god stignu (neće dugo, ako nam je za utehu), ali to nikako ne treba da znači da ne možemo od njih pokupiti ono što valja. Ako smo pokupili internet, zašto nismo pokupili i onu tehnologiju koju oni koriste, nego su naši monopolisti (od kojih je i moj provajder) rešili da kupe kinesku tehnologiju i upotrebe je za dostignuće svetskog nivoa (khm...nivo!)

Eto i mi nesretnici gledamo kablovsku televiziju, čak dobismo i D3 tehnologiju, ma sve po svetu, sve preuzeto od Amera, ali kad treba da preuzmemo način rada, a to će ići malo teže. Mislim, imitirati Amere je suludo, te tirane!?!

Već pune dve nedelje, otprilike (neću reći od kada se promenilo godišnje doba u roku od jednog dana) meni internet više stoji nego što radi, programi na kablovskoj televizi imaju interesantne štrafte, različite od programa do programa, a D3 svakih par sekundi stop kadar.

Nazovem ja optimista i kažem moj problem, prvi koji se javio kaže da je to problem u mom delu grada i da evo samo što nisu opravili. Medjutim, ništa i sutradan isti problem, pa nazovem opet. Ali ovaj put dobijem odgovor da eto kablovi deluju na promenu temperature, pa s toga moram malo da se strpim (ne znam što, to mi nisu razjasnili, da li da se kablovi naviknu na temperaturu ili da se ja naviknem na zimsko način rada svega toga)
I tako, niti mogu da gledam TV, taman počne neki film koji mi se dopadne, kad ono "stop" kadar, predjem na obični kablovski program, a ono svaki drugi kanal se jedva vidi, ma sednem za kompjuter i utrošim eto tih dva sata što bi gledala film, čekajući da mi se otvore dve strane na internetu kako bi pročitla vesti.

Alo bre! Pa i Ameri podležu promenama godišnjeg doba, pa nemaju taj problem sa kablovima i drugim bakračima. Mislim, dobiju tri puta brži net, dva puta više kablovskih kanala za duplo manje para, a plate im veće bar za sedam puta! Pa gde to ima, osim u zemlji mogućnosti zvanoj Srbija.

Ne budem lenja, pa nazovem i prekosutra, kad, avaj, ovaj put mi kažu da mi garant antivirusni program usporava net! Kako bre? Pa imam taj program već 6 meseci, kako mi baš usporava poslednjih dana?
Isključim ja antivirusni program i probam da surfujem zamišljajući da sam na Havajima, kad ja samo negde na nekim talasima koje je napravio teretnjak na Dunavu. Uključim antivirus, jer očito nije do toga, a ne bi baš posle da "trebim" komp od raznoraznih virusa, bakterija i buba.
Četvrti dan nazovem, kažu da su zagubili moju prijavu, pa da se ja prijavim za servis ponovo, šta ću, pristanem, nema mi druge.

Peti dan niko ne zove, niko se ne pojavljuje, nazovem naravno ja, već sama sebi dosadna, ali imam li izbora...
Ovaj put mi kažu da serviseri imaju pune ruke posla pa da se stripim!!!
Pa ček, zar nisam strpljiva već 5 dana?

Kažem ja gospodinu na telefon da ću da se strpim još dva dana, jer to je puna nedelja, a da i oni imaju toliko strpljenja prema meni kad treba da platim račun.
Kaže on da je njemu apsolutno sve jasno i da jesam u pravu, da je i on korisnik i da me razume, ali da to tako ne ide.

Ma šta ne ide, ide i te kako, strpeću se ja još ta dva dana, a onda ću... šta ću onda? Opet zvati?

Mislim, šta da radim, da odem u servis da tamo sedim i kažem da neću otići kući dok ne dodju da mi oprave ono što ja plaćam po ceni pola prosečne plate u Srbiji!!

I tako, zovem opet, pa dobijem novo objašnjenje, kako neko od mojih komšija pravi neki šum, a oni ne mogu da otkriju gde to tačno, pa da ga srede i zato ću ja morati biti još strpljiva!

Ček bre, ko je ovde lud, prošli smo sve moguće i nemoguće razloge zašto meni ne radi ono što plaćam kao da radi, a niko se nije pojavio! Pa molim vas, zašto ti ljudi ne idu na potrebne obuke, nego na obuku kako da vam zamažu oči. Ja nisam ekspert, ali ne treba biti specijalan ekspert za tehnologiju kada vam nabrajaju ovako nebulozne razloge ne zašto meni net ne radi, nego zašto oni ustvari neće da se pojave.

Okupirali su kao Nemci ceo grad sa sve šačicom vojnika, pa platite još kog, ljudi vape za poslom, možda i postignete da popravite kinesko čudo koje ste kupili. Jbg. svi bi negde da ušparaju...

Wannahaves...

Jedan od sajtova na kom možete naći nova tehnička dostignuća...

Izdvajam ovo kao najzanimljiviji: Seabob

Seabob - igračka za odrasle



Igra s valovima, ronjenje i osjećaj poput ribe... Seabob je hidrodinamično i ergonomično plovilo koje spaja spretnost daskanja s performansama jet skija. Rotinor GmbH je njemačka kompanija koja je razvila jedinstveni koncept, patentiran u cijelom svijetu, gdje najčišća energija napravljena u Njemačkoj donosi visoke performanse, maksimalnu sigurnost i primamljiv obrazac čiji je autor Oliver Schweizer, projektant motora iz Stuttgarta. Novi hobi za one koji vole avanture na površini i ispod vode.
Seabob je opremljen specijalnim, potpuno ekološkim jetstream sustavom (mlazno strujanje), koji koristi poriv vode usisane pomoću električnog impelera i izbačene pod velikim pritiskom. Izdržljiv i tih električni motor od 5 KS napaja se energijom iz Seabob-Power High-Energy Li-Ion akumulatora, smještenog u centru plovila, sastavljenog iz 12 ćelija svaka 23 cm dugačka i težine 1 kg. Nakon punjenja od 8 – 12 sati, akumulator traje oko jedan sat. upravljanje na površini i ronjenje moguće je pomoću jednostavnog prebacivanja težine tijelom. Lagani pritisak i držanje akceleratora daje konstantnu brzinu koja može doseći maksimalnih 20 km/h na površini i 15 km/h ispod vode. U slučaju bilo kakvog problema dovoljno je otpustiti akcelerator i Seabob stane. Na malom LCD ekranu mogu se lagano očitati svi potrebni tehnički podaci kao što su aktualno stanje akumulatora, preostala rezerva energije, naponska razina akumulatora, temperatura vode i dubina ronjenja, koja je zbog sigurnosti limitirana na 2,5 m, no za eksperte može se programirati do dubine od 40 m. S integriranim infracrvenim sučeljem također se može programski nadograditi i očitati dijagnostičke podatke.Napravljen iz čvrste integralne plastike, koja se koristi za karoserije teško-opteretivih naprava, Seabob je dostupan u standardnim bojama – žutoj, crvenoj i srebrnoj, dok su ostale moguće kao opcija. Cijena modela kreće se od 6.450 do 11.800 eur. Potrebno je još samo obući zaštitne naočale i čvrsto se držati. Zabava je zagarantirana, jer zbog ograničene snage od 5 KS za Seabob nisu potrebne nikakve dozvole.! Za ronioce postoji specijalni model (limitirana serija za posebne kupce) Cayago Magnum, sa snažnim akumulatorom (omogućuje 4 sata plovidbe) i jačim motorom podesivim na 10 razina snage koji omogućuje ekstremne dubine ronjenja.

c/p sa sajta Gumenjaci.com

Cena sitnica... od 12.000$ ali verovatno uživancija vredna svake pare

Represija ili depresija?

Dok se Obama i Mekejn utrkuju i nadmudruju i dok Hilari, dojučerašnji Obamin kamen spoticanja ga podržava i uručuje samo reči hvale, dotle Amerika tone kao Titanik. Da li je bitno više koji će od ove dvojice postati predsednik kad je Meril Linč objavila bankrot i srušila berzu u celom svetu, povukla za sobom najveće američko osiguravajuće društvo, jednu od najvećih američkih banaka i još po koji značajan faktor u američkoj privredi.

Dok slušamo kako je Obama crnac, a znamo da ma koliko Ameri pričali o demokratiji i savremenom drštvu su ipak rasisti i dok slušamo kako je Mekejn letovao na CG primorju na jahti belosvetskog mafijoza, dotle dolar pada li pada. Počeo dolar da pada se porastom evropske unije i jačanju eura, ali niko nije obraćao previše pažnje, jel zaboga, kako je moguće da jedna Amerika ima ekonomskih problema, sa druge strane vlada Amerike je zabavljala svoj narod i srkretala pažnju sa tekućih problema vodeći terorističke ratove protiv terorizma i oslobađajuće u ime demokratije.

Sve te činjenice govore da Ameri nisu vanzemaljci nego isti kao i mi, da rade iste ovozemaljske stvari, koje samo štete narodu i poboljšavaju stil i način života raznoraznim monopolistima i tajkunima. U svrhu što većeg obogaćivanja, firme koje zapošljavaju po nekoliko hiljada, pa čak i nekoliko desetina hiljda radnika, su odjednom shvatile, da bi bilo bolje da se premeste na istok i tamo pozapošljavaju Kineze, Koreance... jer su oni spremniji da rade za "siću" nego Amerikanac koji pripada potršačkom društvu i navikao je na odredjen stil života, koje je Amerika sve do juče mogla da mu priušti.

E sada taj isti Amerikanac stoji u redu i čeka da mu udele iz fonda besplatnu hranu, dok Kinez ćuti i radi, a taj tajkun, većinski vlasnik firme još udobnije živi sa 15 milijardi dolara, nego pre sa 5. Jedino što ga brine je da njegove akcije ne padnu toliko da firma mora da ode pod stečaj ili nedajbože proglasi bankrot, jer će on takodje morati u isti onaj red za hranu, a toliko se trudio da se od toga odvoji.

Dotle država izdvaja iz fondova kako bi spasla firme bankrotsva, a za uzvrat uzima 80% iste. I šta dalje, šta ako pukne ta ista firma ipak, što uopšte nije nemoguće, kako će država da vrati taj novac u već okrnjenu državnu kasu? Preko poreza? Nema šanse, ljudi gube posao svakodnevno, tako da nema ni poreza, osnovnog sticanja bogatstva Amerike. Jel to dovodi do nove do nove recesije iz 20-tih godina prošlog veka ili do depresije i propasti američkog carstva?

Jel to znači da će sutra Rusija biti nova svetska najveća carevina koja će da vedri i oblači, donoseći dobre ili pogrešne odluke u i za ime svih ostalih? Ako ćemo tako, ja se svakako brinem. Jer Rusija je pokazala kakve odluke donose i na primeru južne Osetije smo videli da sa rastom moći, opada moral i dojučerašnje bitne stvari, više uopšte nisu bitne.

Kome se prikloniti, Amerima i potonuti sa njima ili pak Rusima i potoniti uz njihovu pomoć, jer fakat je da njih boliuvce za nas isto kao i Ameriku, jedino što su nas branili, ali ne nas radi, nego inata Americi radi.

Da li je Kuba uradila dobro što je odbila američku humanitarnu pomoć i prihvatila ruske šatore, da li je Kuba uradila dobro kad je šezdesetih pustla Ruje da se dovuku na njihovu obalu i blizinski prete Americi, pa dobila snakcije koje za sada niko ne može da im skine ili ostale jake boliuvce da im skinu i bore se za njim. Pa to je samo jedna mala Kuba, koga briga...

Isto tako, koga briga za nas, mi smo samo tu da popunimo dnevni red na sednicama koje prave G8 i UN, tu, da oni imaju značaj svog okupljanja... Sve to podseća na jednu običnu kafanu, gde se dodje da bi se pokazao novi auto i nova garderoba, malo ispozira, pokažu zubi i ode se kući, zaboravljajući da se ikad tamo bilo.

Rusko govno i evropska pita

Mi baš živimo dinamično, ma koliko god da nam je teško, obogaćujemo se iskustvom kojim retko ko može da se pohvali. Svedoci smo svega i svačega i to svakako treba iskoristiti na najbolji mogući način, ali znajući nebeski narod zvan Srbi, ništa mi nećemo naučiti. Razlog je jednostavan, stalno gledamo u nazad nikako da neko baci pogled bar par dana unapred i napravi bar jedan korak.
Ma ne, pravimo mi korake, jest da su spori i jest da je jedan napred pa dva nazad, ali opet, nije bitno, bitno da se kreće i da ima energije.

Toliko smo zaljubljeni u braću Ruse, da ne vidimo šta nam nude. Ustvari, možda neko sada i vidi ali su mu se oči otvorile posle dešavanja u južnoj Osetiji.

Evropa nam traži ustupke, dosadilo više i bogu i narodu da sluša šta sve oni traže. Taman uradiš jednu stvar, kad oni smislili novu. Pa mislim, zar im nije dovoljan Karadžić, sad hoće i Mladića. Holandezi se zainatili, neće da priznaju da sve to rade kako bi vratili milo za drago iz tamo nekog crnog vremena ratovanja u Hrvatskoj i njihove vojne bruke, nego se pravdaju time što mi ne ispunjavamo naše obaveze. I tako, jedna od najmanjih evropskih država rešila da bude kamen spoticanja našem koraku napred.

Ali i mi siroti, umesto da smo išta uradili, ruku na srce, od svih uslova koje traže već odavno i nijedan nije novi, ne, mi sedimo i kukamo kako su oni zli truli zapad, koji hoće našeg jadnog čoveka, napaćenog ratom i nemaštinom da upropasti još više, za džabanu kupi naše velike firme i fabrike, pa nas onda uposli kao jeftinu radnu snagu. E stvarno, šta oni hoće od nas, sram ih bilo.

Ali nismo mi naivni, videli mi dalekovidi kako će to biti i rešili da ne radimo za 600 eura i jednog švabu, nego ćemo da radimo za 300 eura i jednog Rusa, a oni pak nisu učili kapitalističku školu, pa ćemo i dalje moći da idemo na posao kako bi na miru i begu od kućnih obaveza, popili kafu i pročitali novine, istelefonirali sve ono što nam je skupo od kuće da radimo (ma ko ih šiša i ovako ne plaćaju, još ni martovska plata nije stigla). Pa zar nismo mudri?!

Ma gde će taj Švaba da dodje u našu zemlju i da kupi telekomunikacije, pa zar to, to malo što nam je ostalo, ma da uzmemo njegovu preplaćenu cenu, ne, kakvi, ni slučajno. Ma nisu tu čista posla kad Švabo hoće da uloži u ovu nestabilnu zemlju, ne treba pustiti da nas prevare, a osim toga, zna se kako se radi kad je Nemac gazda, nema cile - mile.

Ne, ma mi smo pametni, mi ćemo sve prodati Rujama za koju banku niže od vrednosti, ali će nama doći bratko i biti sretan što smo baš pogledali njega a ne njih. Bolje da zažmurimo malo na levo oko i pustimo neka kupe topionicu u Boru, nema veze, malo zagadjenja više, pa šta. Kad je Evropa mogla da nas bombarduje, može i brat Rus da nas truje. Bolje Rusu prodati Nis za cenu jednogodišnjeg profita, jer Ruja nas neće zeznuti, on će pustiti gas da teče kroz Srbiju i onda će ti Srbi malo uzvratiti udarac Evropi za svo maltretiranje koje je doživela. E onda će Srbin kad gas dodje do Holandije da zavrne slavinu i kaže "potpisuj"! Ma nema ni veze što nam Evropa nudi novac da se dovedemo u red i rešimo one ekološke probleme sa kojima smo već u suživotu, bitno je to da mi Evropi očitamo bukvicu, a kako ćemo najbolje, pa božemoj uz pomoć brata Rusa.

Istog onog brata, koji je rekao da je dobro što smo napokon potpisali SSP, ali nije to ništa, on se samo šalio, on hoće da zavara trag Nemcu.

Danas smo svedoci još jedne stvari, a to je da ako nisi rusofil, nikako nije moguće da si Srbin, možda i jeste, ali petokolonaš. Kad sve sabereš i oduzmeš, bolje je rusko govno neg evropska pita.